У ноћи 29. маја 1903. год. Мајским превратом убијен је краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга Машин. Тим чином прекинуће се династије Обреновића, а на пријесто Србије вратиће се Карађорђевићи. Разлози за убиство краљевског пара барем они који су се до сада највише спомињали били су вишеструки. Апсолутистичка владавина краља, укидање устава из 1901, распуштање Сената и Народне скупштине, па поновним државним ударом враћање поново тог устава, свеопшти застој у политичком друштвеном и социјалном животу земље, погоршање веза са Аустро-угарском монархијом и Русијом, а понајвише од свега незадовољство у народу је расло због краљеве женидбе са Драгом Машин.
Машин није водила поријекло из краљевског рода, што је у то вријеме важило као опште правило код женидбе краљева и пријестолонасљедника. Од Александра била је старија дванаест година, а кружиле су гласине да не може да роди, што би значило да краљевина остаје без насљедника. Поред тога народ су додатно иритирали скадали око њене лажне трудноће. Све је то довело до тога да се против двора и краља почело отворено говорити и бунити, а то противљење довешће до стварања завјере против краља.
Испрва у планирању завјере учествоваће поручници Драгутин Димитријевић Апис, Драгутин Дулић, Антоније Антић, капетани Радомир Аранђеловић и Милан Петровић. Како се план завјере против краља ширио тако се повећавао и број завјерника. Најновија истраживањa казују да је у завјери учествовало у завршној фази чак 115 официра. Чини се када се прате историјски подаци да су завјерници првобитно хтјели да натјерају краља на абдикцију те да га протјерају из земље, а да је у каснијем току овога плана преовладало мишљење да се краљ и краљица убију јер сматрали су да би краљ у случају протјеривања покушавао да се врати на власт и тиме отежавао политичку ситуацију у земљи.
Први покушај плана да краљевски пар буде убијен на прослави педесетогодишњице Београдског Пјевачког Друштва пропао је. После тога одлучили су да се убиство изврши у ноћи између 28. и 29. маја јер је те ноћи већина завјерника била на дужности у касарни и двору. У књизи Драгише Васића Девесто трећа – Мајски преврат, о самом догађају убиства се каже да су одређени завјерници из унутрашњости стигли су у Београд уочи тог дана, под разним изговорима. Са својим београдским друговима су, подијељени у пет група, провели до поноћи у кафанама по вароши, а затим су се сви нашли у Официрском дому. У 00:45, капетан Драгутин Димитријевић командовао је полазак у двор.
У том тренутку генералштабни пуковник у пензији Александар Машин, брат Драгиног првог супруга, већ је био пошао у касарну 12. пука, да преузме команду над београдским трупама, а потпуковник Петар Мишић се спремао да са својим батаљоном из 11. пука пође пред двор. Одређени завјерници били су већ опколили куће министара Цинцар-Марковићеве владе и блокирали команде, које су се морале прво запосјести. Гардијски поручник Петар Живковић, потоњи југословенски премијер, је у тачно 02:00 отворио завјерницима дворска врата.
Тражење краљевског пара је безуспјешно трајало близу два сата. За то време погинули су капетан Јован Миљковић, краљев ордонанс и пуковник Михајло Наумовић, ађутант, који је био упућен у завјеру. Врата краљевих одаја била су разбијена динамитом, али у кревету није било никог. На тоалетном сточићу су пронашли Драгин омиљени роман „La trahison“, окренут на 80. страни. Апис је запазио како неко бјежи низ степенице у двориште и учинило му се да је то краљ, па је потрчао је за њим, али га је доле сачекао један гардиста и тешко га ранио са три метка у груди.
Нервозни због неуспеле потраге, скорим свитањем и нестанком поручника Димитријевића, који је рањен лежао у сутерену Двора, завјерници су сматрали да је завјера пропала. Зато су наредили првом краљевом ађутанту, генералу Лази Петровићу, који је заробљен чим су завјерници ушли у двор, да им у року од десет минута каже где су краљ и краљица, иначе ће бити убијен. Он је мирно чекао да истекне тај рок. Даљи ток догађаја је споран.
