Мајор Драгутин Гавриловић: Заборављени српски витез

Недавно је у једној великој српској вароши, у одељењу елитне средње школе у коме је било 36 ученика, професор српског језика задао писмени задатак ученицима да по свом избору опишу неку важну личност. Неки од ученика су се одлучили да опишу живот и дело Јелене Карлеуше, другима је лајтмотив било уметничко достигнуће Светлане Ражнатовић, а било је и оних које су својом појавом и снагом интелекта фасцинирали Екрем Јеврић и други учесници ријалити програма. У овој плејади данас важних имена, изненађење и чуђење професора изазвао је писмени рад ученика који се бавио чувеним херојем, мајором Драгутином Гавриловићем и његовим још чувенијим обраћањем браниоцима Београда 1915. године, уочи саме битке.

Нико не зна да ли је ученик за опис херојства мајора Гавриловића добио одличну оцену, али на следећем часу он је друговима из разреда, али и професору, морао и усмено да објасни ко је био мајор Гавриловић и чиме је заслужио да обезбеди своје место у историји српског народа. Добио је заслужени аплауз.

Историјски говор

Историчар Радивоје Бојовић, стручни сарадник Народног музеја у Чачку, каже да многи у Србији, чак и они који себе сматрају интелектуалцима, мало знају о херојству мајора Гавриловића приликом одбране Београда, у ноћи између 6. и 7. октобра 1915, кад је командовао Другим батаљоном 10. кадровског пука. Уочи битке, схватајући снагу аустроугарске војске која је прелазила Дунав и Саву у намери да освоји Београд, подсећа Бојовић, мајор Гавриловић је испред кафане Јасеница на Дорћолу својим војницима одржао следећи говор:

“Јунаци! Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!”
Након овог говора отпочела је неравноправна битка коју је преживело свега неколико војника, а мајор Гавриловић веома тешко рањен је преживео захваљујући томе што су га телима штитили његови војници. Драгутин Гавиловић је рођен у Чачку 25. маја 1882, у кући у Улици кнеза Лазара, у самом центру, одакле је пошао на Војну академију, коју је успешно завршио 1901. Кућа и данас постоји и на њој се налази спомен плоча.

Карађорђева звезда

Мајор, а потом и пуковник Драгутин Гавриловиће је за своје војне заслуге и херојства био носилац Карађорђеве звезде, Ордена Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне, француског Ратног крста, Легије части, медаљона Милоша Обилића, Албанске споменице и још петнаестак других одликовања. Такође, у знак поштовања према хероју Гавриловићу, први је почасни грађанин Крушевца где је дуго службовао у чину пуковника.

– Данас у Чачку нема живих потомака мајора Гавриловића, а кућа је препродавана, али и реновирана, па се не може рећи да је у потпуности аутентична. Истина, пре тридесетак година је стављена под заштиту државе, али како су у међувремену нови власници мењали изглед куће, што је недопустиво за објекте под заштитом државе, ни сам не знам да ли је још под патронатом државе. Но, ипак је добро да је бар на неки начин означено да је у њој рођен мајор Гавриловић – истиче Радивоје Бојовић, даљи потомак чувеног генерала Бојовића из Првог светског рата.
О херојству мајора Драгутина Гавриловића и његовом чувеном говору се и понешто зна, али мало је оних који знају шта је даље било са мајором Гавриловићем. Заправо, многи би на питање одговорили да је мајор Гавриловић погинуо у одбрани Београда.

Одбио генералски чин

– После пробоја Солунског фронта војвода Бојовић га је због изузетне храбрости предложио за виши чин, али то није прихватио војвода Степа Степановић уз образложење да је превише млад. Иначе, Гавриловић није био омиљен међу официрима јер није припадао никаквој тајној војној организацији, нити политичким партијама. То је највероватније био и разлог што 1930. није положио генералски испит у Штипу након чега је, увређен, одбио да испит полаже по други пут.

 – Они којима Гавриловић није био по вољи као официр додатно су га понизили тиме што су утицали да му Генералштаб одреди место предавача војне администрације на Војној академији, што је за Гавриловића било понижавајуће. Пред почетак Другог светског рата, 27. марта 1941, генерал Симовић је пуковнику Гавриловићу понудио генералски чин и место министра, али је Гавриловић одбио уз образложење да га предлог не интересује јер је он војник. Приликом повлачења Југословенске краљевске војске 1941. пуковник Гавриловић је заробљен у Сарајеву одакле је одведен у нацистички логор у Нирнбергу где је дочекао крај рата.

 Постоје бројне приче о томе како је завршен живот мајора Гавриловића, али, како каже историчар Радивоје Бојовић, те приче треба прихватити с резервом:

– Иако је пуковнику Гавриловићу, као најстаријем логорашу и по чину и по годинама, било понуђено да први напусти логор, он је то одбио инсистирајући да из логора изађе последњи и то је историјска чињеница. Међутим, много је произвољних прича о догађајима по повратку Гавриловића у Београд. По једнима, Гавриловић је имао жељу да се прошета градом и то у униформи краљеве војске јер је живео у немаштини и другу одећу није имао.

 Радивоје Бојовић

– По истој причи, ту његову шетњу су скојевци схватили као провокацију због чега су га пребили на улици, мада је породица Гавриловића то демантовала, као што је негирала и приче да су партизани силовали његове ћерке у њиховом стану у Београду. Да ли од последица уличног батинања хероја или, како је званично написано, од последица тешке болести, Драгутин Гавриловић је преминуо 14. јула 1945. и сахрањен је у Београду.

Вести