И у овој летњој сезони отворен је лов на Србе широм света. То су махом Срби из Хрватске који се налазе на Интерполовим потерницама, расписаним од хрватског правосуђа за ратне злочине.

Од 2001. широм света ухапшено је 158 њих. У суботу је на београдском аеродрому „Никола Тесла” српска полиција привела Ранка Џелајлију, родом из села Батињани код Дарувара. Непуна 24 часа касније, на македонској граници, ухапшен је човек из истог села, Вељко Дујановић. Рајко је пошао у Швајцарску, где му живи ћерка. Носио јој је документа која су јој била неопходна за венчање.

Он је без икаквих проблема више пута месечно долазио из БиХ у Београд, где живи његов рођени брат Дарко. Брат је Рајка у суботу одвезао на аеродром и вратио се кући. Позвонио је телефон и сазнао је да му је брат ухапшен пре уласка у авион.

– Када се сада ставе чиповани документи на скенер, упали се црвена лампица на скенеру у седишту бироа Интерпола, тако да би се полицајац који би хтео да га пусти нашао у великом проблему, као и читава земља – објашњава Саво Штрбац, председник Документационо-информационог центра „Веритас”.

Други човек из села Батињани, Вељко Дујановић, после одласка из Дарувара 1991. године, населио се у селу Ловас, где је остао до мирне интеграције Источне Славоније у Хрватску. Живео је касније мирно код Деспотовца, али је решио да иде на море у Грчку. То је било кобно за њега. Ухапсила га је македонска гранична полиција.

– Њему је жена тешко болесна. Он годинама иде на море у Грчку у предсезони, такође без проблема. Болесна жена и ташта су биле са њим – објашњава Штрбац.

На македонском прелазу, полиција их је држала више од два сата, али је полицајац рекао:

– Нажалост, ви сте на потерници.

Вељкова жена је добила епилептични напад, позвана је хитна помоћ, а док је она лежала на асфалту, Вељко је одвезен полицијским колима.

Како је могуће да у истом дану буду ухапшена двојица Срба из истога села на основу Интерполових потерница за ратне злочине? Како је могуће да су они раније путовали и прелазили државне границе, а да нису привођени? Да ли су то тајне потернице?

Штрбац истиче да би Интерполове потернице требало да буду тајне, јер, ако су јавне, то је порука криминалцима – бежите што даље, мењајте личне описе…

– Међутим, кад су у питању потернице у региону, посебно између Хрватске и Србије, на захтев УНХЦР-а сугерисано је да процеси за ратне злочине буду транспарентни како би били у функцији повратка. Србија се у једном тренутку суочила с невероватним податком да је Хрватска процесуирала чак 21.000 Срба за оружану побуну, а око 3.600 за ратни злочин. Тако смо израчунали да од повратка у Хрватску страхује око 100.000 Срба, рачунајући и чланове породица. Лако се закључује да је у већини случајева реч о политичким потерницама. Србија и Хрватска зато размењују спискове процесуираних – наглашава Штрбац.

Али, то је узалуд, јер сваке године, у летњој предсезони и сезони, започињу хапшења. Људи прелазе границе, не знајући да су на списку ратних злочинаца. – Међутим, неки људи су и неопрезни. Знају да су на Интерполовим списковима, па опет путују. Неки људи се налазе само на националним потерницама – каже Штрбац.

Он наглашава да Хрватска олако пише оптужнице. То је показала досадашња пракса, а не жеља да се било чији злочини умање или негирају.

– Оптужнице су заиста некритички подизане против Срба. Од 52 особе изручене Хрватској, поступак је обустављен против њих 18. Очекујемо још ослобађајућих пресуда. Мислим да би држава Србија требало да у преговорима са Загребом тражи ревизију тих оптужница – препоручује Штрбац.

Регион је препун таквих апсурда. Ако се држава чији је грађанин стављен на потерницу у року од месец дана званично успротиви, Интерпол поништава потерницу. Штрбац тврди да су највећи махери званичници БиХ, који одмах улажу протест. Србија је у једном тренутку расписала потерницу за 30 људи из Босне, али је Сарајево одмах реаговало и Србија се повукла.

Какве још поуке може извући званични Београд?

– Када је један Србин са америчким пасошем ухапшен на београдском аеродрому, одмах су реаговали амерички амбасадори у Загребу и Београду, и Хрвати су у рекордном времену, за месец дана, одустали од оптужница, а самим тим и од захтева за екстрадицију. То је доказ да су оптужнице олако писане – прича Штрбац.

Србија није Америка, али се зато може званично успротивити таквој политици хрватске владе.

Доказ још једног апсурда јесу затвореници у ћелији сплитског затвора – Капетан Драган, Борислав Ђукић и Павле Пантић. Капетана Драгана је Аустралија прошле године изручила Хрватској након пуних девет година проведених у тамошњем екстрадиционом притвору. Генерал Борислав Ђукић ухапшен је прошле године у Црној Гори, где у Херцег Новом има стан. Павле Пантић је бивши припадник ЈНА, капетан фрегате. Њега су ухапсили када се из Србије враћао у Црну Гору. Подгорица га је изручила у априлу.

Њих тројица деле исти простор, одвојени од хрватских затвореника јер би им могли наудити.

Ко још од Срба из Хрватске страхује од Интерполових потерница? Ко ових дана може бити ухапшен на граничном прелазу? Ко је заиста крив, а ко невин? Да ли је заиста једино решење не путовати никуда ако сте живели у Хрватској деведесетих година? Није ли то онда самонаметнути притвор, без обзира на кривицу?

Аутор: Александар Апостоловски, Политика