Путин је у сусрету са мајкама руских војника отворено признао да су мински споразуми били грешка. То би требало да значи да више неће бити сличних компромиса, и да ће Русија овога пута ићи до краја.
Пролазећи кроз транскрипт од осамнаест хиљада речи са састанка руског председника Владимира Путина и „мајки војника” који је одржан прошлог петка у Москви, може се стећи утисак да би борбе у Украјини могле да се продуже далеко у 2023. годину – а можда чак и дуже.
У најупечатљивијем опажању, Путин је признао да је Москва направила грешку 2014. године тиме што није разрешила ситуацију у Донбасу – за разлику од Крима – допустивши себи да прихвати прекид ватре који су утаначиле Немачка и Француска и потоње минске споразуме.
Москви је требало неко време да схвати да су Немачка и Француска прећутно допустиле тадашњем вођству у Кијеву да изиграва спровођење Минских споразума. Тадашњи украјински председник Петро Порошенко признао је у низу интервјуа за западне медије, укључујући немачку телевизију Дојче веле и украјинску секцију Радија Слободна Европа, да је примирје из 2015. било само одвраћање пажње са циљем да Кијев купи време за изградњу своје војске.
Његовим речима: „Ми смо постигли све што смо хтели, наш циљ је био, прво, да зауставимо (руску) претњу, или да барем одложимо рат – како бисмо обезбедили осам година да повратимо економски раст и створимо моћне оружане снаге”.
Такозвана Штајнмајерова формула ((Steinmeier Formula; коју је предложио немачки председник Франк Валтер Штајнмајер још 2016. док је био министар спољних послова) о редоследу спровођења споразума из Минска позивала је на одржавање избора на територији Донбаса, коју су контролисале сепаратистичке снаге у складу са украјинским законима и под надзором ОЕБС-а (Организације за европску безбедност и сарадњу); потом би, уколико ОЕБС процени да је гласање било слободно и поштено, био покренут процес установљавања специјалног самоуправног статуса за територију Донбаса и Украјина би повратила контролу над својом источном границом са Русијом.
Признање грешке
Путин је признао да је Русија прихватила споразуме из Минска игноришући жеље руског становништва у Донбасу. Његовим речима: „Ми смо искрено кренули тим путем (споразума). Али ми нисмо у потпуности осетили расположење народа, било је немогуће у потпуности разумети шта се тамо дешава. Али сада је вероватно постало очигледно да је поновно уједињење (Донбаса) требало да се деси раније. Можда у том случају не би било толико много губитака међу цивилима, не би страдало толико много деце у артиљеријским нападима…”.
По први пут, може бити, тренутни лидер у Кремљу признаје грешке. Горенаведени потресни одломак, стога, постаје међаш Путинових будућих одлука, пошто се руска мобилизација приближава завршној фази и процењује се да ће до краја децембра око четиристо хиљада руских војника бити додатно распоређено на борбеним положајима. Суштина Путиновог излагања јесте што је затворио врата за могућност још једне папазјаније од старих и нових обећања попут споразума из Минска. Како се ово преводи у политичку стварност?
Прво и пре свега, колико год да је Москва отворена за дијалог без предуслова, руски преговарачи биће ограничени недавним амандманима на државни Устав – којим су Доњецка, Луганска, Херсонска и Запорошка област укључени као део Руске Федерације. Друго, састанак од петка је био, по било којим мерилима, одважна Путинова иницијатива, уз велики политички ризик. Међу његовим саговорницима су биле мајке из удаљених делова земље, чији се синови или активно боре на фронту, или су претрпеле трагедију губитка синова у борби, или су тешко рањени и потребно им је дуготрајно лечење и опоравак.
Ту су свакако биле жене снажне воље, но ипак, једна од њих из малог града Кировска у Луганску рекла је Путину (потресне речи) док се присећала смрти свој сина Константина Пшенишкина на линији фронта: „Моје срце крвари, моја душа је ледена, болна сећања замагљују ми ум, сузе и сузе, и у једном тренутку син ми се обраћа: ‘Мајко, немој бити тужна, видећу те поново – само мораш да чекаш. Ићи ћеш кроз овај живот за мене, и у овом животу, поново ћемо бити заједно’”.
Путин је отворено рекао – што је изузетно необично за кремаљског лидера – да се припремао за застанак. Али, упркос томе чекала су га изненађена. Овакве састанке није могуће режирати пошто се пред телевизијским камерама ослобађају згуснуте емоције.
