“Не могу Руси да буду већи Срби од Срба.” У последње време се често може чути овкав став, који је први пут доведен у везу са високим руским државним круговима још пре неколико година, за време владавине Бориса Тадића – чија је официјелна снисходљивост “у име Србије”, заслугом његових још “кооперативнијих” напредњачких наследника, за непуних годину дана већ успела да избледи у сећањима многих.

Тај став је сада актуелан у контексту бриселских преговора о Косовоу и Метохији и, поготово, бриселске катастрофе од 19. априла, када је тријумвират Вучић-Дачић-Николић на противуставан начин пристао да препусти слободне грађане Републике Србије на северу Косова и Метохије “суверенитету” лажне косовске државе и “лица за потернице”, како их је недавно оквалификовао Свети Синод СПЦ, која је воде. Артикулишу га, у разним варијацијама чија се значења суштински не разликују, и Руси и Срби, и званично и незванично.

Тако званична Русија каже да наставља даподржава “ставове и одлуке који су прихватљиви за Србију”, какоза најновији број часописаГеополитикаизјављујеамбасадор Русије у Србији Александар Чепурин.[i]“„Суверено је право српског руководства да тражи решења излаза из садашње ситуације. Русија је спремна да прихвати било коју одлуку руководства у Београду”,[ii] изјављује Андреј Маслов, директор четвртог департмана Министарства спољних послова Русије који покрива Балкан. Наравно, ту су и речи руског премијера Медведева, изречене приликом недавне посете Ивице Дачића Москви: “испада да би Русија требало да буде више заинтересована од самих Срба за одбрану Косова”, као одговор на новинарско питање “како ће Русија помоћи Србима”.[iii] И, на крају, у генералном контексту, ко може да заборави индигнацију доскорашњег руског амбасадора у Београду, Александра Конузина, и његово јавно постављено питање: “има ли овде Срба?”[iv]

Ово гесло су преузели и многи помало резигнирани национално, па чак и русофилски настројени кругови у Србији. Многе је срамота самих себе због тога како се званична Србија представља према спољном свету последњих година, сада већ доспевши и до тачке “клечања” пред главним виновницима рата у Босни и Херцеговини,[v] али су исувише поносни да сами “клече” за отворено руско покровитељство, а исувише благонаклони према земљи коју сматрају братском да би на њу могли да се смртно наљуте. Многи би највише волели, у најидеалнијем од свих светова, да се Србија узда “у се и у своје кљусе”, а да браћа Руси припомогну тамо где осећају истинску солидарност ако већ не виде потребу за заштитом сопственог стратешког интереса. Јер, није Србија без важности и за саму Русију и њену одбрану. У сваком случају, националној Србији се ових дана намеће озбиљан осећај инфериорности. Да ли је то баш оправдано?

Треба имати на уму да је национална Србија, још од краја 1980-их – да се не враћамо уназад до 1945, када је поражена у склопу интересне коалиције “леве” и “десне” интернационале – под непрестаном спољном али и унутрашњом пресијом. Човек који ју је повео када је падао Берлински зид није био класични српски националиста већ је, по разним сведочењима, до краја живота остао убеђени Југословен.[vi]

Тежак међународни положај у коме се он нашао био је, између осталог, и плод политике тада изузетно “кооперативне” Јељцинове Русије, која је нечињењем саучествовала у наметању варварског режима међународних санкција тадашњој Југославији и, уопште, у бруталном кршењу међународног права које је требало да штити суверенитет независних држава. По Милошевићевом насилном уклањању са власти 5. октобра 2000. године, кормило земље су постепено преузели већином професионални “мондијалисти”, експоненти владајућег униполарног поретка из 1990-их, и ти експоненти агресивног глобализма фактички владају и дан-данас у Србији, тренутно преко марионетске напредњачко-социјалистичке коалиције.

Дакле, можда највиталнији део српског националног тела, оног најприродније окренутог Русији (али не и СССР!), бар последњих двадесетак година покушава да нађе своју политичку и друштвену артикулацију у скоро немогућим условима. Током 1990-их, државни апарат и касу су држали људи којима нису били идеолошки блиски, које су чак доживљавали као дојучерашње саучеснике у титоистичкој окупацији Србије, док је исти апарат после 2000. прешао у руке оних који су професионално ангажовани на колонијализацији земље за рачун страних интереса.

Ако није, дакле, довољно то што се национална Србија већ деценијама бори против “својих” и страних државних апарата малтене голорука – она је уз то приморана да се на неки начин бори и против Русије, тј. њене инерције. Како је дошло до такве парадоксалне ситуације? Русија је ушла у нови век после деценије озбиљне десуверенизације, током које је и сама доведена до ивице националне пропасти и сведена на скоро посматрачку улогу на међународној сцени. Доласком Владимира Путина на њено чело, она је полако али сигурно почела да се консолидује, на рушевинама не само неолибералне (тј. пљачкашке) “транзиције” већ и делегитимисане комунистичке идеологије.

Обнова Русије је нужно у почетку била утемељена на “прагматичним” начелима, у земљи у којој су, једни поред других, у још увек крхком друштвено-политичком амбијенту живели транзициони “добитници” и “губитници”, верници (и то великог броја различитих исповести) и атеисти. Та наглашена прагматичност се одразила и на спољну политику, где су савезништва – изузев када је реч о најближем окружењу – највише тражена на основу заједничког интереса који се, у садашњем свету, првенствено дефинише голим материјализмом, тј. профитом. У руском случају, та прагматичност је такође била вођена неопходношћу да се избегну отворени сукоби тамо где је то могуће, док земља поново не стане на ноге.

