Када је Владимир Путин започео инвазију на Украјину у фебруару ове године, лидери ЕУ су се брзо сложили да уведу свеобухватне санкције руској економији и да Кијеву пруже војну и финансијску помоћ. Али, како сукоб улази у нову фазу, европско јединство је под знаком питања.
На почетку рата изгледало је да руска победа вероватна. Али, Украјина је успела да заустави руски напад на Кијев, приморавши Москву да се фокусира на Донбас и југ Украјине. Чак и тамо, чини се да руска офанзива има ограничени успех. Русија је претрпела велике губитке и неће јој бити лако да изведе обимне офанзивне операције. Истовремено, украјинске снаге ће тешко повратити изгубљене територије. Обе стране ће се борити да постигну неки успех.
Како се сукоб буде настављао, поделе између европских земаља ће се продубљивати. Разлике око даљих санкција Русији већ су веома видљиве. Било је тешко да се у ЕУ постигне споразум о шестом пакету санкција крајем маја, посебно о увозу руске нафте. Да би превазишли противљење Мађарске, лидери ЕУ су морали да се сложе да не санкционишу увоз путем нафтовода. За ЕУ ће бити још теже да забрани увоз руског гаса, јер се земље чланице попут Немачке, Аустрије и Мађарске, које су веома зависне од руског гаса, плаше да не би могле да се носе са потпуним прекидом снабдевања. Неувођење санкције на гас би повећале тензије са оним државама чланицама које тврде да су приходи од гаса од суштинског значаја за финасирање руских ратних напора.
За ЕУ ће бити још теже да забрани увоз руског гаса, јер се земље чланице попут Немачке, Аустрије и Мађарске, које су веома зависне од руског гаса, плаше да не би могле да се носе са потпуним прекидом снабдевања
Раздори око стратегије такође постају веома очигледни. Источне земље чланице ЕУ, посебно Пољска и балтичке државе, страхују да би оне могле бити нападнуте ако Украјина изгуби и убеђене су у потребу да Кијеву треба пружити опсежну подршку како би му се помогло да победи. Те државе такође сматрају да су преговори са Русијом бесмислени, јер се Путину не може веровати да ће спровести било какав договор. Насупрот томе, западне државе ЕУ, попут Француске, Немачке и Италије, иако су пружиле велику подршку Украјини, сматрају да би сукоб требало да се оконча преговорима између Русије и Украјине, који би потенцијално укључивали компромис са Кијевом. Западне државе чланице ЕУ не верују да постоји ризик од руског напада на земље НАТО-а, али се плаше да сукоб у Украјини не ескалира у конфликт НАТО–Русија.
Овакав став западне Европе изазива страхове у источним државама-јастребовима да су западни Европљани вољни да умире Путина и да потцењују претњу од Русије. Ови страхови су појачани оклевањем Немачке да испоручи оружја Украјини. Слично томе, на истоку ЕУ сматрају да је став француског председника Емануела Макрона да треба избећи понижавање Русије у ствари његов подстицај Украјини да учини уступке Русији. Макрон то пориче. Француска, Немачка и Италија позвале су на прекид ватре, што је изазвало тензије са источним државама чланицама ЕУ, које мисле да би то учврстило руску контролу над деловима Украјине.
Исцрпљујуће борбе у Донбасу могле би на крају да убеде и Русију и Украјину да пристану на прекид ватре. Али то би могло додатно продубити европске разлике. Ако би ратни напори Русије приморали Украјину да прихвати територијалне губитке као део споразума, већина земаља ЕУ би задржала већи део санкција како би оспориле легитимност Путинових добитака. Али, временом би могли да расту захтеви за ублажавање санкција, што би даље продублло поделе.
Ако би ратни напори Русије приморали Украјину да прихвати територијалне губитке као део споразума, већина земаља ЕУ би задржала већи део санкција како би оспориле легитимност Путинових добитака. Али, временом би могли да расту захтеви за ублажавање санкција, што би даље продублло поделе
Насупрот томе, ако украјински војни успеси убеде Путина да је у његовом интересу да се повуче са окупираних територија, то би могло да изазове још веће поделе. Државе-јастребови ЕУ желеле би да задрже санкције и одбијале би сваки покушај нормализације односа са Русијом све док је Путин на власти. У међувремену, умереније државе би се вероватно залагале за укидање неких санкција и покушале би да поново изграде стабилније односе са Москвом, на пример фокусирајући се на преговоре о контроли наоружања.
До највећих европских подела би дошло ако би Украјина била изузетно успешна у повратку изгубљених територија. Путин би можда прихватио губитак делова Украјине које је Русија окупирала од фебруара, а можда чак и оних делова Донбаса које Русија контролише од 2014. Али ни Путин, ни било који потенцијални наследник, не би могли лако да прихвате губитак Крима. Ако би се суочила са таквом могућношћу, Русија би удвостручила ратне активности, а такође би се повећао ризик да Путин буде спреман да употреби нуклеарно оружје како би приморао Кијев да одступи. Како је директор ЦИА-е Билл Бернс недавно истакао, Путин „не верује да може себи да приушти пораз“. Већини земаља ЕУ не би одговарала таква ризична ескалација, али неке би могле инсистирати да Путин блефира.
Три месеца након почетка руске инвазије, отпор Кијева је онемогућио Русију да постигне свој првобитни циљ потчињавања Украјине, али исход рата остаје нејасан. Оно што је извесно јесте да руско-украјински сукоб доводи до неповерења међу државама ЕУ и да ће се поделе вероватно и даље продубљивати. Постоји ризик да пукотине које је изазвао актуелни рат постну дуготрајне и да поткопају европску кохезију и по питањима која се не односе на рат у Украјини и политику према Русији.
Have we passed the high-water mark of European unity on Ukraine? By Luigi Scazzieri
Аутор је стручњак за европску безбедност. Докторирао је на Краљевском колеџу у Лондону.
Текст је објављен 15.6.2022. Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић
