Потресна исповест педесетогодишње чистачице која ради за минималац и школује два сина
И овога јутра устала је у четири сата. Живи у малој породичној кући, тридесетак километара од Београда, са супругом и два сина, тинејџера. Превалила је педесету и никада није видела море. Ни она, ни њен муж. – Да сам се проводила и купала, сада бих била на улици – каже жена која чисти једну велику фирму у центру града. Јавила се на оглас агенције која обезбеђује услужну радну снагу. Овог месеца је примила око 19.000 динара. Има срећу, примљена је у педесетој за стално, па не мора да дрхти на свака три месеца, када већина чистачица обнавља уговор. Њој минималац, а компанији за коју ради – екстрапрофит.
На послу у центру града је тачно у шест. Са десетинама жена сличне судбине, чисти канцеларије. Завршава у два. Али ту није крај. Одлази потом у један приватни стан, гланца паркет и пегла. За 400 динара на сат. У предграђе ће стићи негде после 22 часа. Стровалиће се у кревет, јер од зоре почиње нови дан. Жене попут ње, чистачице из предграђа, саме плаћају превоз, јер послодавац финансира само прву зону. Али ова жена, која из разумљивих разлога не жели да открије своје име и фирму за коју ради, одавно је навикла на робовласнички однос.
Нема ни топли оброк. Храну носиод куће. Када би је куповалау граду, тек јој онда ништа не би остало.
– Са 19.000 динара издржимо 10 дана. Муж има сличну плату и готово га на исти начин малтретирају, као мене. Живимо са два минималца и школујемо два сина – тужна је исповест чистачице чија је месечна плата око 180 евра.
И због већих плата у неким земљама су избиле револуције. Жени са којом разговарам на памет не пада никаква побуна.
–Шта да кажем шефу? Свесно сам ушла у ову причу. Отпустили су ме из друштвене фирме. Више и не рачунам колико су ми плата остали дужни. Једно време смо гладовали. Било би још горе да сам на улици. Струју платим 5.000 динара, за воду дам 1.000, плаћамо мобилне телефоне. Шта ти преостаје? Остаје једва само за хлеб и млеко.
Да немамо кућу, били бисмо на улици – наставља своју исповест чистачица без икаквих права, мајка на минималцу.
– Не памтим када смо муж и ја купилигардеробу. Носим старе ствари од синова. Муж исто. Хвала Богу да су деца порасла, па можемо даносимо њихове старе ствари.
На посао је овога јутра у пластичној кутији понелавиршле. На послу кува своју кафу и чај. Већ тридесет година није изашла у кафану са мужем на ручак. Ни у кафић на пиће.
– Да дајем 200 динара за кафу? Стварно немам те паре.
Највише је погађа то што њена деца не могу да излазеу кафиће или ноћне клубове.Прекјуче је дошло друштво код њеног старијег сина. Купили су два литра кока-коле и грицкалице.
–Ни остала децане излазе. Ја заправо не познајем децу која ноћу излазе и троше новац. Немају одакле. Не може дете да изађе увече а да у џепу нема бар 1.000 динара. Где да нађемо толике паре.
Њен муж такође ради по уговору за агенцију коју је једна велика финансијска институција ангажовала за послове обезбеђења. Он на улазу пропушта људе који имају новац. Данас је на посао понео паприку и парадајз. У портирници има решо и за касни ручак, при крају радног дана, себи ће приредити праву гозбу. Направиће сатараш.
– Немамобашту, све купујемосапијаце. И коме да се жалимо?Кад се народ побуни, кажу му: „Јел’ти неваља?Иди где има боље.” Кад видим да има богатог света, размишљам: „Одакле тим људима толике паре. Како да и ми дођемо до тога?” – узалуд се пита ова жена.
Александар Апостоловски
Политика
