Мађионичар Вучић и његове чаролије: Представа са кобним завршетком

Александар Вучић је врхунски мајстор политичког маркетинга, непревазиђени стратег и визионар. Сам себе тако представља у својим медијима. Много прецизније, њега и његову патологију, дефинисао је Томас Ман у роману “Марио и мађионичар”. У причи о “трагичном догађају с пута”, Ман је описао мађионичара Чиполу, који, уживљен у улогу Зевса, на позорници исмејава и вређа жртве, управља њиховим умом и телом и присиљава их да раде ствари којих се стиде. Чаролију одржава мантром: “Веруј ми, ја те волим”.

И савремени српски Зевс, Александар Вучић, на исти начин хипнотише грађане. Разлика је само у томе што је Чипола окупирао сцену у малом италијанском насељу Торе ди Венере, а Вучић то ради у целој Србији.

Већ 25 година Чипола из Чипуљића тражи од Срба да му верују, јер их воли. Волео их је од Карлобага до Вировитице, у Сарајеву и Призрену, као и у многим другим местима где их више нема. Преостале Србе хипнотисао је другом врстом лажи. У борби за власт, обећавао је да ће ухапсити Млађана Динкића, Драгана Марковића Палму и Ивицу Дачића, хоспитализовати Вука манитога Драшковића и Ненада Чанка. Љубав према грађанима доказивао је претњом да ће иза решетака сместити све тајкуне који су их опљачкали, почев од Мирослава Мишковића и Богољуба Карића, па до Мирослава Богићевића. На крају, са свима је ушао у пословне и политичке комбинације, да би наставио где су они стали.

Колективну хипнозу одржава примитивним манипулацијама. Једну лаж сакрива иза три нове, све бесмисленије. Почео је с идеолошким и привредним бесмислицама, да би стигао до научне фантастике. Последице тих превара на својој кожи осетили су сви грађани, нарочито пензионери.

С поруком “верујте ми, ја вас волим”, Вучић је обећавао да ће заштити најстарију генерацију. Реформе ће бити тешке и болне, али они то неће осетити, нико не сме да им такне у пензије. Чим је дограбио власт, очерупао их је. Највише је отео онима који су примали између 25.000 и 50.000 динара. Пензије веће од 50.000 прима само пет одсто пензионера, а више од 100.000 добија само 235 грађана. Неуставним законом о привременом смањењу пензија приграбио је, за ове четири године, 730 милиона евра. И не намерава да стане. Изменом закона, тобож, подиже пензије на ниво “већи него икад”. Уместо да врати отето, од 22 до 25 одсто на пензије веће од 25.000 динара, обећава повећање између 8,8 и 13,2 одсто. По Вучићевој рачуници, с тим, “највећим растом од 2014. до данас”, пензионери ће добити “значајно више него што је била инфлација”. Наравно, ни то није тачно, али важнија превара, коју спроводи кроз нови закон, своди се на то да се укида формула усклађивања пензија, а Влади се даје могућност да, према својим проценама, исплаћује “новчано увећање”. На тај начин Вучић је присвојио дискреционо право да одређује када ће и колико да части пензионере, као да даје своје, а не њихов паре, деценијама уплаћиване у ПИО фонд. Чак је и Фискални савет, који је подржавао разне Вучићеве егзибиције, критиковао предлог новог закона.

“…Укидањем формуле за усклађивање пензија била би угрожена предвидљивост која карактерише европске пензионе системе. Тако би се пензиони систем Србије деградирао на ниво најнестабилнијих система у земљама северне Африке и Блиског истока. Такође, предлог да се уведе дискрециона могућност Влади да исплаћује новчано увећање уз пензију није у складу с принципима пензијског осигурања и крши принципе одговорне социјалне политике”, саопштио је Фискални савет.

Брига Вучића, све критичаре етикетира као “незналице и покварењаке”, а нови систем пљачке назива “пензијском реформом какву ни велики Владимир Путин није успео да спроведе”. То је у праву, нико није на такав начин варао грађане. Но, у стилу свог литерарног двојника Чиполе, Вучић не може да се задовољи само преваром, мора и да се руга својим жртвама. “Верујте ми, ја вас волим”, говорио је италијански илузионист несрећницима које је понижавао у својим представама. Такву врсту љубави презентује и српски Зевс.

– Први пут, лично ћу писати сваком пензионеру у Србији понаособ, да се захвалим, без обзира да ли је за нас или против нас, да се захвалим за све оно што су урадили за земљу. Они ће живети много боље у будућности, имаће много више захваљујући себи, свом стрпљењу, трпељивости и вери у своју државу – рекао је Вучић и још једном потврдио да његови ментални поремећаји не могу да се зауставе.

Пре три недеље тврдио је да у Америци сваких десет секунди погине по један перач прозора. То би значило да сваког сата страда 360, сваког дана 8.640, а годишње 3.153.600 перача. Е, ова будалаштина с писмима сваком пензионеру понаособ још је бесмисленија.

У Србији тренутно има 1.720.435 пензионера. Ако на једно писмо потроши само три минута, то значи да ће му укупно бити потребно 5.161.305 минута. Ако пише сваки дан, по цео дан, без иједног секунда одмора, за захваљивање свим пензионерима требаће му 14 година и 140 дана. Поред тога, поштарина за једно писмо износи 23 динара, укупно 39.570.005 динара. Можда је Зевс Вучић заиста вечан, можда ће владати бесконачно, док је света и века, али већина актуелних пензионера неће дочекати његово писмо. Још важније, док он буде знојем и сузама росио сваку захвалницу, ко ће обављати његов посао, ко ће пљачкати по Србији, ко ће хапсити и прогонити политичке противнике, намештати суђења неподобним новинарима и свакодневно ширити шизофренију преко Пинка, Хепија и РТС-а? Ко ће, уместо њега, да броји паре и имовину коју је згрнуо?

На све такве Вучићеве испаде нико не реагује. У породици и окружењу нема никога ко би му рекао да коначно, за своје добро, пристане на лечење. Психолози, психијатри и остали лекари не маре за Хипокритову заклетву, сви виде да је пацијент у критичном стању, а не помажу му. Без адекватне терапије, Вучић је принуђен да своје халуцинације проглашава политичким маркетингом. Беспризорно је лагао да ће сваког месеца примати на разговор грађане. Урадио је то само једном. Довољно. Лагао је и да ће Влада одржавати седнице у градовима у унутрашњости, у војним касарнама и рударским баракама. Вирус, који се тада запатио, у међувремену је мутирао и овладао организмом.

Плод тог обољења је и прича о производњи кинеских летећих аутомобила. Средином јула, приликом посете Кини, Вучић је открио да је председника Си Ђинпинга замолио да “помогне Србији у технолошком унапређењу, да кинеске фирме у Србији развијају високе технологије”.

– Кинески инвеститори би у Србији могли да отворе фабрику електричних аутомобила и аутобуса, као и да производе летеће аутомобиле – рекао је Вучић, нагласивши да је ту идеју добио после разговора са шеиком Мухамедом бин Заједом.

С Вучићем је у Кину путовао и Синиша Мали. Министар финансија је у Пекингу потписао споразум с кинеском компанијом ЦРБЦ о изградњи индустријског парка у београдском насељу Борча. Мали је надахнуто објаснио да ће се парк простирати на 320 хектара, а у његову изградњу ЦРБЦ инвестираће око 220 милиона евра. Кад се тај маштовити план развије, укључиће се још хиљаду кинеских компанија, које ће уложити око две милијарде евра и запослити 10.000 радника.

У Борчи нема ни канализације, али Вучић, Мали и Кинези направиће индустријски парк у коме ће правити летеће аутомобиле. Срби возе аутомобиле старе тридесетак година, од којих 70 одсто не би могло да прође прави технички преглед, али нема везе, власт им обећава летеће лимузине. Што да не? Београђани су пре шест месеци гласали за странку чији функционери су продавали карте за метро који не постоји, па Вучић може да им прича бајке о кинеским стелт авионима и ваздухопловним аутомобилима. Штета што се није сетио да најави отварање погона за плетење арапских летећих ћилима, и у то би поверовали.

– Реформе приводимо крају и зато имамо једну од најбрже растућих економија у Европи – каже Чипола Вучић.

Резултате реформи осетили су сви грађани који су остали без радних места или раде у робовласничким условима. То знају сви који су се суочили с јавним извршитељима, који су им отели намештај, станове и куће због неплаћених рачуна. Из “најбрже растуће економије” најбрже беже образовани и млади. За протеклих шест година из Србије је евакуисано више од пола милиона радно способних становника, а двоструко више само чека шансу да заувек оде на безбедну удаљеност. Наопако насађени диктатор чак и то представља као велики успех. Са поносом каже да је Србија остварила већу продуктивност од Румуније, Бугарске и Македоније, а не помиње да је то последица пада броја запослених. Сад, за исту плату, један радник ради за двојицу и ето повећања продуктивности.

Вучићеве реформе су докрајчиле српску привреду. Бројке су неумољиве. Електропривреда Србије у последње четири године није наплатила 660 милиона потрошене струје. На активиране гаранције за кредите јавних предузећа проћердана је 1,1 милијарда евра. Железара “Смедерево” у том периоду је направила губитак од 425 милиона евра, да би била продата Кинезима за 46 милиона евра. За четири године Ер Србија је направила пословни губитак од 218 милиона евра. Србија, као мањински власник, о трошку свих грађана, частила је арапског партнера са 175 милиона евра. Кинезима је продат Рударско-топионичарски басен Бор. За 350 милиона долара продата су налазишта бакра вредна 50 милијарди долара. Посредник у продаји, ако се тако може назвати ова пљачка, сигурно је добио дебелу провизију, која је депонована на неком од Вучићевих тајних рачуна у страним банкама.

Пољопривредни комбинат Београд, који има 28.000 хектара земљишта у Београду и околини, недавно је продат за 105 милиона евра, а само 300 хектара код Пупиновог моста вреди више од 200 милиона евра. Држава је трајно оштећена том пљачкашком приватизацијом, а радницима ПКБ-а остаје само да се надају да ће им нове газде бити прави, а не српски Арапи. Танка им је нада, с обзиром да се као директор Ал Дахре води извесна Јелена Сандић (1984. годиште), за коју се тврди да је била секретарица Андреја Вучића.

Да нису чиста посла указује већ и то да је компанија Ал Дахра Србија, са седиштем у Иригу, регистрована у марту ове године, с оснивачким капиталом од чак сто динара. Према уговору, та фирма има обавезу да се само током следеће три године бави пољопривредном производњом. После може да располаже земљиштем како год хоће. Вучић ионако тврди да су српски паори лењи, раде само два-три дана годишње, а траже ‘леба преко погаче. Кад се њих реши, Ал Дахра ће моћи да на ораницама диже пословно-стамбене зграде, преко њих се најлакше пере новац стечен криминалом.

Вучић је стране инвеститоре подмитио богатим субвенцијама. У последње четири године из буџета је белосветским компанијама исплаћено око 700 милиона евра. Наравно, “инвеститори” су узели новац, покренули минималну производњу и почели да исплаћују исте такве плате. Кад су потрошили субвенције, извукли су добит и покупили пинкле. По том шаблону поступају и власници корејске фирме “Јура”, која је недавно званично најавила пресељење дела производних погона из Лесковца у Албанију. “Јура” је 2012. године добила око 7.000 евра за сваког новозапосленог радника и обавезала се да неће бити отказа током следећих пет година. Рок је истекао, у првом таласу је отпуштено 350 радника, а још 700 стрепи.

