Судбина српске наменске индустрије већ дужи низ година налази се у рукама владајућих кланова. И Вучићев режим, као и онај Тадићев, надао се великој заради од продаје наоружања и војне опреме.
Склапа послове да он и њему блиски људи узму милионске провизије од продаје опреме и наоружања. Да би то остварио, свих седам фабрика наменске производње ставио је у робовласнички положај. Ни то му није довољно, па се спрема да их распрода странцима.
Крајем прошле године, сада већ бивши министар одбране, Братислав Гашић, оптимистички је најавио да ће током наредних два месеца бити уложена “значајна средства” у развој домаћих фабрика наменске индустрије, те да су резултати посете Русији веома добри, те ће та околност помоћи да се унапреди одбрамбену способност земље као и оперативна и функционална способност одбрамбеног комплекса.
Поменуо је Гашић и разговоре са руским „Камазом” и осталим фабрикама које значајно могу да помогну Србији у повећању капацитета и производње у нашој наменској индустрији…
Случајно или не, тек Гашић је убрзо потом упао у замку јавне компромитације, због дијалога са једном новинарком, а његов премијер се потрудио да га што брже стави на стуб срама. Остало је да лебди питање, да ли је то била нечија освета због корисних разговора које је водио са Русима или због “етичког кодекса” у односима са медијима…
Гашић је у међувремену смењен а на његово место је, на опште изненађење, привремено доведен министар финансија Душан Вујовић.
Тако је јавност остала прилично ускраћена за неколико важних чињеница које су обележиле посету српске делегације Москви, где је планирано технолошко подизање свих седам фабрика наменске индустрије у Србији, запошљавање још 1.000 људи, те производња хаубице типа “Нора” за коју руски “Камаз” израђује шасију. Велики број руских војних експерата, такође је прошле године током поменутог сусрета, најавио свој долазак у Србију. Али…
Чињенице говоре да је током 2013. 2014. и 2015. године из буџета улагано у фабрике наменске индустрије, да су фабрике и саме издвојиле значајна средства, те да је „Милан Благојевић” Лучани, завршио нови погон за дупло већу производњу а уложено је и у производњу „Прве искре” из Барича. У децембру је требало да буде постављен камен темељац за изградњу фабрике стрељачке муниције.
Кад год је био у прилици, Вучић је истицао своју “историјску” улогу, бесрамно лажући како у ремонтне заводе војска није улагала “пуних педесет година”. Али, од његовог мисионарског лудила „да можемо да вршимо ремонт од 50 до 100 хеликоптера на годишњем нивоу”, дошло је дотле да Србија практично нема довољно стручњака за такав подухват. Да су они најбољи или у пензији или у иностранству, а многи више и нису међи живима.
Министарство одбране је, упркос томе, направило списак више од 1.300 младих инжењера, машинских инжењера, хемичара, физичара који су били позвани на састанак да би им био понуђен посао у фабрикама наменске индустрије широм Србије.
Али, та “операција” је пропала одмах, јер нити је реч о искусним и довољно стручним људима нити су им понуђени услови због којих би променили место боравка. Неумерени оптимизам показао се и на случају ремонтног завода “Мома Станојловић” , јер је све остало мртво слово на папиру. На жалост, све се своди на чињеницу да половину укупног извоза остварује “Први партизан” у Ужицу, а другу половину све остале фабрике наменске производње.
Вучић се надао већој заради од продаје наоружања и војне опреме, али чињенице говоре да без великих улагања неће бити ни профита. Зато је одлучио да прибегне провереној методи, продаји фабрика! Недавно је најавио како ће Влада ускоро да разматра нови Закон о производњи наоружања и војне опреме који ће омогућити стране инвестиције у том сектору. Није тешко погодити, опет је спреман да своје “арапске пријатеље” подметне јавности као најбоље решење, чак и кад је производња војне опреме и наоружања у питању.
Упркос очигледној тежњи Вучићевог режима, да за што краће време узме што више послова на страним тржиштима, наменска производња у Србији нема тај капацитет да одговори таквим захтевима.
Изјава генерал-мајора Бојана Зрнића, начелника Управе за одбрамбене технологије Министарства одбране, који је, позивајући се на нови закон о производњи наоружања и војне опреме, одушевљено констатовао да ће он омогућити да страни партнер буде већински власник што сада није било дозвољено, довољно говори о издајничкој политици коју води владајући режим.
