Истина о томе како такозвана западна алијанса гледа на Србију, више је него ружна. Тако на пример, Европска унија, којој овдашња званична политика тежи, није заинтересована ни за слободу штампе у Србији, ни за владавину права, ни за људска права. Јасно је да нас Европска унија третира као заосталу, криминализовану и корумпирану државу која не заслужује демократију. То је одговор и на питање, због чега Александар Вучић, као персонификација насиља, примитивизма и заосталости, још увек управља Владом Србије, а његова партија српским парламентом. Коме и зашто на Западу овај полудели насилник још увек треба?
Упркос свакодневним доказима да је тиранин у Србији суспендовао све институције система, те да је себе лично поставио изнад свих закона, лицемерје Европске уније (али и досадашње америчке администрације) омогућило му је да дословно ради шта хоће и са народом и са државом.
Почетком 2013. године, одлазећи потпредседник САД Џозеф Бајден, разоткрио је и разлоге зашто Запад држи Вучића као малу, лајаву пудлицу, пред вратима евроазијске уније, рекавши том приликом: “…Вучић је ту јер својом политиком нервира Русе”. Али, на крају је изнервирао и самог Бајдена, кад се непозван најавио да ће му доћи у госте, да “лично изјави саучешће” поводом смрти његовог сина.
Пет година Вучићевог терорисања Србије и њених грађана, били су довољни да се свако увери како је он, ипак, потребан прљавим стратезима из више разлога. Најпре да потпише независност Косова, да се одрекне државне имовине у тој покрајини, да распрода преостала државна предузећа, да приближи Србију НАТО пакту и удаљи је од Русије, да наново превари и опљачка најсиромашније грађане, да оне који су најшколованији поклони западним компанијама, а оне који морају да остану овде, претвори у најјефтинију најамну радну снагу на свету… Да Србију претвори у Србистан, велики прихватни центар исламских имиграната, а своје држављане претвори у таоце најмрачније диктатуре која је виђена у новијој историји.
Док је последњих пет година Србија тонула у девети круг пакла Вучићеве диктатуре, насловне стране његових медија биле су препуне разних “похвала лудости” које су стизале са свих страна и од свих институција Европске уније и америчке администрације: “…Меркел хвали Вучића – храбре одлуке Београда”, “…НАТО хвали Вучића-кључна улога Србије”, “…Британски амбасадор Киф хвали Вучића”, “Света столица хвали Вучића”, “Кирби: Вучић показао одлучност и политичку храброст…”
Истина је, многи од њих, данас више и не помињу Вучића нити се састају са њим. Још увек неки од њих тврде да им је потребан, све до тренутка кад се буде поставило питање измене Устава, уставног одрицања од Косово и успостављања дипломатских односа ове сепаратистичке творевине са Србијом. Његов пад је неизбежан, али је историјска штета коју је нанео овом народу и држави, несагледива.
Али, зашто Европска унија и добар део њене бирократске пропаганде, и даље бесрамно хвали Александра Вучића, упркос томе што тамо свако зна да је реч о некажњеном ратном хушкачу из деведесетих који већ пуних пет година спроводи терор и страховладу у Србији?
На ово питање покушао је да одговори и један од најпознатијих европских политиколога и најбољих познавалаца Балкана на немачком говорном подручју, професор Универзитета у Грацу, Флоријан Бибер. Наиме, Бибер тврди да се у Бриселу Вучићу “гледа кроз прсте због његовог признавања независног Косова” те да Србија није битна више никоме (јер је процес ширења ЕУ заустављен за дуже време), него је битна укупна “стабилност региона”.