У Руми је прошлог октобра отворена фабрика хране непалске компаније “ЦГ Фоодс Еуропе”. Фабрику нудли и полуготових јела од тестенине свечано је отворио Александар Вучић, који је рекао да се инвеститор обавезао да ће запослити 406 радника, за шта му је влада исплатила 3,95 милиона евра.

Није прошла ни година, а Румом су почеле да се шире гласине да је посао пропао и да непалски инвеститори намеравају да затворе погоне и оду из Србије. Слична судбина, изгледа, чека и фабрику трикотаже, коју је у Сомбору прошле године отворила компанија “Преттy гроуп” из Бангладеша. Према споразуму с Министарством привреде, та компанија се обавезала да у наредне две године запосли 1.100 радника, за шта је добила подстицај од 3,4 милиона евра. Чини се да посао не иде, па ће отићи “инвеститори”.

Напредњачка власт лако и брзо поклања милионе евра страним компанијама, а не мари за своје грађане. Истовремено док Ал Дахри поклања ПКБ, не реагује на вапај радника “Гумопластике” из бујановачког села Кленика. Због неисплаћених зарада, од око 10.000 динара, средином септембра почело је да штрајкује глађу 40 радника. “Гумопластика” је у власништву државе. Производња је прекинута пре девет месеци, али радници су долазили на посао, надајући се да ће добити бар тих 10.000 динара. Добили су обећање Славише Булатовића, председника врањског одбора СНС-а и народног посланика, да ће њихов проблем бити решен, само нека прекину штрајк!

Да је ђаво однео шалу види се и по томе што у Крагујевцу протестују Роми, којима је забрањено да код Зелене пијаце продају половну одећу. Већина уличних продаваца прима социјалну помоћ од 5.000 до 10.000 динара. Од тога не може да се живи, па су принуђени да с картонских кутија и најлона продају разне дрангулије. Власт им више ни то не дозвољава.

За потребе властитог маркетинга, Вучић је изборну кампању Хилари Клинтон подржао с два милиона долара, Хрватској је обећао два милиона евра за изградњу пруге Карловац – Сисак, Јапану је посао 500.000 евра помоћи, а недавно је уплатио симболичну цифру, око 10.000 евра, влади Зеленортских острва. Да се и не помиње ангажман хонорарних саветника Блера, Гузенбауера, Шредера, Ђулијанија…И све то из џепа грађана Србије, који балансирају на ивици егзистенције, без основних услова за нормалан живот, па и лечење.

Напредњаци су 9. септембра почели да на београдским улицама постављају новогодишње украсе, све с оном јелком, најскупљом на свету, плаћеном 83.000 евра. Изградили су 54 фонтане. У градском буџету је предвиђено дизање једног огромног и тридесетак нешто нижих јарбола на којима ће бити окачене српске заставе. Првобитно је планирано да се јарболи плате 360.000.000 динара, да би, после критике у јавности, власт одлучила да цену подигне на 406.000.000 динара. Истовремено, градска Инфективна клиника личи на руинирану средњовековну тврђаву. Зидови су оронули, малтер отпада, под изгледа као минско поље, пацијенти леже у ходницима…

У неким болницама услови су мало бољи, али нема ни лекара, лекова и средстава за рад. Пацијенти морају сами да доносе лекове, грудне електроде, леукопласт, па и алкалне батерије, мињонке…Грађани се сами сналазе чак и кад траже спас за своју децу, па просе новац за лечење у иностранству.

Без емпатије, савести и стида, Вучић не може ни да ћути већ напада све који се ангажују у прикупљању помоћи деци оболелој од најтежих болести. Његова медијска фабрика мржње и насиља недавно је на стуб срама окачила глумца Сергеја Трифуновића, оснивача хуманитарне фондације “Подржи живот”. Трифуновић је покренуо акцију која је помогла једном дечаку да оде на лечење у Барселону, што је Вучић доживео као личну провокацију. Није му важан живот детета, већ имиџ власти. Режимски медијски ескадрони, подржани геј-елитом Предрагом Аздејковићем и Небошом Крстићем, оптужили су Трифуновића да недовољно транспарентно располаже новцем. Циљ те саботаже је да грађани изгубе поверење у ову, као и у остале хуманитарне организације. Кад се то оствари, деца ће остати и без наде да ће смс-порукама прикупити новац потребан за лечење. А, од државе ионако нема помоћи.