Наиме, фабрике наменске производње ни у ком случају не би смеле пасти у руке странаца, а разлога за то има сасвим довољно. Један од њих је и питање суверености државе и прокламоване војне неутралности. Само један потпуно поремећен систем може да донесе одлуку да продаје своју војну индустрију странцима који имају принцип: узми кредит, уложи га у производњу, пласирај производ и наплати. Кад врате кредит остаје им фабрика, производ и купци. Зашто ово исто не уради и наша држава? Зато што неће или јој је НАТО пакт рекао да не сме?
Али, какво је стварно стање у наменској индустрији, то најбоље говори чињеница да су прошлогодишње режимске похвале на рачун предузећа “Прва петолетка-наменска”, обична фасада иза које се крије истина да су плате радника на овако деликатним задацима, износиле од 24.000 до 34.924 динара, мада је ова робовска радна снага за само годину дана направила преко милијарду динара промета.
Вучић се на сва уста хвали како је баш ово предузеће “значајан део наменске индустрије Србије”. О чему Вучић говори? На рачун ових мученика који раде за афричке плате, он преговара са “Ербасом” и обећава (без покрића) да ће чак и хеликоптере ремонтовати!
Такође, због слуђене политике државног врха, наменска индустрија у Србији је прилично у “расутом стању” и орјентисана на разна тржишта, без неке озбиљне стратегије. Тако, рецимо, фабрика муниције “Први партизан” половину свог извоза шаље на тржиште Сједињених Америчких Држава, и то у конкуренцији где нема шта да тражи (доминантне су тамо америчке фирме Федерал, Ремингтон и Винчестер).
Очајничка је потрага за купцима у Кенији, Бангладешу, Ираку, Алжиру…
Вучићев режим се надао да ће зарадити велике паре од извоза муниција малих, средњих и великих калибара, ракетних система система типа “Бумбар”, школског авиона “Ласта”, беспилотне летелице “Врабац” и “Пегаз” …То све јесу домаћи производи и имају своју вредност, али количина произведеног не може подићи наменску индустрију на ноге како то Вучићева пропаганда тврди.
Рецимо, уговор са Емиратима, вредан 200 милиона евра о развоју и производњи ракете “Алас”, само је мртво слово на папиру, захваљујући Вођиним суманутим идејама. Нити је тај пројекат завршен до краја, нити ће га Емирати купити у мери која би остварила озбиљну зараду и која би помогла јачем опоравку српске наменске индустрије. Али, за разне профите посредника и њихове провизије, увек има простора. наравно, уколико су блиски режиму или ако су део њега.
Евидентно је и насиље над менаџментом у фабрикама наменске производње. Тако су протеклих две године фабрике одбрамбене индустрије Србије (ОИС), које су у државном власништву, више пута остале без сагласности Вучићеве владе да запосле нове раднике, иако су им били преко потребни за одржавање континуитета производње.
Фабрици “Застава оружје” је одбијен захтев да запосли 300 нових производних радника, односно машинских инжењера, техничара и занатлија… Наиме, и поред тога што су војне фабрике значајни извозници са сопственим девизним приходом, држава их третира једнако као и јавна предузећа која су корисници буџета, и отуда им већ дуже не дозвољава да запошљавају нове раднике.
У једном тренутку су запосленима у фабрикама ОИС (Застава оружје, Крушик из Ваљева, Слобода из Чачка, Први партизан из Ужица, „Милан Благојевић” из Лучана и Прва искра из Барича ) ионако јадне плате биле смањене за 10 одсто!
Укратко, режим који систематски исцрпљује све ресурсе, па и оне највредније, људске, хоће да профитира на чистом робовласничком односу према запосленима. То је суштина и сва истина у вези са правим стањем ствари у српској наменској индустрији.
П.С. Потписивањем споразума ИПАП са НАТО пактом марта месеца 2015. год, који предстравља највишу степеницу пред учлањење у НАТО пакт, између гомилу обавеза које је Србија преузела на себе да исцрпљује већ иовако критичне сопствене ресурсе, циљано је написано и да се изврши „Окончање програма реструктуирања фирми у државном власништву и промена структуре власништва, тј. окончање процеса приватизације.“
А наглашено је да за „Војнотехнички институт – одбрамбена индустрија Србије да се истраже могућности међународне сарадње“!!!
И када томе додамо да су Народни посланици Скупштине Србије, пре само неколико дана наметнули додатне обавезе нашој држави кроз усвајање Споразума Србије и НАТО у вези логистичке подршке снагама НАТО које се буду нашле на територији Србије, закључујемо да је још само и званично потребно донети закон о продаји наменске индустрије Србије, који ће се опет издајнички изгласати у државном Парламенту, а којим ће на крају и званично бити “сахрањена” некада наменска индустрија Србије!!!
мајор Горан Митровић
©Гето Србија
материјал: Лист против мафије
