Мајор Гавриловић, легенда без обележја

Престоница заборавила на своје браниоце из Великог рата. Нестало обележје са места одакле су славни официр и његови јунаци кренули у самоубилачки јуриш.

Ове године поштоваоци славног мајора Гавриловића и његових јунака одбране Београда неће имати где да ставе ни венчић. Нестала је, током овог лета, спомен-плоча са зида на раскрсници улица Банатске (данас Мике Аласа) и Цара Уроша. Она је обележавала место на коме је 7. октобра 1915. изговорена најчувенија команда српске војске.

“Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!”, забележио је млади водник 10. кадровског пука Ђорђе Рош кад је “загрмео Гавриловићев глас пун заноса”.

Узвици одобравања бранилаца мешали су се са грмљавином топова, клокотањем митраљеза и рушењем кућа.

“У том паклу од смрти и одушевљења лежало је мирно цвеће, бели зумбул у излогу мале цвећарске радње. Под утисцима говора свог команданта пришао сам излогу и разбио стакло. Закитио сам капу зумбулом и гледао с каквом се раздраганошћу ките и моји војници. Тако окићени пошли су у смрт”, сећао се после рата Рош, који је остао тешки инвалид.

Оно што су за Грке Термопили, за Београђане би требало да буде угао улица Цара Уроша и Мике Аласа. Међутим, хероизам бранилаца Дунавског кеја обележава само мрки обрис украдене спомен-плоче на зиду. Београд се тако сећа људи који су га бранили од 6. до 8. октобра 1915. под пљуском огња и челика из око 400 немачких и аустроугарских топова, хаубица и мерзера.

Више од 100.000 пројектила пало је тада на српску престоницу претворивши је у предворје пакла. Београд је био главни циљ офанзиве на Србију којом је командовао немачки маршал Макензен. Зато је на једног српског војника нападало четири непријатељска, а на пуцањ једног српског топа одговарало девет немачких и аустроугарских.

“Моји класни другови и ја смо посматрали дејство невиђене артиљерије чија су зрна једним поготком дизала читаве куће и градске четврти у ваздух уз страховиту детонацију од које је дрхтала атмосфера”, забележио је Рош слику Дорћола под бомбама.

Из мемљивих и ниских подрума допирали су уплакани гласови стараца, жена и деце.

“У помоћ браћо, ако Бога знате! Ево нас пун подрум, али не можемо напоље. Кућа нам је затрпана, а отвори су сви затрпани” сећао се запомагања Београђана капетан Живко Кезић, последњи старешина Сремског добровољачког одреда.

Тешка зрна из мерзера и хаубица правила су дуж речног фронта вулкане из којих су уместо лаве прштали земља и људи.

Земља је затрпавала читаве групе војника, који су заједно с тим покривачем бацани у ваздух под експлозијом зрна великог калибра, сећао се Рош пакла Дунавског кеја, који је уз Аду Циганлију био главни правац напада.

Као из кабла сручио се огањ на целом фронту из свих могућих калибара, од ровова па све уназад до Кошутњака и Дедиња. Аду је обмотао густ дим, а сваки корак преривен је разорним зрнима. Из фабрике шећера и чукаричких кућа куља ватра и лете греде и камен, забележио је пуковник Милан Ј. Радојевић, командант Чукарице и Аде Циганлије, Мале Аде и Заноге. – Дуж средине Аде Циганлије ври као у котлу пушчана и митраљеска ватра.

Беспоштедне пешадијске борбе настављене су целе ноћи у блатњавој густој шикари савског острва, где су одлучивале бомбе и бајонети. Две српске чете зауставиле су пребацивање читаве немачке дивизије чији су батаљони на понтонима непрестано надолазили. Чукарица у пламену обасјавала је реку крвавоцрвеном светлошћу, па је српска брзометна батерија с Бановог брда прецизно погађала циљеве на води. С Бежаније су покушавале да је униште немачке хаубице и мерзери највећег калибра.

Пакао у приобаљу са зидина Београдске тврђаве гледали су ратници Сремског добровољачког одреда, четници из свих српских крајева којима је командовао поручник Игњат Кирхнер, Немац по оцу, а Србин по мајци и срцу.

“Кроз густу помрчину угледасмо и Аду Циганлију. Чукарица гори, праменови ватре и дима везаше се за небо. На Дунавском кеју ври као у лонцу, ватра се преноси и на Савско пристаниште” сећао се Живко Кезић из Сремског добровољачког одреда, који је од прве ратне ноћи 1914. бранио Београд.

Учествујући у најтежим борбама одред је 1915. био десеткован. Уочи Макензенове офанзиве стигла је попуна – 130 дечака из Шумадије, старих од 15 до 18 година. Као „прекобројни” нису примљени у подофицирску школу у Скопљу, али су се као један јавили да бране престоницу. Чекајући да буду упућени у најтежу битку, „Сремци” су смештени на Београдску тврђаву, у казамате испод Сахат-куле.