Дописница минхенског листа Зидојче цајтунг (Сüддеутсцхе зеитунг) из Београда, Надија Пантел, отишла је најдаље у разобличавању лажне пропаганде о стабилности Вучићевог режима, рекавши дословно да то није стабилност него парализа, и то објаснила следећим речима: „…У медицинској терминологији је бочни кома-положај мера која помаже када ништа друго не иде. Политички гледано, српски победник избора Александар Вучић заузео је бочни кома-положај за Балкан. Бити стабилан, то је већ годинама омиљени комплимент када западноевропски политичари хвале младе демократије на југоистоку. Као да би сваки покрет на Балкану значио поремећаје и опасност. Али зар не би становништву у Србији требало пожелети покрет? Рецимо, критичке медије или шансу да након студија пронађете радно место без давања мита? Међу Србима млађим од 30 година више од 50 одсто верује да њихов глас на изборима нема тежину. Мање од 20 одсто каже да верује влади. То није стабилност, то је парализа. У тој друштвеној клими је Вучић сада освојио убедљиву већину гласова. Да говоримо о Паризу, а не о Београду, посматрачи би већ упалили црвене лампице. При погледу на исток, међутим, влада олакшање. Све у реду, све је стабилно. Тим рецептима за смирење не подстиче се витална демократија…”
И Бодо Wебер, аналитичар у Већу за демократизацију политике из Берлина, јавно је више пута рекао да Европска унија већ неколико година има проблем са владом Александра Вучића због све веће контроле медија и цензуре: “…Ту је већ дошло до неких судара између званичника Европске уније и Александра Вучића, рецимо, приликом представљања извештаја Европске комисије о напретку Србије у евроинтеграцијама 2014. године, у коме се негативно говорило о медијској ситуацији у Србији. За Европску унију је проблем како да настави савез са Вучићем, који јој је потребан због решавања неких кључних питања као што је Косово, а да истовремено инсистира на суштинској демократизацији Србије. Рекло би се да Европска унија није превише заинтересована за слободу медија у Србији. Вучић проповеда јединство Срба, али по његовом мишљењу то би било уједињење најпре око његове личности…”
Насупрот свим овим чињеницама, европски комесари и сви који нешто значе у институцијама Европске уније, јавно и даље подржавају Вучића, игноришући свесно хаос који је направио, диктатуру коју је завео и криминалне послове у којима се налазе његови најближи сарадници и најближа родбина. Ако је општеприхваћени изговор за овакву политику, то што је Вучић практично спровео у дело признавање независности албанског Косова, онда ће ова стопа толеранције према њему скупо да кошта и Брисел. Јер, што он дуже буде на власти у Србији, дужа ће бити и колона оних који долазе у ЕУ бежећи од његове диктатуре. О последицама врло могућег грађанског сукоба и не треба ни говорити.
Професор на катедри за источноевропске студије из Лондона, Ерик Горди (Ериц Гордy), недавно је рекао да је приоритет Европске уније независно Косово те да Запад неће одустати од подршке Вучићу док Србија не призна Косово у Уставу и на дипломатском нивоу (осим ако Вучић сам одустане од тога), па је додао да пример Вучићевог претходника Тадића показује како се Европска унија односи према политичарима у региону. Што значи да би се се Вучићем Запад обрачунао много горе него са Тадићем који је само склоњен из власти. Тачније речено, Вучић би у случају да прекине ову “идилу”, врло ружно завршио. И он то зна. Мада су његови билтени у Србији пет година скоро сваког дана најављивали разне државне ударе, завере против Вучићевих “реформи”, па чак најављивали тачан дан кад ће на њега кренути “атентатори”, тачно је само то да се Вучић са разлогом плаши дуге руке америчких и британских обавештајних служби, којима се ставио на располагање много пре 2012. године, кад је и званично преузео власт у Србији.
Недавно је дао интервју за загребачки недељник “Глобус”, у коме покушава да на сличан начин као и у Србији, атак на њега представи као претњу “унутрашњих непријатеља”, а не као опомену оних који му држе мач над главом: “…Примам пријетње, али се не бојим за свој живот. Бојим се само за своју обитељ. У почетку ми је све то било смијешно. Али, сада су пронађени арсенали оружја. Пронађени су људи који су већ били хапшени због опсервација стана мојег брата. Имамо живог свједока који је потврдио да је један од тих људи рекао: ‘Видјет ћеш како ће ти проћи Вучић!’ А ријеч је о једном од најпознатијих пуцача у регији…”
Оправдани страх од стране његових западних налогодаваца, Вучић има још од оног дана кад се ставио на располагање америчким обавештајцима са којима је имао сусрет у Хагу, док је долазио у својству правног саветника Војислава Шешеља. То је био тек увод у његово политичко “преобраћање” које ће се десити формално у време стварања Српске напредне странке. О томе је више знао бивши шеф ЦИА-е за Балкан, Стивен Мајер, али и његов колега, такође бивши шеф те обавештајно-убилачке службе, Дејвид Петреус (човек који је већ дуго на челу фонда под именом ККР, који је купио и неке електронске медије у Србији уз помоћ Вучића).
