Један наставник у основној школи доспео је у жижу јавности, јер је учинио нешто из љубави, а не из мржње – фотографисао се са децом и фотографију потписао са „Српчићи моји“. За поједине медије то је скандал

У Основној школи „Бранко Радичевић“ у Новом Саду, наставник хемије Милош Стојнић сликао се са децом српске националности. На фотографији видимо наставника и ђаке који држе подигнута три прста. Наизглед, па и суштински, ништа спорно.

Међутим, када сте Нова С, за вас је нешто овако скандал, јер „у ту школу иду и ученици националних мањина“. Ова фотографија је ословљена огромним скандалом, којекакве инспекције се већ баве овим случајем, медији аутошовинистичке уређивачке политике, скривени иза демократије и људских права, од обичне фотографије коју би многи назвали дивном, дивљају са помпезним насловима који су као збирка неуспешних покушаја да се патриотизам потисне до краја.

Главни аргумент им је да у ту школу, као што сам већ навео, иду и деца припадници националних мањина и да је овај потез наставника „бројање крвних зрнаца“. Овај човек никога није терао да се фотографише, а нарочито не припаднике националних мањина. Уз фотографију је написао: „Српчићи моји.“

Заиста, да ли смо икада одгледали амерички филм, а да нисмо видели њихову заставу и да ли се ико због те заставе икада жалио, с обзиром на то да су Сједињене Америчке Државе земља са највише националних мањина, па и етнички најразноврснија држава? Не, нико се никада није жалио! Зашто? Зато што је најнормалнија ствар истицати симболе своје државе били они формални или неформални. Нормално је гајити осећање патриотизма и величати културу којој припадате, а нарочито у времену у ком се врши денационализација целог света.

И сада, да на страну оставимо то што је у школству све прече од образовања, један наставник је дошао у жижу јавности, јер је урадио нешто из љубави, а не из мржње. Да је присилио и децу припаднике националних мањина да се сликају, или да је присилио и српску децу да ово ураде, онда би се могло причати о кршењу права. Овако, на фотографији видимо насмејану децу са подигнута три прста и диван опис фотографије који симболише понос наставника, а не идеолошку матрицу и позив на мржњу.

Управо медији попут Нове С (Нове.рс или како год) раде оно што друге државе себи не дозвољавају, а то је фабриковање аутошовинизма код читалаца на основу плитке реторике којом се жели показати уредничка широкогрудост и толеранција, али само када су у питању мањине. Тако овај медиј, и многи други, стварају напету атмосферу у друштву и генеришу поредак у ком већина треба константно да стрепи од тога шта ће рећи мањине биле оне националне, сексуалне, политичке или какве год. Не верујем да постоји држава у којој се на овако баналан начин дозвољава да о свему одлучује мањина над већином.

Ако је већ Нова С медиј који је „толерантан“ и „демократски“, зашто су онда тако критични, да не кажем нападни или фанатично мрзитељски расположени према свему што је српско? Зар толерантне демократе не би требало да разумеју и прихвате мишљење свих људи и група? Иако они неће одговорити, знамо да би одговор био „не“. Тачније, њихово деловање нам даје одговор.

Сваком патриоти, или патриотском чину, додељују етикету националисте (мислећи на шовинисте), бота, Вучићевца и томе слично. Ово само доказује да се у овој земљи свашта може ако сте мањина било које врсте, а да једино што се не дозвољава, можда и не схвата, јесте то имати слободу да се изјасниш у вези са било чим без идеје о припадности било којој политичкој опцији.

Овај текст није усмерен против било које мањине нити крши или позива на кршење њихових права, само констатује неприродност тога да у једној држави буде сведено на скандал када се неко хвали њеним обележјима.

Стога, таква реакција Нове С није ништа друго него илустрација недостатка толеранције, скица лоше намере, ремек-дело аутоколонијализма, и показатељ да су све супротно од онога што тврде да јесу.

А то што сте урадили, драги уредници и новинари Нове С, назива се најблаже нефер, а најистинитије, и без трунке политичке коректности којој певате оде, име за то што радите јесте патолошки аутошовинизам. Нећу да кажем да је он последица новца који за тај посао добијате, али ако је последица ваших уверења, а не плате, онда баш ти мали Српчићи треба да буду уплашени и застрашени више од било кога другог.

Аутор Милан Ружић

Насловна фотографија: spc.rs

Извор Искра, 09. фебраур 2022.