“У нашој ћелији трешти песма. Певамо уверени да нам је то последња. Неко поче црквене и погребне песме. „Си свјатими упокој Христе, душе раба твојего…” Можда баш зато што осећано да нам је близу крај, да ћемо кроз који час лежати затрпани по разним рушевинама и рупчагама. Тужна заупокојена песма трешти весело као сватовац” забележио је добровољац Мирослав Голубовић.

Следећег дана остао је без ноге у јуришу под командом мајора Гавриловића, који је и сам тешко рањен у главу. Капетан Кезић после низа погибељних јуриша остаје једини официр и окупља малобројне преживеле из свог одреда, војнике и жандарме који до 9. октобра увече држе барикаде на угловима Банатске са улицама Цара Уроша и Дубровачком, које воде у срце града.

“Пред само вече 9. октобра на фронту 14. пука у улици Дубровачкој прште тврда брана. Бујица немачке и аустроугарске војске крете и морадосмо се повлачити кроз догоревајуће рушевине. На све стране наши другови, мртви јунаци. По изласку у Душанову улицу поседосмо кафану „Дарданеле”, једну пекару и кровове кућа. Сачекасмо колоне непријатељске и осусмо на њих ватру. Настаде лом и пакао, пршти калдрма, пишти метак. Зачу се пушкарање и код Електричне централе, испод Стаклене баште и негде око Горњег града” записао је Кезић.

Непријатељ је покушао да опколи браниоце, али су га они предухитрили и сачекали на Зереку, код раскрснице улица Господар Јованове и Краља Петра.

“Настаде тишина, само с времена на време прошишти иза нас граната великог калибра која и даље руши већ порушени Београд. Наиђе непријатељска колона као да је кренула на егзерцир. Осусмо ватру. Непријатељ пушта ракете и обасјава улицу у којој се створио пакао. Леш до леша, читаве гомиле поубијаних и рањених леже на проваљеној турској калдрми”,  сећао се Кезић.

После победе на Зереку целе ноћи се војује за сваку улицу која води ка центру града – Доситејеву, Вишњићеву, Добрачину, Скадарлију, Цетињску. Непријатељске колоне не могу да пробију барикаду код Позоришне кафане, па поново дествује тешка артиљерија. После пораза на барикади код „Руског цара” аустроугарске трупе се повлаче на Калемегдан, одакле нису смеле да крену све до јутра. Браниоци су тада дочекали у заседама од кафане „Лондон” до Цветног трга.

“Таман смо посели барикаду, кад зачусмо са Теразија страшну хуку и звекет. Поред Двора пројури ескадрон коњаника, истурили испред себе дуга копља и иду ка нама. Кад охоли царски копљаници приђоше на 30 метара паде команда „Бомбе четници – бацај”. Затресе се земља, подиже се дим, а из њега видимо коње и јахаче како падају на калдрму” описао је Кезић.

Пошто су савладали и други ескадрон, последњи браниоци се повлаче пред масом непријатеља. У окршају код чувене чубурске кафане „Кикевац” поразили су и трећи коњички ескадрон. То је била последња битка последњих бранилаца Београда, неколико десетина „од пуцњаве потпуно оглувелих остатака Сремског добровољачког одреда, војника разних јединица и неколико жандарма”. Они су успорили инвазију држећи у неизвесности немачку команду, која није могла да процени колико бораца брани Београд.

Немачки маршал Макензен наредио је да се подигне споменик мртвим српским херојима на Дунавском кеју, али је он одавно нестао, као и спомен-плоча мајору Гавриловићу и његовим јунацима.

Већ крајем септембра 1915, уочи офанзиве, гранате великог калибра падале су у центар Београда на сваких десет минута.

“По улицама лежи поубијана стока из запрега. Нико их не склања јер је варош стално под ватром. Ни покојнике нико не сме да носи на гробље. Сахрањују их у двориштима, по пољанама, утринама. Живот је неиздржив и становништво одлази у унутрашњост, али и бег је ризичан. Данас око 10 часова једна породица с децом и стварима тек што је избила на крагујевачки друм разнесена је у комадиће”, забележио је крајем септембра сликар Богосав Војновић Пеликан, који је 1915. био ђак-наредник, један од 1.300 каплара.

Избеглице су око железничке станице у Реснику данима чекале под ведрим небом да се појави нека композиција. – Глад, немаштина, болест и друге недаће десеткују редове изгнаних Београђана. Деца највише подлежу и умиру – бележи Војновић 3. октобра.

Петнаест година по окончању рата поручник-инвалид Кезић је писао “Београдским општинским новинама”, после нестанка споменика које је српским војницима на Дунавском кеју подигао немачки генерал Макензен.

“Једини видан споменик последњих бранилаца Београда био је подигнут на капији престонице и на ондашњој капији наше отаџбине, на Дунавском кеју, на месту њихове погибије. Али је и тај спомен уклоњен и кроз коју годину ће ту бити нека дрвара, стовариште или томе слично, а то знаменито место нашим поколењима остаће непознато и неразумљиво заувек. То би био страшан грех према проливеној крви, према заслугама и силним жртвама које су овде пале” писао је капетан-инвалид Кезић.

Новости