Како је Европска унија преварила Северну Македонију, и зашто је то важна лекција и за Србију.
Није познато да Христијан Мицкоски, лидер ВМРО-а, највеће опозиционе странке у држави која је себе назвала Северном Македонијом у нади да ће тако брже прићи Европској унији, има икакав дар предвиђања будућности, али никакав му нарочит дар и није био потребан, осим нешто мало здравог разума и много горког искуства, да би предвидео будућност своје земље када је, пре годину дана, рекао: „Све је то шарена лажа.“
МИЦКОСКИ ЈЕ БИО У ПРАВУ
Ове речи Христијана Мицкоског односиле су се на прошлогодишњу одлуку Европске уније да, након што су Зоран Заев и Алексис Ципрас постигли Преспански споразум о преименовању Македоније у северну, награди земљу чија је престоница Скопље дефинисањем „пута ка отварању преговора о учлањењу“ – фамозни датум кога смо и ми овде у Србији ономад чекали с грозничавим нестрпљењем – „у јуну 2019. године“.
Ова формулација је била протумачена као обећање да ће годину дана касније, овог јуна дакле, Северна Македонија добити тај датум почетка преговора с ЕУ; уосталом, и заслужила га је тако што је пристала да се зарад тога одрекне сопственог имена, уз све пропратно – сећа ли се тога још когод – гажење референдумске воље народа, парламентарних процедура и елементарне пристојности која не подразумева уцене и претње затвором непослушним посланицима.
Али нико се није обазирао на ове детаље јер то је био начин да Северна Македонија „одлучно крене напред на путу ка Европској унији“, како је саопштила европска спољнополитичка служба после усвајања Преспанског споразума у (северно)македонском Собрању 11. јануара, док је европски комесар за преговоре о проширењу Јоханес Хан и приде био „сигуран да преговори о приступању Европској унији могу да почну на лето ове (2019) године“.
Но не липши магаре до зелене траве. Испоставило се да је Христијан Мицкоски ипак био у праву, а додатна иронија читаве ситуације састоји се у томе што се на македонску шарену револуцију, која је на концу и довела до Преспанског споразума, сад надовезала та шарена лажа… Северна Македонија, као ни Албанија, али нам она сад није у фокусу зато што ништа битно није жртвовала зарад обећања из Брисела, није добила датум коме се надала. Министри спољних послова 28 чланица Европске уније успели су ове недеље на свом састанку у Бриселу да се не договоре да отпочну преговоре са Северном Македонијом.
Никакво изненађење, већ и зато што га је још прошле недеље најавио председник Европског савета Доналд Туск када је, на састанку с председником Северне Македоније Стевом Пендаровским у Бриселу, признао да је Скопље „урадило све што је Европска унија очекивала“, али да, пренео је „Дојче веле“ баш тим речима, „ипак нису све чланице ЕУ спремне да наредних дана донесу одлуку о почетку преговора“.
Оно што Туск није том приликом открио јавно, открио је потом портал Политико у тексту под насловом „Велики балкански фијаско Европске уније“. Жељени, и (наизглед) обећани датум Северна Македонија и Албанија нису добиле „пре свега захваљујући Француској и Немачкој“, што ће рећи, захваљујући двема чланицама Европске уније које су тамо једнакије од свих других, па је читава ствар утолико значајнија.
ФРАНЦУСКО-НЕМАЧКА РАМПА
„Париз је главни скептик када је реч о проширењу ЕУ“, наводи Политико, указујући да је Француска Емануела Макрона до те мере осетљива на ово питање да су годишњи извештаји о напретку Европске комисије – с необавезујућом препоруком чланицама уније да уделе датум Северној Македонији и Албанији и с њима отворе преговоре – „на инсистирање Француске објављени око месец и по дана касније него претходне године, како би се избегло да ово питање буде искоришћено у кампањи за европске изборе“. А и сада је тражила да у званично саопштење с министарског састанка буде унет и „део текста у коме се каже да ЕУ треба да се реформише пре било каквог проширења“. Слична формулација на крају је и убачена у завршно саопштење са састанка министара спољних послова чланица ЕУ овог уторка.
И уз Француску, рекосмо, Немачка. Немачко противљење најавио је још 29. маја Гинтер Крихбаум, председник Одбора за европске послове немачког Бундестага: „До октобра не би требало да буде донета одлука.“ „У Немачкој“, објаснио је овим поводом „Дојче веле“, „зелено светло мора да дá Бундестаг – а то је могуће само ако се томе не противи посланичка група ЦДУ/ЦСУ“ канцеларке Ангеле Меркел. А Меркелова је против „брзог давања датума Северној Македонији“, објавио је Зидојче цајтунг позивајући се на своје изворе.
