Влатко Стефановски је пре три деценије певао како “Скопје има микроклима”. Спот за ову песму је остао запамћен и по томе што се у њему појављивао тада легендарни Дарко Панчев.
Не знам да ли је Стефановски читао Јована Цвијића. Тек, Јован Цвијић је такође тврдио да Македонија има посебну “микроклиму”. Ни пре ни после Цвијића није постојао истраживач који се на темељнији начин бавио македонским питањем. У поређењу са његовим радом, студије Константина Јиречека или Јохана Георга Хана о овом делу Балкана, иако битне, делују скромно.
Са једне стране, Цвијић је оцртао и границе “централне области” и “територијалног језгра” Балканског полуострва. Централна област се налази у четвороуглу Софија – Ниш – Приштина – Скопље, и иако она није геометријско средиште Балкана, према закључцима најзначајнијег српског географа то је у војно-стратегијском, саобраћајном и политичком смислу најзначајнији део полуострва. Ко контролише овај простор може управљати целим Балканом. То је и један од разлога због којег се Стаљин успротивио Титовој идеји да одмах после Другог светског рата у Југославију укључи и Бугарску. Територијално језгро представља простор који обухвата шири регион Скопља, укључујући Скопску црну гору, Водно, Куманово и прешевско-бујановачку област и важност овог простора је што она представља “срце” централне области. Дестабилизацијом територијалног језгра не може бити ни стабилности у централној области, односно, то се може одразити на цео Балкан.
Са друге стране, Цвијић је указивао и на посебност вредносног обрасца који се формирао услед великог мешања становништва и различитих утицаја. Простор Македоније је контактна зона више разнородних етничких група, па је у комуникацији са грчким, бугарским, албанским, турским, влашким, цинцарским, ромским и ромејским окружењем словенско становништво, које је говорило једним језиком и углавном било истог порекла, формирало свој систем вредности, делимично различит од система вредности који су постојали међу саплеменицима у осталим деловима Балканског полуострва. Посебан печат формирању система вредности дају два утицаја – византијски и отомански. Зато се, према Цвијићу, ствара “етнички флотантна маса” са израженом особином “моралне мимикрије”. Ако се томе дода изражен и одлично артикулисан албански експанзионизам на почетку 21. века, може се закључити како је стање унутар Македоније још сложеније данас, него што је било пре једног века, када се Цвијић овим питањем бавио.
Са једне стране, дакле, од стабилности Македоније зависи и стабилност целог Балкана, док са друге стране македонска “геополитичка микроклима” предодређује овај простор као зону нестабилности.
Да би се сачувао мир на Балкану, неопходно је да се сачува мир у Македонији. А да би Македонија остала мирна, неопходно је да се и унутар ње и око ње поштују договорена правила игре. Што се тиче комшилука, неопходно је да Албанија, Грчка, Бугарска и Србија прихвате Македонију као партнера без икаквих скривених намера и помогну њеном одржавању у будућности у постојећим границама.
Што се унутрашње политике тиче, Македонци су у последњих деценију и по учинили све што се од њих тражило, али македонски Албанци морају схватити да су њихова права утврђена Охридским споразумом, да је то максимум који може уживати национална мањина и да на такав начин могу мирним и легалним путем заштитити сопствене интересе. Свака промена у овако постављеној једначини, која би се тицала или исказивања претензија према територији Македоније од стране комшија, или покушаја поништавања права датих Албанцима од стране Македонаца, или албанску тежњу за стварањем некакве “Републике Илириде”, довешће до промене “микроклиме”, дестабилизације територијалног језгра, а затим и централне области.
Са стабилношћу Македоније се не сме играти и због тога се организатори терористичког акта у Куманову морају казнити, а налогодавци открити. И да, то мора бити подржано од стране међународне заједнице. Уколико је међународној заједници до стабилности Балкана стало.
Душан Пророковић, Новости
