Панику глобалних размера произвела је – Маде ин ПРЦ.
Кина, држава, која се је на путу ка комунизму, преусмерила у колосек Новог светског поретка, поставши једна од држава устоличења недруштвено-политичког уређења – Корпоратизам.
Како је то могуће?
Могуће је, ако се зна да се је, прокламацијом Новог светског поретка, одустало од већ увелико искомпромитоване демократије, и на њено место се раскалашно устоличила технократија, као облик олигархијске владавине у којој све одлуке доносе тзв. стручњаци.
Захваљујући тим стручњацима, тренутно је добар део човечанства сабијен у кућне притворе, уведена су ванредна стања, која им ускраћују и ово мало преосталих демократских права – до даљњег. Или, како би то стручњаци рекли: док се не стекну поновни услови за демократске принципе и бла, бла, бла…
Нема од тога ништа.
Да је нови светски поредак водио рачуна о демократским принципима и начелима, не би ни било потребе да се, уз помоћ технократије, креира глобално село; те, да се пирамидално организује са планетарном олигархијом на уском врху, полицијом и војском у средини и вешто манипулисаним народима на широком дну.
Имали смо, нажалост, прилику да видимо, на примеру свог народа, како та олигархија делује у кризним ситуацијама. Делује тако, што сама и креира и решава „кризу“. Допуштене су, дакле, само оне кризне ситуације, за које већ постоји припремљен лек.
Онако како су у Црној Гори кренуле православне литије, као притиском на дугме, да би се поновним притиском на дугме тренутно угасиле. Да би, одмах након тога, на тзв. патриотским порталима, и „друштвеним“ мрежама, била спречена свака критика – у оноликој мери, очигледно испољеног, недостатка вере.
Био је то маестрално извршен задатак од стране стручњака, теоретичара православља, обезбожених политиканата, владике чија је владичанска позадина навикла на башкарење по Миловој јахти, и народа којим је манипулисати постало – ништа лакше.
Била је то показна вежба овога што нам се управо догађа – устоличење КОРПОРАТИЗМА, као облика технократског Орвелизма планетарне олигархије.
Што би рекао наш народ – дотерали су цара до дувара.
Нагледали смо се ових дана, свега сервираног. Тобоже завађених, лидера великих сила, како забринуто стрепе над судбином човечанства, промовисање „лези – диж’се“ сајамских и халских логора за исто то човечанство, и површно баратање пројектованим цифрама преживелих и оних за чију се смрт окривљују исто ти преживели.
Јер, забога – нису били дисциплиновани!
Нису слушали команду с врха!
Нису веровали ономе ко на брду стоји!
То је појава „непокорности“, која се мора искоренити, како би велико човечанство добило шансу да победи мали вирус! Појава, да ето, постоји неки народ, који изнад технократског намештеника који на брду стоји као проводник издатих наређења које извршава без поговора, како не га не би отиснули с истог тог брда, постоји дакле, неки народ, одазива се на Срби, и верује само Оном ко је далеееееко изнад свих њих, и чија ће бити последња.
То је извор непокорности, којег управо исушују.
Православље, је спас, за који је постало „ин“ исмевање, насупрот озбиљно схваћеном спасу у бочици алкохола, таблети хлора, или: маску на лице, укључи телевизор, и седи ди си, ни за ди си ниси.
Онако како је технократија успела да самосталне државе пороби преко стручњака политичара, привреду уз помоћ стручњака привредника, тако управо и Српску Православну Цркву сатире преко стручњака владичанских. Богу хвала, да, за разлику од политичара и привредника у држави и економији, у СПЦ се, ту и тамо, нађе по који изузетак.
Сви ови процеси покренути су деценијама уназад.
Живимо у ери финиширања транзиције из неуспеле демократије у вешто избрушену технократију, из трулог капитализма у витални корпоратизам.
И све што ће да следи након ове турбо-техно кризе, на плану економије – мање је битно од оног што ће нас задесити на духовном плану.
Духовно пале, ништа не покреће.
Ако и тај пад себи дозволимо, ништа нас више неће опоравити.
Бићемо колатерална штета Новог светског поретка.
Бићемо мртве душе којима ће да тргује технократска олигархија.
Бићемо скала на берзи, само празне чауре које у заблуди воде своје празне животе, цупкајући у реду за још једну вакцину, уступајући своје домове мигрантима, своје жене алтернативним родовима, своју децу робовласницима, своје душе – за кило брашна, квасац, тоалет папир и таблу аспирина.
Шта нам је чинити?
Кад ово прође (а проћиће кад притисну дугме за решење кризе), преостаје нам борба њиховим оружјем.
Друго немамо. Разоружани смо много пре „демократског“ претапања у Смедеревској железари.
Зато морамо да научимо да се служимо оним чиме су нас покорили.
Да окупимо своје стручњаке, оне друге, оне којима ових дана нико не верује. Оне који, свих ових година, нису имали никакво право гласа. Нисмо их виђали на медијима, на Јутјубу, на трибинама, на политичким и синдикалним „протестима“. То су они које ћемо олако да исмејемо (јер, наметнута нам је таква реакција).
Они су једини који се нису предали глобалном злу.
Они нам могу помоћи да вратимо СПЦ народу којем и припада. Србском народу, који је и добио Храм свог спасење од Светог Саве.
Они имају свест о свом угроженом народу, о Србима, које нови светски поредак чува од маленог вируса, тако што га протерује из Храмова и одбија од Епитрахила и Путира.
Нема слободне Србије без слободне Србске православне Цркве.
Нису нам потребне велике школе, академске титуле, лекције православља и демократског празнословља, да бисмо спознали суштину. Довољно је да не искључујемо вид, слух и дух, док користимо њихова технократска сокоћала, и спознаћемо шта нам отимају и због чега.
Не смемо им и то дозволити!
Нико није виши од Господа, ма на којем брду да су га насадили!
Нико није ни јачи ни паметнији од народа божијег, који се бори за своју Цркву и Државу.
Толико знамо и без предавања о православљу, које нам сервирају хонорарци корпоративног гротла.
У памет се, браћо и сестре!
Душу нам не могу узети, ако им је сами не издамо.
Јасмина Буква
Васељенска