Бундестаг и неопходност за његовим одобрењем важни су пак зато што је немачки парламент отишао на летњи распуст и неће се поново састати пре септембра – отуда је Крихбаум и споменуо октобар – при чему се нарочито интересантним чини податак да је још 8. маја немачко Министарство иностраних послова обавестило Бундестаг о потреби да се изјасни о датуму за Северну Македонију, али то питање уопште није било стављено на дневни ред иако је било довољно времена.
С тим у вези, интересантно је тумачење понудио Јирген Тритин, посланик опозиционих Зелених: „Канцеларка је против… Моја сумња је да канцеларка и ЦДУ желе да одгоде дебату о овој теми док странка Нова демократија не дође на власт у Грчкој и блокира Северну Македонију у ЕУ.“ Ванредни избори у Грчкој, иначе, биће одржани 7. јула, а анкете показују да Нова демократија има десетак одсто предности у односу на владајућу Сиризу Алексиса Ципраса, потписника Преспанског споразума…
Да је ова врста притворства сасвим могућа, најзад, говори још један узгредни детаљ. Једно од оправдања за недодељивање датума Македонији овог уторка било је и то што су споменути извештаји Европске комисије о напретку држава-кандидата били објављени прекасно да би могли да буду размотрени како доликује. А прекасно су објављени, указао је комесар Хан, управо на инсистирање Француске и Немачке.
ПОУКЕ ЗА СРБИЈУ
Сва је ова прича, с обиљем детаља који би у нормалним околностима више требало да занимају северномакедонску и албанску јавност, заправо за нас врло важна зато што је и те како поучна, такорећи упозоравајућа. Па да видимо на шта смо то упозорени Северном Македонијом.
Пре свега, потпуно је јасно, ако већ и досад није постало, да водеће чланице Европске уније немају апсолутно никакву жељу – апсолутно никакву жељу – за било каквим даљим проширењем. Штавише, до те мере су осетљиве и на саму помисао на то да чак нису спремне ни на тако симболичан гест као што је отварање преговора о учлањењу иако би (цитат: магазин Политико) „преговори о учлањењу у сваком случају трајали годинама, без икаквих гаранција да ће се држава-кандидат заиста прикључити блоку“.
При чему сад нећемо ни да покрећемо питање користи коју чланство у Европској унији доноси, и с тим у вези само ћемо указати на пример суседне Хрватске чији је БДП 2008. износио преко 70 милијарди долара, 2013. када се учланила у ЕУ спао је на 58 милијарди а 2017. године (последњи подаци Светске банке) био је на још нижих 54 милијарде долара. А за то време јој је удео спољног дуга у односу на БДП порастао с 39 одсто на 77,5 одсто 2017. године. Толико о општем напретку који са собом носи улазак у Европску унију па је зато у то име пожељно поднети васколике жртве.
Шта нам све ово говори о српској ЕУ перспективи, и потреби да се она темељно преиспита? А није мање важно ни сазнање да је, за жртвовање сопственог имена, некадашња Македонија добила само тапшање по рамену и обећање (лудом радовање) да ће се „Савет (ЕУ) вратити овом питању с надом да ће јасна и садржајна одлука бити донета што је пре могуће а не после октобра 2019“.
„Балканска издаја“, јасан је коментар лондонског магазина Економист, а нема се много тога додати ни оцени одлазећег председника Европске комисије Жан-Клода Јункера коју преноси Политико, да ће се ЕУ „исказати као ’слаба карика на овом континенту’ ако од једне земље затражи да испуни различите услове а онда не спроведе сопствене обавезе“. А од Србије се тражи да потпише „свеобухватан правно обавезујући споразум“ с Приштином „без икаквог одлагања“, јер је то „кључно како би Србија и Косово могли да напредују на својим европским путевима“.
Додуше, признаје се у истом документу Савета Европске уније, усвојеном овог уторка, и да „историјски Преспански споразум“ представља „позитиван пример за читав регион“. И он то заиста јесте. Пример трговине у којој дајете све да бисте заузврат добили ништа. Македонци су ову лекцију, да нема обећања Европске уније које она није у стању да прекрши, научили преко сопствене коже. Ми још имамо прилике да такву грешку избегнемо.