Јавност о Вучићевом обавештајно-политичком “преобраћању” није скоро ништа знала све до 2013. године, када је, још увек у својству вице-премијера, односно првог потпредседника Владе Србије, на велика врата ушао код тадашњих директора обавештајних служби МИ6 и Ми5, Џона Сојерса и Ендрјуа Паркера у Лондону, где је, како се касније сам похвалио, “имао корисне разговоре” и са шефом дипломатије Вилијамом Хејгом и министром одбране Филипом Хамондом. Никада се није десило да је неки мали диктатор успешно прекршио договорено са овим службама, а да то није платио бруталним рушењем његове власти, дугогодишњом робијом, међународним прогоном, а у неким случајевима и физичким уклањањем.
Али, не само велика Британија, него и читав Запад, добро знају да сарађују са човеком који је деведесетих година позивао на масовне ликвидације, “историјске освете”, да је претио тадашњој опозицији у парламенту одмаздом и насиљем, да је све то и спроводио у дело, да је јавно претио и покојном новинару Славку Ћурувији да ће му се осветити, да ће “за једног Србина сто Бошњака убити,” да је у свакој прилици истицао како су и Америка и цео Запад “империја зла”, те да је као министар информација у диктатури Слободана Милошевића, починио многа зла за која никада није одговарао. Надлежна министарства у Берлину му такође нису заборавила да је био и један од главних подстрекача паљење амбасаде Немачке у Београду, а према добро обавештеним изворима из кругова блиских немачкој дипломатији, тај случај није затворен и Вучић ће, првом приликом, кад више никоме не буде требао, заједно са другим одговорним личностима, морати да положи рачуне за ово насиље.
Британски дневни лист “Индепендент”, у време Вучићевог “привођења” код шефова британских обавештајних служби, констатовао је дословно да је: “….Вучићева трансформација од демагога до демократе прихваћена као истинска. Видеће се колико ће му лако пасти вођење Србије у Европску унију и однос поверења и узајамних предности са својим бившим непријатељима”.
Већ тада је, уствари, отворено стављено до знања да нико није наиван да поверује човеку који је спреман да слаже и самог себе у сваком тренутку! Три године касније, крајем ове, 2016. године, британски министар спољних послова и бивши градоначелник Лондона, Борис Џонсон, приликом своје посете Београду, није штедео режи похвале “напретку Србије ка Европској унији”. Да је то било ко други рекао, а не Борис Џонсон, могло би се још и поверовати. Јер, реч је о човеку који је током последње деценије, своју политичку каријеру темељио на отвореној мржњи према ЕУ и њеним институцијама, да би, коначно, био и главни предводник британског излаза из ове заједнице, такозваног “Брегзита”.
Али, није само Џонсон аплаудирао Вучићу због политике евроинтеграција, него, на пример, и многи други који су снажно одбили улазак у ЕУ, попут Норвешке. Из ове државе у Србију стижу преко “Норвешког савета” чак и велике новчане потпоре за улазак Србије у ЕУ. Јасно је и зашто. Велики и моћни траже мале и немоћне. Траже простор за ширење својих компанија, траже јефтину и способну радну снагу, траже ресурсе, траже сиромашне грађане да иду у НАТО војску…Уосталом, таквом политиком ЕУ владају Немачка и Француска, а Србијом и њој сродним, несрећним државама, влада ко год стигне.
У последњем извештају ЕУ похваљене су ”структурне економске реформе и њихов напредак”. Реч је о најцрњој лажи, јер чак и Вучићев Фискални савет то оповргава, а српски економисти, само у Магазину Таблоид, језиком званичних статистичких података потврђују економски суноврат Србије, као једне од најсиромашнијих земаља на планети. У извештају ЕУ не помиње се диктатура, сурово гушење медија, застрашујућа корупција у правосуђу, здравству и државној администрацији. Чак се ни извештај о догађају у Савамали не помиње! Ко је то спречио?
Троје европских комесара – Јоханес Хан, Фердерика Могерини и амбасадор Мајкл Девенпорт, за велике паре, телале о великом српском напретку ка ЕУ, у коју, званично, не можемо ући пре 2025. године! Протектор Кајл Скот похвале изриче умереније, дипломатски, али не у присуству Вучића. Он је уручио и ”Досије Савамала” Вучићу, у четири ока.
Последњи догађаји ужасавају српског диктатора. Избор Доналда Трампа за председника Сједињених Америчких Држава, његова чврста опредељеност враћању унутрашњој политици и доброј сарадњи са Русијом, допринеће уравнотеженом приступу решавању балканских проблема и дикататура, што је већ и при крају.