Према једној верзији, официри су поново наишли у краљевску спаваћу собу и коњички поручник Велимир Вемић опазио је у зиду једно удубљење као за кључ од тајних врата. Краљ и краљица били су ту сакривени. Тек пошто су се, на позив да изађу, они појавили, артиљеријски капетан Михајло Ристић Уча је испалио на њих све метке из свога револвера, за њим Вемић и капетан Илија Радивојевић. Краљ је пао мртав још од првог метка. Одмах затим убијен је и генерал Лаза Петровић. Тијела краља и краљице су бачена преко прозора. Према другој верзији, краљ и краљица су се крили иза огледала у краљевској спаваћој соби. Та мала просторија је служила за краљичину гардеробу, а ормари су затворили рупу у поду, која је била улаз у тајни пролаз (који је наводно водио до руског посланства). Краљ је на позив официра да изађу тражио да завјерници потврде заклетву. Према једној верзији они то и јесу учинили, а према другој, запријетили су бомбама уколико Обреновићи не отворе. Како год да је било, након отварања тајних врата, расплет је био крвав, а извјесно је и да су сви официри у двору и дворишту двора својим сабљама пробадали тела. Наравно, митологија се постарала да градом почну да колају гласине како је краљ чак и толика рањавања преживио, те да је тек умро у мртвачници, иако је према налазу патолога био мртав већ после првог метка, који га је погодио у срце.
Шта је то што је завјернике највише тјерало на овакав гнусан чин? Њихов најчешћи изговор био је за “спас Србије”. Вјероватно убјеђени да ће убиством краљевског пара сви проблеми са којим се тада Србија носила преко ноћи нестати. Mеђутим колико ће такво мишљење бити неоправдано показаће догађаји послије убиства Обреновића, када нису пронађена ријешења за политичке и друштвене проблеме у земљи а Србија уназађена скоро педесет година.
Занимљиво да је сва инострана штампа оштро осуђивала ово убиство, између осталих париски медији су писали: ”Антентатом 29. маја, Србија и њена војска компромитовани су заувијек пред Европом и цијелим свијетом и у случају било какве опасности њене егзистенције, нико неће ни помислити да прстом мрдне у њену одбрану.“ Иако су из иностранства стизале овакве оптужбе тешко је повјеровати да тадашње тајне службе Русије и Аусто-угарске с обзиром да знамо колики је био број завјерника нису знале за завјеру која ће довести до Мајског преврата. Биће да је ближе истини да су оне умјесто да благовремено реагују, одступивши од идеје да доведу страног принца на српски пријесто нашле пожељног кадидата у лику Петра Карађорђевића. За разлику од стране штампе домаће новине су величале и славиле завјернике.
Свакако можемо да кажемо да Алекасандар Обреновић није био тиранин, није починио ни једно политичко убиство нити је користио политичке процесе да би елиминисао противника. Истицао је да Србија мора да се одсијече од Оријента да би постала модерна земља, равноправна чланица породице европских држава. Наравно, модернизација сваке државе кошта, а те трошкове је утицајна Радикална странка представљала народу као непотребан издатак.
И краљица Наталија оптуживана је за помодарство. Она је на двор увела разне новотарије. Балове, седељке, европску моду у одијевању, игре које нису више само народне. Затворено тадашње друштво у Србији са скромним свакодневним потребама није лако прихватало новине, а жиг нероткиње која не може да продужи лозу династије притискао је Драгу Машин. Српска средина била је сурова према нероткињама. И тај жиг нероткиње дао је завршни ударац Обреновићима на пријестолу. И наравно жеља за влашћу странака у парламенту на ушртуб краља можда су права позадина завјере.
Тијела краља и краљице сахрањена су у највећој тајности без опијела. Касније ће бити пренесена у крипту цркве св. Марка.