– Шта хоће од мене? Вичу “Вучићу педеру”, “Вучићу лопове”, а држава данас на лечење у иностранство шаље 15 пута више деце него раније – разгоропадио се диктатор, а његову лаж демантовао је ресорни министар.

– Постоји фонд за лечење болесне деце у иностранству, али није заживео јер се заинтересовани не пријављују – тврди Златибор Лончар.

Иако износе контрадикторне податке, лажу обојица. Новац за лечење деце прикупља се смс-порукама. У каквом је стању напредњачка Србија, неће бити изненађење ако се покрене кампања за прикупљање пара за раднике. Да би радници “Гоше” добили плату пошаљите смс на 6666. Не би било лоше да се тако прикупљају паре за исплату народних посланика, да, уместо дечјег, њихов живот зависи од милостиње.

“Моја приповетка јако прелази у политику и својом унутрашњом суштином бави се психологијом фашизма и психологијом слободе”, оценио је нобеловац Томас Ман своје дело у коме је 1929. године детаљно описао опсенара Чиполу, Вучићевог менталног претка. Штета што Вучић не чита књиге. За Змај Јовине “Увеоке” требало му је 35 година, али “Марија и мађионичара” требало би да хитно прочита. Неће му се свидети крај.

Расплет “трагичног догађаја”, како стоји у поднаслову књиге, догодио се кад је мађионичар извргао руглу младог сеоског конобара Марија. Извео га је на позорницу, хипнотисао и понижавао. Марио није успео да се одупре, поверовао је речима “веруј ми, ја те волим” и пољубио га, на одушевљење публике. Постиђени младић, чим је схватио шта се дешава, извукао је пиштољ и с два метка распршио чаролију.

“Јад, раздраженост и велика напетост лежали су од почетка у ваздуху, а на крају је дошао шок са тим страшним Чиполом, у чијој се личности, изгледа, отеловило све оно чудно зло на кобан, али људски врло упечатљив начин. Богу хвала, деца нису разумела где је престала забава и почела катастрофа, а ми смо их оставили у срећној заблуди да је све било само позориште”, написао је Ман.

Вучићу још није касно да представу заврши без кобног краја. Ако почне да узима терапију и престане да све неподобне грађане назива магарцима, олошом, кретенима и покварењацима, могао би да се нада да ће избећи сусрет с неким својим Мариом. Последњи чин Вучићевог позоришног спектакла требало би да се одржи у судници, где ће одговарати за све злочине над грађанима и државом.

А 1. Гвантанамо бољи од Србије

Колико је потонула Вучићева Србија илуструје гротескна чињеница да из ње, по сваку цену, жели да побегне и Мансур Адајфи, бивши притвореник у Гвантанаму. Адајфи је 14 година провео у америчком затвору, да би, пошто није подигнута оптужница, 2016. био депортован у Београд.

Америчке власти су му укинуле финансијску помоћ, од Србије је добио само 20.000 динара, што није довољно ни за храну, а камоли за стан, рачуне, одећу и остале трошкове. У очајању, кад је схватио да српска власт не чини ништа како би испунила обавезу и омогућила му интеграцију у друштво, одлучио се на штрајк глађу. Штрајковао је 48 дана. Узалуд. Уместо да му помогне, власт је покушала да га ућутка. У стану је пронашао скривене камере, а један полицајац му је директно запретио: “Имамо момке који су ратовали у Босни, они би баш волели да те упознају”.

На крају, Адајфи се обратио Вучићу: “Ако не можете да нађете место за мене, молим вас вратите ме назад у Гвантанамо, не могу да останем у Србији под оваквим околностима”.

Предраг Поповић, Таблоид