КАДА је пре неколико година Живорад Игњатовић из Берковца, код Мионице, почео да гаји мангулице, нико из његове околине није веровао да ће успети да развије посао. Бар не онако како је он то замислио…

– Гајити свиње на класичан начин није велики проблем – каже Игњатовић. – Али мој циљ није да утовим одређени број грла, него да овој старој, аутохтоној сорти свиња пружим услове који јој најбоље одговарају.

Мангулица је сорта која се у Србији гаји вековима. По особинама је најсличнија дивљој свињи и отпорна је на ниске температуре, болести и може да се гаји у скромним условима.

– Оно што је потребно дивљој свињи, савршено је и за мангулицу – каже Игњатовић. – Најважније је пружити јој велику површину на којој може слободно да се креће. Мангулица је веома активна током целог дана, она је у потрази за храном, воли да рије тражећи корење, глисте, ларве инсеката…

Игњатовић је за почетак оградио столетну шуму, површине од скоро пет хектара, у којој се налази извор и која је адекватна станишту у коме би се угодно осећала и дивља свиња.

Да није ограде, ово би била дивљина – каже са осмехом Игњатовић. Мангулица је, додаје, невероватна сорта која је до пре неколико година била пред изумирањем. Али, тако је то код нас у Србији. Уместо да нашој мангулици подигнемо споменик, јер је захваљујући новцу који је добијен од њеног извоза куповано наоружање за ослободилачке ратове Србије, ми смо допустили да сорта скоро нестане. Да се није појавило неколико ентузијаста, данас не бисмо имали сачуван овај бисер међу домаћим животињама.

На питање због чега инсистира на специфичним условима гајења, Игњатовић каже да, поред тога што овој животињи најбоље прија полудивље природно окружење, битан фактор је и квалитет меса које се добија.

– Можете мангулицу да гајите на било којим надморским висинама и у било којим условима, чак и на класичним фармама, али да бисте добили врхунски производ морате да имате и специфичне предуслове. Планинска клима и растиње које се може наћи на надморским висинама од 500 до 600 метара су пресудни. Тада имате, кажем то без сумње у оно што изговарам, не само савршен извор хране, него храну која је и лек. Маст мангулице не диже ниво холестерола у крви човека, а месо је специфично, нешто између домаће свиње, што она и јесте и – дивље, чије гене свакако носи…

Живорад је, каже, задовољан… У финансијском смислу, ово је интересантан бизнис. Не може да се обогати, али може да преживи.

Игњатовић је поносан на чињеницу да је одгајивачница у Србији започета мангулицама из његовог матичног легла.

– Радо ћу помоћи свакоме ко жели да започне овај посао, како бисмо имали довољне количине меса за продају у великим трговинским ланцима, наравно онда на ред долази извоз – визионарски тврди Игњатовић. – Ја покушавам да охрабрим свакога ко се одлучи за овај бизнис, јер неки од оних који су почели, врло брзо су одустали, када су схватили да у овом послу нема брзе зараде…

ШИРИ СЕ ФАРМА

ФАРМА Живорада Игњатовића има преко 160 јединки. Кад се сабере двадесетак крмача које су пред прашењем, биће их преко две стотине! Биће то и коначна цифра, јер овај искусни одгајивач не жели да даље повећава њихов број.

– Површина на којој су моје мангулице је адекватна овом броју јединки – објашњава Игњатовић. – Свако даље повећавање ишло би науштрб квалитета, а то је оно што не желим ни по коју цену.

КОНКУРЕНЦИЈА ДОБРОДОШЛА

– ЗА разлику од неких других послова у којима вам је сваки нови колега конкурент, са мангулицама је другачије. Што нас је више, то ће бити више меса које ће дуго бити дефицитарно на нашем тржишту. А, кад Србија почне поново да извози мангулице, нећемо моћи да произведемо довољне количине чак и кад бисмо почели да сви гајимо ову сјајну сорту.

Драган Вићановић, Новости