Параћин – Када је Драган Алексић из Параћина својој супрузи Јагодинки купио плац на излетишту Грза није ни слутио да ће на њему саградити кућу у којој сада живе, нити да ће у дворишту имати фирму „Царски плодови са Кучаја“, пакирницу печурака, производа од гљива и разних чајева, као и дућан у коме купци могу да их дегустирају. Кућу су саградили пре двадесетак година, остале објекте касније, а печурке су почели да беру пре 12 година.– Прво смо брали вргање, и то из љубави. Хоби је убрзо постао наш посао. Чим би почела сезона, имали смо само жељу да беремо печурке. Придружили су нам се син Иван и ћерка Љиљана. Драгољуб Марковић, власник фирме „Крњево продукт“ из Сурчина, предложио је да то радимо професионалније и нашао нам је београдске ресторане у којима смо пласирали вргање – наводи Драган за „Политику“.
То им је био додатни подстрек, јер су, уместо по 500 динара, килограм продавали по 1.000 до 1.200 динара. За петнаестак дана могу да наберу 380 килограма, а како сезона траје две месеца, лако је израчунати добит. Пошто су купци почели да траже и зачине, почели су и њих да беру, да их дехидрирају, мељу и пакују. Када су видели да је тржиште „гладно“ за тартуфима, пре пет година кренули су по околним планинама у лов на њих.– Купили смо Сама и Мокија, псе расе лагото ромањоло. Сама смо увезли и мислим да је један од три најбоља кера у Србији. Први тартуф који је нашао био је црни и имао је 40 грама. Највећи црни тартуф тежио је 110 грама, а бели 165. Он спада у џокере, јер сваки бели тартуф тежи од 80 грама и има посебну цену. Иначе, цена ових печурака варира, зависно од понуде. Црни тартуф може да достигне 1.000 евра по килограму, а бели 2.500, па и више – додаје Драган.
Он још каже да се дешавало да за сат времена нађу 500 до 600 грама тартуфа, а било је дана када нису нашли ниједан. Лов на тартуфе траје од последње недеље априла до краја септембра или октобра, зависно од временских услова. Алексићи су пре пет година почели и да откупљују вргање, царску печурку, сунчаницу, ћуранов реп, лисичарке. Тартуфе су почели да извозе преко једног пријатеља у Париз и Брисел, у коме живи њихов син Иван и у коме су они провели свој радни век.– Поред тога, прерађујемо тартуф од кога правимо пасту, правимо лозовачу са тартуфима, а остале печурке, као и разне зачине, сушимо и пакујемо у теглице. Црни тартуф је одличан против холестерола, побољшава циркулацију и имунитет. Печурка ћуранов реп је такође добра за циркулацију, а користи се и уз хемотерапију. Од ње се прави вакцина против грлића материце. У Јапану не постоји породица која у јелу дневно не поједе две кашичице ове печурке – каже Јагодинка за наш лист.
З. Глигоријевић
———————————————————–
Печурка као сликарско платно
Од труда, печурке која расте на дрвећу, Јагодинка је направила уметничка дела. Није јој тешко ни да се попне и до четири метра да би труд скинула са дрвета. Најтежи је био 2,5 килограма, а највећи је имао пречник од пола метра.– Кад се труд осуши, седефасту површину најпре премажем белом акрилном бојом. За разлику од других који прво оловком нацртају мотив, ја форму тражим четкицом. Инспирација ми дође у тренутку и никада више не могу да поновим исту слику – каже Јагодинка, која слика и на платну и ради и скулптуре.
