Македонија на путу великих сила

Нека 1993. година, Атина, некакав клуб који личи на овдашње народњачке сплавове и неки хит: „„Macedonija is Greece!“. Даље нисам разумела, нисам знала грчки. То све није важно за ову причу међутим, то јесте прича о држави која нема право ни на име него мора да вуче за собом дугачак реп у виду рогобатности Бивша Југословенска Република… Македонија. 

Напад албанских терориста с Косова, пуцњава у Куманову, режија где нема ниједног погинулог цивила и где моћне македонска војска и полиција спречавају рат. Смешно? Да. Трагично? Много више трагично него смешно.

Студенти на улицама, активисти који говоре како је – пуцњава, затим она „бесцаринска зона“ – Тетово, Куманово, југ Србије и Косово – све у сврси тога да Груевски баци сенку на своје глупости и афере, како је то све заправо добро (рече једна жена на Н1, неки дан), обориће Груевског с власти. Прича Заева како се цео тај потез (горепоменута бесцаринска зона) и Харадинајеви борци баве међумакедонским глупостима и раде у циљу скрерања пажње с прислушкиваних разговора где читамо ко је и шта је Груевски – звучи чак и реално ако узмемо у обзир колико озбиљно себе схватају новонастале државе које заиста верују да се ико озбиљан интересује за њихову судбину а да се не ради о озбиљнијим интересима, као што је рецимо онај Турски ток.

Ако има истине у тврдњама албанских и српских извора да дестабилизација најслабије карике – Македоније – одговара Харадинају како би одложио неминовоност а то је косовски устав где ће бити признат специјални суд (екстериторијални) за ратне злочине, ако има истине у томе да многи на Косову с разлогом страхују од тог суда – онда има истине и у томе да Косову заправо одговара овај статус, где Косово није чланица УН, није држава и није у обавези да се повинује међународном праву – осим ако сама не пристане.

Ако има истине у томе да Косово заправо није заинтересовано за коначан завршетак преговора са Србијом и преузимање одговорности које собом носи чињеница да сте држава, ако то (пошто се Косово не пита) одговара и неком другом, чим у читаву ствар убацује великоалбанске идеје и то са званичних позиција Албаније која јесте држава, онда то може да значи само да су, плаћени или не, албански прегалници на овим пословима око прављења глупости само заплашени и уцењени људи. Људи који се боје било какве државе, односно не желе да буду део било каквог система пошто су последице по њих крајње неповољне. То, такође, значи и да Албанија послушно удара у гоч обећавајући свеалбанску државу која ће се ујединити са „свима“ када једног дана уђе у ЕУ.

Уколико се након хаоса у Куманову, који је требало да заличи на рат, огласи и – дежурно за изјаве ове врсте – Ветвендосје које је забринуто за ситуацју у Македонији и сматра да се пуцало јер би Груевски требало да падне с власти – дакле, да оно није био терористички упад у туђу државу него легитимни протест опозиције против власти, онда та будаласта изјава говори једну озбиљнију ствар. Албанци с Косова или одакле год били, имају легитимно право да пуцају около по суседним државама, где мисле да власт не ваља.

Ако се Харадинај и договорио с Груевским да направе овај циркус – један да не би дошло до допуне косовског устава а други да би остао на власти, онда су обојица потпуно луди. То није искључено јер – треба подвући – многима на Косову систем, никакав систем, не одговара. Посебно не систем који значи и пристајање да не постоји само право оружја него и међународно право. О лицемерју тог права није за причати, звучи као да сте открили невероватну ствар попут оне да на свету нема много правде.  Да се међународна заједница игра национализмима малих држава, слабих карика у ланцу који је важан јер повезује веће док пролазе кроз територије малих. Најслабија је Македонија. Ако се манемо политички коретног уважавања, мало ко је види као државу која ће то остати са својим границама и неподељена (или некантонизована) и која уопште зна где иде.

Студенти у Скопљу, најаве демонстрација за 17. мај, све заједно личи на комичну верзију Београда 1991, који је излетео на улице, клицао Вуку Драшковићу, антиратној икони која је не много пре тих демонстрација говорила да Албанце треба преко Проклетија… и оно, много пута поновљено око турских застава и руку. У тренутку када се демонстрирало, многи његови чланови били су регрути који ће палити и жарити по Зворнику итд, итд. У односу на тај велики рат када се распала једна озбиљна држава на Балкану, Македонија – која није ништа научила, игра се борбе власти и опозиције, преслаба да се – макар и јединствена, одбрани од плана који има неко много озбиљнији.

Свакако озбиљнији од албанских страхова од специјалног суда за ратне злочине, много озбиљнији од страха Груевског да не падне с власти и наравно, озбиљнији од ентузијаста и других које је око себе окупио Заев.

Озбиљнији од Раме који прича о великој Албанији, озбиљнији од оних који верују да се Албанци с Косова заиста брину под којом ће се заставом борити, док је борбе и хаоса. Могла је да буде застава фашистичке Италије, могла је да буде албанска застава, може да буде и она карикатура од заставе са звездицама која имитира некакву ЕУ.

Истина је да хаотичне земљице недефинисаних граница (Бих,  Косово, Македонија па чак и Србија) више не желе ту начелно чекану ЕУ, истина је и да разлози нису идеолошког него менталитетског типа, истина је и да ЕУ нема никаквих разлога да прими оне којима не даје ни визе (као што је Косово, које нема ни елементарне факторе некакве државности). Истина је да су то државице – територије које су и без уласка у Унију прихватиле све оно где су њихове вође виделе свој профит или услов да они дођу/остану на власти и да их ништа преко тога не занима. 

Када је у свом последњем новогодишњем интервјуу Тијанић рекао да су границе Србије Дрина и Морава, сетила сам се да је пре неких 25 година то исто написао Симовић у својој песми Христе Боже, где каже (за Србију), „крила су јој Морава и Дрина“.  Многи који су певајући ту песму, писану за филм „Косовски бој“, веровали да је реч о народној песми а не композицији Душана Каруовића на текст Симовића, веровали су и да се својим понашањем боре за српску ствар. Уцењени незгодним биографијама или једноставно оболели од ратног синдрома, такозвани пси рата.  Слични – по профилу – онима који се боре за интерес Харадинаја и Груевског, незаинтересовани за последице својих краткорочних циљева. И Харадинај и Груевски били су, кад је било потребно, потапшани по рамену од стране неких службеника САД. 

Какве то везе има са оном Дрином? Има, то је граница преко које се ЕУ неће ширити. Увек ће бити присутни и Стамбол и Беч,  „бечки“ или европски службеници увек ће бити благо згађени менталитетом који не разумеју – писао је Андрић о Леванту, оном чуду којем нико не верује, ни Исток ни Запад, чуду које више личи на турско чудо које уједно и мрзи и осећа као своје. И чудо које се налази на граници.

Македонија је смешна рампа на том путу који сада има име Турски ток, потребна је дестабилизација много озбиљнијих размера. У том смислу све те наизглед неразумне поруке из Албаније треба схватити озбиљно, ма како рогобатно звучале и не значиле ништа, на прву лопту. Ако је насела много старија али комплексна и лако запаљива Галиција чије муке с лоповским властима свакако нису болеле никога са стране, зашто тужна Македонија мисли да икога на свету занима да ли се њен владар зове Груевски, Заев или Апостоловски, Димчевски – како год. Само не Македонски, јер се тако звао Александар а то већ не би дозволили Грци. 

Ана Радмиловић, Балкан магазин

фото: Мапхил