Лудило Европског парламента да изгласа резолуцију о забрани рада руским телевизијским станицама Раша Тудеј и Спутњик, запрепастила је свет и сва међународна новинарска удружења, описала су ту одлуку, које су донеле лезбејке, педери и травестити у европском парламенту, као нацистичку. Изабрани председник САД, Доналд Трамп, одмах је позвао Виктора Орбана, разумног премијера Мађарске, да блокира лудости у Европској комисији, док се он не прихвати дужности. Председнички избори у Аустрији, избори и референдум 4. децембра у Италији, отвориће врата за свеж ваздух у црвоточној Европи. Врло је могуће брзо распадање Европске уније, чија су врата за Србију затворена најмање до 2025. године.
Похвале Вучићевој лудости сплашњавају и спале су на само неколико плаћеника. А, да је то тако, види се и по Вучићевом враћању на унутрашњу сцену, свакодневном најавом хапшења нарко-дилера, трговаца оружјем и ”криминалних група”. И када је Милошевић постао изолован и када га више нису представљали ”фактором мира на Балкану”, као и доскора Вучића, он се вратио унутрашњем насиљу над медијима, судовима, синдикатима, убиствима тајкуна, жестоких момака.
Александар Вучић поступа по тој матрици, јер су појачани напади његове Велике пропаганде лажи према Заштитнику грађана, Поверенику за информације од јавног значаја, према посланицима из опозиције, према медијима, синдикатима…Лов на унутрашње, а и спољне непријатеље је свакодневан и непрестан.
Вучићев однос према Русији, њеној политици и стратегији према Балкану је пун мржње. Русија има неколиком стратешких предузећа у Србији, и договором између Џона Керија, Сергеја Лаврова и Путина у Сочију, који је постигнут након вишедневни разговора 13. маја 2015. године, договорено је да Русија има право да тесно сарађује са словенским народима на Балкану и да је одговорна за њихову трагичну судбину у којој се налазе.
Изабрани председник САД, Доналд Трамп није крио ни у кампањи да ће са Русијом водити конструктивну и мирољубиву политику, као са савезником од које САД-е нема никакве претње. Посете председника Путина Словенији, демократска власт у Хрватској, промене у Црној Гори, Бугарској, Молдавији, избори у Македонији и најављено хапшење Тачија у јануару, као ратног злочинца, треба да ослободе простор за мир и демократизацију Балкана. Немачка је исувише слаба да те процесе спречи, јер је последње две деценије канцеларка Меркел вратила Немачку њеним савезницима из Другог светског рата. Магазин Таблоид ће бити први који ће добити сагласност да објави податке који ће госпођу Меркле одвести у историју, а сигурно и у затвор.
Остао је само нерешен ”Случај Вучић”. А, назире се и коначно решење.
А 1. И онда и данас, Србија као “тамни вилајет”
Многи политички фактори у Европској унији, не желе да виде демократију у земљама попут Србије и свесно подстичу режиме као што је Вучићев, који је ауторитаран и једнопартијски, тврдећи да су они стабилнији од демократских. Наиме, ЕУ већ дуго времена има велики проблем са својим демократским идентитетом и одбраном својих декларисаних вредности, али је лицемерје што такве режиме не жели да види у свом дворишту.
Пред крај Другог светског рата, ондашњи британски министар спољних послова Ентони Идн, питао је свога премијера Винстона Черчила: “…Нећете ваљда дозволити да комунисти преузму власт у Југославији”, а он му је одговорио контра-питањем: “…Шта вас брига, нећете ваљда ви тамо да живите?”. И данас у Бриселу, као и тада у Лондону, разне комесаре и куфераше не занима како је грађанима Србије под диктатуром једног човека. Важно је да им тај човек сваког дана, сваком својом изјавом и сваким неделом, оправдава сва зла која су починили на овом делу Балкана. Од потпаљивања рата деведесетих година до економских санкција, бомбардовања, изолације, па све до криминалне приватизације којом је и коначно сломљена сувереност Србије.
Глоса
“…Европска унија не мисли на интересе грађана тих земаља (бивше Југославије), него на своје интересе. Она жели да има партнере у свим државама региона, али ти партнери нису грађани, нису демократски покрети, него људи који држе полуге власти”
(Ерик Горди, професор из Лондона, стручњак за источноевропска питања)
Никола Влаховић, Таблоид
фото: ДПА
