ВЕЛИКА Госпојина, манастирска слава Грачанице, била је пресудна да дођем у манастир Драганац. Тога дана упознао сам пријатеља, оца Илариона, игумана овог манастира, по чијој сам препоруци свратио у Драганац, у намери да га обиђем и задржим се највише два, три дана, али ето овде сам већ више од месец дана.
– Овако Томи ван Стратен (25) из Ајндховена у Холандији, објашњава како се нашао у овом манастиру, након што је пре нешто више од три месеца из своје земље кренуо на дуже путовање. У жељи да упозна људе и места на Балкану, прво је обишао Хрватску, БиХ, Црну Гору, Албанију. Нигде се није задржао дуже од неколико дана.
– У Црној Гори сам посетио манастир Острог и Његошев музеј на Цетињу, младић који ми је био водич много ми је причао о православној вери и Дечанима, Пећкој патријаршији, црквама у Призрену, Грачаници и зато сам кренуо на Косово – прича нам док у манастирском дворишту на машини обрађује дрво за иконе у дуборезу.
Стигао је овде комбијем са спаваћим колима, и ово му је први боравак у Србији, али и у манастиру.
– Некада се осећам као да ми је ово окружење потпуно нормално, а некада је заиста чудно – прича кроз осмех Томи, који је већ научио доста српских речи. – Покушавам да схватим како се монаси осећају, шта раде током молитве и како долази та љубав коју добијају, јер су после службе сви весели и на свој начин срећни.
Томи је атеиста, али по речима монаха, присутан је на свим богослужењима. Покушава да и сам доживи љубав, коју монаси преносе једни на друге, али и на оне који су у манастиру. На њега је, каже, очигледно, то деловало, па се у манастирском окружењу осећа пријатно
– Схватам да је вера та што „држи“ људе који живе овде. Упркос манастирским правилима, монаси су слободног духа, и драго ми је што са њима могу да се нашалим, насмејем – преноси Тони утиске. Он је завршио школу за морепловца, али основно занимање му је рад на машини за обраду дрвета. Зато се у одлично снашао и помаже на изради икона у дуборезу…
– Томи нам помаже у кухињи, на грађевинским радовима у оквиру конака, у сечи дрва… – причају монаси. Хвале свог госта и кажу да је претходних недеља често помагао и комшији изнад манастира да сакупи шљиве. Са монасима комуницира на енглеском, а са онима који не знају овај језик, споразумева се рукама.
– Обично ми отац Јустин, који не говори енглески, каже – Томи дај ово, Томи дај оно, али ја схатим шта ми тражи. И док своје знање српског језика демонстрира реченицом „Томи, додај ми тањир са сиром“, прича да, иако потиче из земље у којој је сир на цени, до доласка у Драганац, једноставно га није јео. Сада је, осим сира, заволео и остала јела која овде припремају. И док на сва питања одговара с лакоћом, на питање до када планира да остане у манастиру, једноставно нема одговора.
СТРАХ И СЛОБОДА СВОЈА путовања по свету Томи финансира сам, иако су му, каже, комби са приколицом купили родитељи.
– Обично радим код куће по неколико месеци, а потом новац који сам зарадио утрошим у путовања – прича Томи.
– Можда ћу отићи сутра, а можда кроз неколико месеци. Овде сам почео другачије да размишљам. О себи, свом животу, свему што нас окружује, о томе где сам до сада грешио. Претпостављам да се са тим дилемама суочавају сви који долазе у манастир – закључује причу овај млади Холанђанин који се осећа равноправним чланом братије манастира Драганац.
ПОДРШКА РОДИТЕЉА
– РОДИТЕЉИ, са којима се чујем путем „скајпа“, разумеју моју жељу и потребу да упознајем нове људе, нове обичаје, навике… Зато ме и подржавају у одлуци да овде проведем неко време. Знају да уживам у путовањима, али мало им је необично што сам се овде задржао толико дуго јер никада раније, иако по свету путујем последње четири године, нисам одсуствовао од куће дуже од три, четири недеље. А ето толико сам само у овом манастиру – прича Томи.
Новости