Тако се Марина Букилина из Републике Саха (Јакутија), мајка тројице синова (од којих је један високо одликовани војник елитних ваздушнодесантних снага, припадник 83. бригаде и добитник Ордена за храброст) пожалила да нема куване хране на линији фронта. Она је рекла Путину: „Да ли разумете шта се дешава? Уколико наши људи не могу да обезбеде нашим војницима кувану храну, ја бих, као спортиста и стрелац, волела да одем тако да кувам на линији фронта”. Путин је љубазно одговорио: „Изгледа да су ови проблеми углавном разрешени… то значи да није све било како би требало да буде…”
Народни рат
Оно што се истиче у оваквим искреним разговорима је Путинов огроман политички капитал, проистекао из огромне народне подршке коју има иза себе. Опште расположење састанка одисало је посвећености руским циљевима и уверености у крајњу победу. Наравно, ово јача Путинов положај.
Ту се може указати на извесно размимоилажење (садашње геополитичке ситуације) у односу на Кубанску ракетну кризу из 1962. године. Јавно мњење није било кључни фактор пре шездесет година. Укратко речено, здрав разум је превладао 1962. пошто су актери сагледали да би неуважавање безбедносних интереса супарничке силе могло да има апокалиптично исходиште.
Главна разлика данас јесте што се председник Џозеф Бајден изузео и не сматра се одговорним за настојање САД да се Русија потуче на бојном пољу у Украјини и да се обезбеди „промена режима” у Москви, док Путин инсистира на томе да је он одговоран према свом народу. Да ли ће се западни „либерални” политичари на власти усудити да опонашају Путинов изузетан састанак са „мајкама војника”?
Уколико економске потешкоће буду водиле према друштвеним немирима и политичким комешањима у западној Европи, политичари на власти биће у неугодној позицији. Путин води „народни рат”, док западни политичари не могу да признају да се уопште боре против Русије. Али колико дуго може бити скривано од јавног мњења у Пољској и Француској да њихови сународници гину у украјинској степи? Могу ли западни политичари да обећају како њихови „добровољци” нису гинули залудно? Шта ће се десити уколико крене да тече река избеглица из Украјине у Западну Европу, након почетка зиме?
Зимска офанзива
У војним оквирима, Русија ужива ескалаторну доминацију – упадљиво супериорни положај у односу на свог НАТО противника – и то све изразитије како сукоб напредује. Убрзање руских операција у Бахмуту је један илустративан пример. Распоређивање регуларних трупа последњих дана указује да се Русија креће уз ескалаторну лествицу како би окончала четворомесечно дробљење (непријатељских снага) у граду Бахмуту (Доњецка област), који војни аналитичари често описују као главни стуб кијевске одбране у источним деловима Донбаса.
Недељни извештај Њујорк тајмса истиче огромне губитке које су претрпеле украјинске снаге протеклих недеља. Очигледно, група Вагнер, коју чине руски војни уговорци и која учествује у овим борбама, приковала је украјинске снаге, које се у овом подручју процењују на 30.000 људи, на одбрамбене положаје, укључујући међу њима јединице „истрошене беспрекидним руским нападима”.
У свом извештају Тајмс признаје, цитирајући америчке безбедносне званичнике, да руска намера може бити да од Бахмута направе нешто попут „црне рупе која ће усисавати кијевске ресурсе” (а ресоурце-интенсиве блацк холе фор Кyив). Ова парадигма ће се понављати и другде, такође, изузев што ће руске снаге бити много јаче, далеко бројчано надмоћније и много боље опремљене, а уз то ће се борити из тврдо утврђених положаја.
Путин је јасно назначио на састанку одржаном у петак да ће потпуна победа над неонацистичким бандеровцима остати недвосмислени циљ операције. Иако промена режима у Кијеву није прокламовани циљ, Путин се неће задовољити понављањем примирја и мира попут оних из 2015. године, после којих је на власти задржан анти-руски амерички „прокси” режим.
Узевши све то у обзир, Путин је потцртао да „упркос свим питањима повезаним са специјалном војном операцијом, ми не мењамо наше планове за развој државе, за развој земље, за развој економије, друштвене сфере, за националне пројекте. Ми имамо огромне, велике планове…”
Сви ови елементи, узети заједно, одређују такозвану руску зимску офанзиву. Заповедник којег је Путин одабрао на украјинском бојишту, генерал Сергеј Суровикин, није личност слична Патону или Мек Артуру. У суштини, он држи у рукама узде специјалне војне операције, док истовремено инкорпорира искуство стечено током претходних осам месеци учешћа НАТО у борбама. Али, говорећи о овом сукобу, Путин ниједном није употребио израз „рат”.
