Док у Србији, као и у низу других балканских земаља, покушавају да “врате време” и некако поново оживе пројекат “Јужни ток”, међу лидере у области енергетике муњевито се пробија Мађарска.Резултати посете председника Русије Владимира Путина тој земљи, потврдили су способност и умешност владајуће мађарске елите не само да самостално анализира општеевропску ситуацију, него и да заложи темеље за дугорочну сарадњу Москве и Брисела. Уместо да се бави претензијама према Русији и демонстрирањем ситних увреда, Будимпешта не само да је практично подржала изградњу гасовода “Турски ток”, него је и изразила спремност да постане кључни партнер Русије у новом систему транспорта руских енергената у Европу. Виктор Орбан, премијер Мађарске, веома јасно је то дефинисао: “За нас је од виталног значаја да имамо гасовод, који ће обезбеђивати долазак гаса у Мађарску заобилазећи Украјину”. “Ми ћемо тражити могућности за сарадњу јер је Мађарска и даље заинтересована да гасовод са југа пролази кроз нашу земљу, као и да учествује у његовој изградњи” – истакао је шеф владе Мађарске. Виктор Орбан није избегавао ни тему антируских санкција ЕУ. “Ми смо уверени да изолација Русије и Европе није сврсисходна. Лично сам уверен да је потребно што је могуће пре побољшати односе ЕУ и Русије. И Мађарска се бори како би се пронашла одговарајућа решења” – рекао је премијер Орбан.

Русија је изразила спремност да изгради партнерске односе са Мађарском у оквирима пројекта “Турски ток”. Председник Путин је поново истакао да је Русија спремна да сарађује са свим учесницима у пројекту “Јужни ток”. “Уколико не буду сметали, ми у суштини можемо да део бившег “Јужног тока” реализујемо преко Турске. На пример, можемо искористити наше споразуме и заједничка предузећа са Мађарском, са Србијом и са другим партнерима, можемо проћи преко Баумгартена кроз Аустрију. Све је то могуће уколико наши партнери буду хтели да сарађују”. “Ми смо спремни потом поћи и у Бугарску” – истакао је руски председник.[1]

Посета Владимира Путина Мађарској омогућиће Москви и Будимпешти да реше и текућа питања узајамне сарадње у области енергетике. Донета је и посебна “политичка одлука” о потписивању новог споразума у области испоруке руског гаса, као замена за постојећи, чији рок истиче крајем 2015. године. Остало је да се усагласе технички детаљи, али већ сада је очигледно да Мађарска може да рачуна на озбиљне бонусе, поготово када је у питању будућа цена за гас. Поред тога Мађарска неће платити за неискоришћени руски гас и прошириће коришћење подземних гасних складишта.[2]

Овакав приступ, орјентисан на перспективу, у великом је контрасту са приступом и делањем осталих држава централне и југо-источне Европе. Са том истом Бугарском, све је већ јасно. У Софији су изгледа постали свесни значаја пројекта “Јужни ток” тек када је од њега одустала Русија.

Али позиција Србије изазива прилично чуђење. Уместо да преиспитају сиопствене приоритете у области геополитике – а енергетика је њен кључни елемент – у Београду су заузели позу увређених. И у томе им свесрдно помажу западни “пријатељи”. Шта значи масовно преношење тенденциозног текста немачког листа Suddeutsche Zeitung у српским медијима, у којој аутор поново актуелизује баналну тему о куповини српског нафтног монополисте “НИС”-а од стране “Газпром-њефта”. Према писању немачког листа, руска страна је наводно платила за НИС мање од петине њене вредности. Притом се у тексту ни речју не помиње ни “предбанкротно” стање саме српске компаније, као ни 500 милиона еура инвестиционих обавеза Русије, нити се помиње да подаци о капацитетима могу бити у потпуности укључени и у новој конфигурацији енергетских токова. Потребна је само политичка воља српске стране.

Међутим, право питање је – да ли таква воља постоји. Тешко је поверовати да пројаву такве воље представљају позиви Бриселу који су се могли чути из Београда да “притисне” Москву како би наставила са обновом реализације пројекта “Јужни ток”. Па и калкулације Зоране Михаиловић – потпредседнице српске владе и министра за грађевинарство, саобраћај и инфратруктуру – како је њена земља у тај пројекат уложила 30 милиона еура, усмерених на “гаранције и стварање заједничког предузећа” у оквирима “Јужног тока”, као и још осам милиона еура за “експорпријацију земљишта на траси гасовода”, исувише личе на покушај да се са себе скине одговорност за то што реални радови на изградњи гасовода кроз Србију нису били ни почели. А уједно и због социјално-економских промашаја саме српске владе.

У таквој ситуацији веома је тешко од земље очекивати одговоран, активан и независан курс у области енергетике. Поготово кад се нађу при руци бриселски саветници и поједини немачки часописи.