Српски господар живота и смрти Александар Вучић одлучио је да обори Владу, распише ванредне изборе и грађанима понуди прилику да гласањем опет направе будале од себе.
Очекивано. Прави је тренутак да Србија потоне у нови круг пакла. Диктатор је створио све услове за то. Из пораза на прошлим изборима, у мају 2012, Вучић је изашао као апсолутни победник. Није се много ни намучио, било му је довољно да примени исту стратегију и тактику као и Српској радикалној странци. Чим му се указала прилика, извршио је пуч, преузео контролу и наметнуо се као неприкосновени владар.
Државним ударом Вучић је зауставио процес демократизације друштва и нанео ненадокнадиву штету државним интересима. Незаинтересован за Устав и законе земље којом влада, признао је независност албанске републике Косово, примењујући капитулацију као једини начин вођења спољне политике. Испуњавањем налога страних ментора доказао је подобност и употребну вредност, за шта је награђен дозволом да Србију претвори у лични феуд, односно концентрациони логор.
То је и урадио. У Вучићевом Рајху већ годину и по дана спроводи се тортура над политичким противницима и свим грађанима који више верују својим очима него његовим лажима. У медијском мрклом мраку бљеште само насловне стране којима се сатанизују опозициони лидери, најављују хапшења недовољно кооперативних богаташа и застрашују сви који примете разлику између режимских маркетиншких парола и сурове стварности. Наивци, који се не уплаше спојених прстију и тихог господаревог гласа, у изборним кампањама на локалу већ су, бејзбол палицама, боксерима и жандарским цокулама, добили чврсте доказе тираније.
У атмосфери параноје Вучић већ може да прослави изборну победу над Србијом.
Нема везе, хајде да се пребројимо. Хајде да видимо колико има корумпираних похлепника, који су спремни да подрже лаж, превару и насиље. Нека освоје власт, нека министарским и директорским фотељама буду награђени за допринос у уништавању и окупацији државе и друштва у коме су се такви форматирали. Само нека не лажу, кад дође ослобођење, да нису знали у шта се упуштају, каквог агресивца су подржали и зашто су пристали да му служе.
Колико год да је тих несрећника, сигуран сам да ће бар 80 одсто грађана одбити да учествује у колективном суициду. Узалуд диктатору сви медији, страх и сила, бриселски, вашингтонски и арапски партнери… Није довољно. Обичан, нормалан свет не чује његове лажи, надгласане су јауцима из 90-тих, из времена прве његове владавине. Не виде се ни макете града на води, људима се мути пред очима од глади и шока при сусрету с рачунима за струју. Не вреди, фармерске игре на Пинку нису довољне, нема хлеба.
Нажалост, већина пристојних грађана неће изаћи на биралишта, нема за кога да гласа. Опозиција не постоји, не онаква каква је неопходна за борбу против диктатуре. Корумпирани, обесхрабрени и престрављени страначки лидери, који нежно фингирају незадовољство, већ су прикачили беџеве с понудом „Вучићу, ожени ме“, надајући се да ће им господарева милост омогућити да се опет дограбе макар делића власти, мизерних функција, провизија и опроста грехова прошлости. Нека их, нека и они, као што већ одавно јесу, подрже капоа Вучића, ипак од његове добре воље зависи колике порције ће добити, хране или батина. Нека им се и испуни нада да ће их вођа прихватити у свој политички картел, само нека не очекују да та колаборација буде заборављена.
У недостатку лидера који би могли да схвате да ови, па и следећи, избори не одређују смер у коме ће се Србија кретати у следеће две или четири године, него у исто толико генерација, грађани имају само две могућности: да се упусте у авантуру гласања за неку од тзв. опозиционих странака, па да се касније чуде што су опет преварени, или да, згађени и очајни, одустану од одласка на бирачко место, испуњавајући тиме најискреније жеље диктотора.
Обе опције су погрешне, али нема везе.
Александар Вучић на овим изборима неће имати озбиљнијег противника. Недорасле конкуренте спремио је у џеп, а гласаче отерао у апстиненцију. Ипак, и он, сигуран сам, зна да му опасност не прети на изборима. С власти ће га оборити две много јаче силе: време и стварност.
Време не прашта, сваки дан пред диктатора испостави нову количину незадовољства ојађених поданика, нове нерешиве проблеме, неког Цвијана или Радуловића. Историја је пуна диктатора који су изгубили рат против календара и реалног живота. На том ђубришту већ се налази ћелија по Вучићевој мери.
