Можда је и додељивање Путину Ордена Републике Србије првог степена, који раније није добио нико, заиста значајна ствар и Србима и руском председнику, али није ли то ипак тривијално, протоколарно замазивање очију због изврдавања Београда да потпише споразум о изградњи гасовода?

Не би ваљало да се читава работа наше власти сведе на причу о кајању и ако се учествује и ако се не учествује у Јужном току.

На жалост, на то личи – уз горку разлику што се посао неће завршити с кајањем

Ситна калкулација, ситних играча доноси и презир и казну. Подједнако. И то од свих великих играча, ма на којој страни они међусобно били. А без Јужног тока Србија тешко да има значајне и догледне економске будућности

Војска Србије најмање је крива што су њени припадници – како је и парада показала – куд и камо млађи од опреме, оружја и посебно оруђа које користе. Њена намера јесте чиста, а труд искрен и без остатка, али морамо се запитати – чему (коме) она (Војска) служи и шта јој је сврха?

Србија без Јужног тока тешко да има значајне и догледне економске будућности. А и на његовом примеру видимо сву трагику и недораслост српске власти. Не само ове власти већ о сваке која је шпекулисала са државним интересима не би ли се додворила прекоокеанским босовима

Пише: Славко ЖИВАНОВ

О ПОСЕТИ руског председника Владимира Путина било је толико писања, говорења, најчешће трабуњања, да се од те својеврсне „шуме” грања, лишћа и шумова једва уочавало и једно једино „дрво”.

Напади логореје чврсто су држали нашу јадну штампу и још јадније „електронце”, вероватно с умишљајем, не би ли евентуално заглушили просто, а озбиљно питање – шта је заправо смисао посете једног од најмоћних људи на планети, нама згубиданима?

Нема ли Путин паметнијег посла, од Далеког, преко Блиског истока па све до Украјине и Балтика од оног да гледа дефиле угланцаних, а изанђаних артефаката са војног отпада? Како је реч о озбиљној и чврстој држави чије руководство има и краткорочне и дугорочне планове за будућности, сасвим је сигурно да та посета, са руске стране, није била туристичка. Да би она то постала, постарали су се ови други – Тома, Вучко енд компани…

Прво, разуме се да Руси више од свих европских народа баштине антифашизам. То што су задали пресудан ударац Тројном пакту, што су пресудно утицали на слом Немачке у Другом светском рату, није мотив за потцењивање, али велико је питање шта мисле о чињеници да се Срби сете свог антифашизма само онда кад би да мало шпекулишу са савременим спољнополитичким кретањима.

На концу, могао би и министар спољних послова Руске Федерације или председник Думе и више него достојно да представи Црвену армију на годишњици пораза наци-фашизма. Формат Председника Русије превелик је да би се покрило обележавање годишњице која, у ширим оквирима, није „ни до колена” значају битке код Курса, а да не помињем ону пред Стаљинградом.

Друкчије речено, требало би копати мало дубље до разлога посете…

Такође, разуме се да не би требало довести у сумњу племените мотиве Војске Србије да достојно обележи, за њу, један од највећих датума модерне историје.

Са становишта Војске, војна парада јесте начин да се коначно изађе на светло дана без осећања кривице и својеврсног стида што се баве својим послом.

Нема ничег лошег у томе бити војник или официр, напротив. Од деведесетих година, па и с правом, и то ваља рећи, војници се нису имали чиме поносити. Петооктобарска власт натурила им је одежду стида, и било је крајње време да се ствари промене јер одговорних за дебакл ЈНА, ЈА и касније, али много мање, СЦГ, у тој војсци више нема.

Официри и војници нису одговорни ни криви што политичари и власт не знају шта би с њима, па једни би да их професионализују, други да их изнајмљују Уједињеним нацијама, трећи да их распуштају, а сви би да на њима у изборима профитирају.