Таква, обнављајућа Русија је у односима са Србијом већ читаву деценију упућена на петооктобарску “елиту” инсталирану уз помоћ више стотина милиона долара западне “помоћи”, а потом ојачану десетинама милијарди долара присвојених кроз транзициону пљачку и планску деиндустријализацију и колонизацију преостале српске привреде, све под фирмом “приватизације” и “отварања према свету”. Трагајући за својим чисто прагматичним интересима, Русија природно послује и сарађује са оним што затиче на терену – са “српским” компрадорима или лажним, инсталираним “русофилима” (као што су “Напредњаци”).

Та прагматична Русија, за разлику од западних сила, не финансира опозицију, већ се само труди да обезбеди оно што сматра да је њен сопствени интерес. Ипак, колико год она успешна била, она не оперише у свету чију је вредносну оријентацију одредила, већ се само њему прилагођава. Но, као што су ових дана приметили бар неки руски кругови – таква политика је кад-тад морала да доведе до инфериорне позиције, па чак и “пораза”,[vii] где се чак и најпрагматичнији руски стратешки интереси, као што је Јужни ток, доводе у питање.[viii] И тако ће увек бити, док год реактивна Русија послује са људима које је у Србији својим новцем и уценама инсталирао Запад.

Руски избор састоји се у томе да ли Русија жели да третира западно-инсталирани естаблишмент у Србији као истинске представнике Србије, и да Србију гледа искључиво кроз њих. Да ли није бивши амбасадор Конузин био свестан, када је изрекао горе-наведено индигнирано питање, да га он изговара на тзв. Београдском безбедносном форуму, окружен управо припадницима компрадорске класе у Србији?

И да би вероватно слично реаговао наспрам “својих” Руса и у самој Русији, на неком форуму који организују и финансирају сличне сорошоидне структуре, које су чак и огромном Русијом доминирале тек пре нешто више од једне деценије? Уосталом, само се сетимо како су од стране руског владајућег естаблишмента оквалификовани демонстранти у Русији, предвођени западним миљеницима попут Наваљног и Удаљцева. Тешко да би их национално опредељена Русија оквалификовала као “објективне представнике” Русије и руског националног интереса.

Суверено право Русије је да сличне појаве у Србији настави да посматра као и досад, али се то никако не може квалификовати као “објективан” или чисто прагматичан приступ тој ствари. Јер, објективно говорећи, не само да ће Русија тако стално бити приморана да се прилагођава западним интересима који се артикулишу кроз богато финансиране српске марионете, већ ће она, наизглед парадоксално, наставити да прави “дупли посао” национално и природно русофилски оријентисаној Србији.

Та Србија ће морати да се бори не само против добро (од Запада) финансираног и логистички подржаног друштвено-политичко-културног апарата, већ и против ефеката руске “прагматичне” сарадње с њим. Јер кроз ту сарадњу се тај исти апарат оснажује и у погледу међународног и у погледу унутрашњег легитимитета, и омогућено му је да маше “успешном сарадњом” са Русијом и да убира њене економске плодове.

Можда је проблем Срба који истински верују да су припадници великог народа који (тренутно) живи у малој држави тај да негде осећају да чак и ту врсту борбе могу да воде – штаповима и топузима против НАТО армаде и њених локалних штићеника, који се у исто време, попут садашњих власти, крију иза прагматичне беневолентности Русије. Но, онда нема места чуђењима и изненађењима, па чак и разорачењима званичне Москве. Та борба није равноправна и, под оваквим условима, обећава да буде дуготрајна, са неизвесним исходом.

Шта се хоће свим овим рећи? Легитимно је право националне Србије и националне Русије да се споје и сарађују. И на основи емотивног, културног и националног афинитета, и на основи прагматичних заједничких интереса, као што су нпр. укључивање у евроазијске интеграције. САД су то без зазора радиле са анти-милошевићевском опозицијом током 1990-их.

Не би требало да буде проблема за Русију, као носиоца сада већ афирмисаног алтернативног интеграционог модела, да се на сличан начин опходи. Нити да јој на томе замерају они који су тај преседан створили, који су земљу премрежили сопственим НВО, а поготово не они који у плодовима те огромне “помоћи” дан-данас, у београдским центрима моћи, уживају. И то је демократија, зар не?

И тако, следећи свој демократски избор и легитимне афинитете, Руси више неће морати да буду “већи Срби од Срба”. Најпре зато јер ће по први пут себи омогућити да имају посла са оним правим, који не само да су неупоредиво већи Срби од досадашњих “Срба” на које је Москва била упућена, већ имају често амбиције и да буду већи Руси од Руса. Али, с тим се већ да живети. Само је потребно мало правде за Србију – поготово од пријатеља.

——————————————————————————————–

[i]http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-cepurin-vazno-da-se-osigura-bezbednost-i-buducnost-srba-na-kim.html

[ii]http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:431633-Sta-se-krije-iza-cutanja-Moskve

[iii]Исто

[iv]http://www.pressonline.rs/info/politika/176204/konuzin-ima-li-ovde-srba.html

[v]http://www.smedia.rs/vesti/vest/111458/Tomislav-Nikolic-Interviju-Nikolica-bosanskoj-televiziji-Srebrenica-Objavljen-ceo-intervju-predsednika-Nikolica-bosanskoj-televiziji-Klecim-i-molim-za-oprostaj-VIDEO.html

[vi]http://www.naslovi.net/2013-03-11/telegraf/sedam-godina-od-smrti-o-slobodanu-milosevicu-istorija-ce-tek-suditi-foto-video/4956282

[vii]http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:431633-Sta-se-krije-iza-cutanja-Moskvehttp://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:431633-Sta-se-krije-iza-cutanja-Moskve

[viii]http://srb.fondsk.ru/news/2013/04/27/vlada-srbiie-sabotira-iuzhni-tok.html

Александар Павић

Фонд стратешке културе