Отуда, Војска Србије најмање је крива што су њени припадници кудикамо млађи од опреме, оружја и посебно оруђа које користе. Њена намера јесте чиста, а труд искрен и без остатка, али морамо се запитати чему (коме) она (Војска) државе служи и шта јој је сврха. Особито се то питање мора поставити ако имамо у виду да још и парадира.

Елем, иако она у томе није имала учешћа, државна руководства су је добрим делом обесмислили, углавном додворавајући се Американцима и спроводећи налоге америчке администрације и њених трбухозбораца.

Један од таквих епигончића, иако није позван на параду (војну), такорећи паралелно са посетом председника Путина, посетио је Балкан. Реч је о америчком сенатору, демократи, Кристоферу Марфију. Иако се шатро бавио напретком Балкана, не специјално Србима, осврнуо се и на албанско-српске фудбалске проблеме, али и на резултате посете руског председника.

Крис Марфи, како му овдашњи медији тепају рекао је да ”се враћа са Балкана са јасним циљем да се заложи за веће америчко ангажовање, у овом, преломном тренутку за регион. Западном Балкану потребна је већа пажња америчке администрације и Конгреса како би се окончао пут повезивања са евроатлантским институцијама”. Друга ствар коју је нагласио јесте то да „не сматра да је посета председника Русије наудила односима Србије и САД”.

„Мислим да је председник Путин вероватно отишао из Србије разочаран. Вероватно се надао да ће Београд потписати споразум о почетку изградње гасовода Јужни ток, што није постигао. Такође је суочен са другим земљама региона које одбијају да наставе са тим пројектом, као што је Бугарска”, нагласио је сенатор Марфи и запретио да би, „у случају да Србија настави са реализацијом пројекта Јужни ток супротно правилима Европске уније, то утицало и на њене односе са Вашингтоном”

Дакле, осим тога што Американци сматрају да је реч о преломном тренутку за регион, који се мора уклопити у евроатлански миље, јасно је да је развијање енергетске стратегије основ не само америчке интервенције на Балкану и Украјини, већ је то и разлог посете руског председника Србији.

Госоводи су кључ разумевања данашње спољнополитичке проблематике те цинцулирање Србије вероватно јесте разочарало руског председника, ако већ употребљавамо Марфијев речник.

Подсећања ради ваља рећи да је Путин нагласио у Београду, кад је реч о Јужном току да, “Јужни ток не може бити реализован једнострано ако се наши партнери још размишљају. То је као у љубави, она може бити срећна само ако два учесника тог дивног процеса желе да наставе те односе”.

Без обзира на слаткасту метафору, реалност је горка јер сведочи о постојању великих отпора том пројекту чија би реализација елиминисала стратешки енергетски значај Украјине у европском снабдевању гасом. Без Јужног тока значајно се релативизује и слаби позиција Русије као власника ресурса, а надреално преувеличава монополистички положај „уског грла” транзита. Јер, Американци не могу контролисати производњу, али могу транзит.

Ова чињеница није предубоко скривана, али није једноставно објаснити схизофрену улогу Европе у свему овоме, која оглушујући се о сопствене интересе грађења стабилнијег енергетског система заступа амерички интерес.

На страну топао пријатељски дочек председника Русије и на страну овације и емоције српског народа. Те неспорне ствари могу само делимично да купе време до коначне одлуке српске власти о томе, хоће ли или неће Јужни ток.

Скандал Томислава Николића приређен на бини на којој је стајао са супругом и неким дететом поред руског председника требало је да буде једини гаф српске стране. Непознавање протокола или дрскост да се приватизују елементи једне међудржавне посете тако што се удева пола сопствене фамилије тешко да је остала непримећена на руској страни. Николићу, изгледа, нико није рекао да жену остави код куће из простог разлога јер и гост није имао пратњу.

О томе што је повео неко дете не треба посебно ни говорити ако ни због чега другог онда због тога што су све званице могле слично. Биле би тад и три бине мале не би ли се на њима начичкала сва ситна деца, унучићи, сестрићи и братићи, накончад и положајници и други кибицери… Или можда у Уставу пише да остали немају право, само Тома.

Можда је и додељивање Ордена Републике Србије првог степена, који није добио нико раније заиста значајна ствар и Србима и Путину, али није ли то ипак тривијално, протоколарно замазивање очију због изврдавања потписивања споразума о изградњи гасовода. Збиља, да ли је Кристофер Марфи у праву и да ли је то што он говори збиља неформални, а суштински политички став Америке о овом проблему. Јесте, јер је дотични сенатор јастреб у полету, настајању. Неко ко има специјалне задатке и неко пред ким је будућност слична оној коју су имали Кристофер Вокер, Ричард Холбрук, Ворен Цимерман и обиље сличних.

„Крис” је са својих четрдесетак година успео да дође и опстане на сенаторској функцији упркос контроверзе у коју је запао због сопственог „финансијског несналажења”. Наиме, Марфи је у Америци прозиван и тужен због узимања кредита, неплаћања хипотеке, па и пореза. Банка од које је узимао кредит давала је и донације његовој кампањи што је касније довођено у везу са профитом који је иста банка остваривала из државног ТАРП програма који је Марфи подржавао.

Неки републикански сенатори говорили су да је интересно повезан са том банком, али видимо да је Марфи ипак политички преживео. Рекло би се на онакав начин који такве појединце доживотно опредељује на безрезервну лојалност америчкој државној администрацији. Друкчије речено, сенатор Марфи има толико путера на глави, да нико моћан не би толерисао солирање и прављење додатних грешака још и у спољној политици. Марфи ради оно што му је наређено.

Међутим, како су Србијагас и Гаспром, Србија и Русија, потписивали некакве споразуме није потпуно јасно на шта је конкретно Марфи мислио када је говорио о споразуму.

Не би било први пут да смо налетели на још једну димну бомбу, али мало је вероватноће за то јер извесни (не мали) проблеми постоје. Јасно је да се један тако велики пројекат, у којем учествује неколико земаља, темељи на сијасет међувладиних споразума и да ће етапно владе тих држава и извођачи радова потписивати и верификовати договоре уговорима и споразумима. Није, пак, јасно зашто се све то увија својеврсним велом тајне, ако у том послу нема великих проблема.

Држање Бугарске по питању Јужног тока сведочи управо о томе. Читав пројекат суспендован је до “усаглашавања” политика ЕУ. Ако, с друге стране, погледамо однос САД према Јужном току чији се не само јастребови, него и највиши званичници не устручавају да хистерично заурлају о потреби да се “прекину склопљени прљави послови за Јужни ток јасно је да ће то „усаглашавање” ићи доста неповољно по гасовод.

Подсетимо и на то да је сам председник Владе Србије приликом посете Москви, у јулу ове године, истакао, између осталог следеће: „Сва питања око Јужног тока су разрешена. Остали су само технички детаљи. Ускоро се може очекивати потписивање једног документа који ће то и да озваничи”.

И из ове изјаве, а да не помињемо Душана Бајтовића и друге види се да декларативно ништа није спорно, да све цвета и мирише, али да практично дела не прате речи, или бар значајно касне за њима. Да ли је тај споразум, о којем је Вучић говорио у Москви, требало ономад Србија да потпише у Београду пред Путином?

Не би ваљало да се читава работа наше власти сведе на причу о кајању и ако се учествује и ако се не учествује у Јужном току. На жалост, на то личи уз горку разлику што се посао неће завршити с кајањем.

И на овом примеру видимо сву трагику и недораслост српске власти. Не говоримо само о овој власти већ о свакој која је шпекулисала са државним интересима не би ли се додворила прекоокеанским босовима.

Американци су и до сада успешно трговали тако што су превелику цену унесто њих плаћали други. Њихово је било само то да извуку велику корист за себе, а на слабима и вазалима да плате стоструко.

Невоља по нас је утолико већа јер се меневарски простор убрзано смањује и убрзо ћемо видети ко је вера, а ко невера.

Факти