Мангупи

Да случајно нисам набасао на једном сатиричном сајту на српски закон из иљаду осамсто и неке године ни сањао не бих шта је некад значила реч мангуп!

Наиме, у том закону стоји да је општина “дужна старати се о мангуп-стоци”, оној која лута без власника и дели се на крупну, ситну и мангуп-одојчад, “што још сише и велику негу потребује”.

“Као овај последњи вид мангупа сматра се и сва домаћа перната животиња”, прецизира законодавац.

Наши из власти који уопште слабо читају, поготово сатиричне сајтове, ето, нису до дана данашњег скапирали да не треба да се праве мангупи, јер то, према речнику српском староставном, значи – одбегла стока.

Е, сад, има ту крупне, има ситније, има мангуп-одојчади, зависи колико се ко попео и наметнуо, али нико, гле чуда, да се одрекне сисе и велике неге државне. Штавише, што је мангуп крупнији, то више сиса и скупље нас кошта, из чега се да закључити да је стари српски законодавац ипак омануо, јер је негу и сису само одојчади наменио.

Напредовала је, бре, ова држава, од тог мрачног деветнаестог века, и јасле се прошириле, ниједан мангуп неће остати ни гладан ни жедан, док је довољно лудог и трпељивог народа.

“Чим се за каквог мангупа дозна, власт има о њему водити старање”, стоји у тачки 2 већ поменутог закона, а ми волимо традицију, што старију – то боље и неупитније.

Понекад се неко од тих мангупа занесе и преигра, као једном давно, у оно време комунистичког благостања. Ради се о причи легендарног Бране Петровића коју је он, опет, чуо од чачанског новинара.

То је прича о Милу Спинози, који се на ужас начелника локалне Удбе, створио тик поред прозора Плавог воза у коме је “урамљен” (Бранин израз) стајао лично Броз.

– Тито, Тито, зовни дер Јованку да вас сликам! – замолио је Спиноза, сиротиња која је мало скренула од силне науке и тако надимак и зарадила.

У гробној тишини, када је готово могло да се чује лупање срце начелника Зоћевића и над његовим људима лебдео самртнички страх, Тито је позвао Јованку и апарат је шкљоцнуо неколико пута.

Воз је кренуо и нестао у правцу (тада још Титовог) Ужица, дабоме много омиљенијег Вођи него Чачак. Зоћевић је, блед као авет, лагано узео Спинозин апарат и скрцкао га у парампарчад.

– Водите ОВО! – наредио је својима.

После је у кафани причао да је ОНО требало да убије ко кера, на месту, и да му није јасно што то није урадио.

Прошло је неко време, стигла је и јесен, начелник је некако прегрмео Крцунов гнев праведника. А онда је на сто председника општине стигло љубазно Титово писмо у коме, у Јованкино име, моли да се на Бели двор “пошаљу слике оног симпатичног човека…”

Председник општине се церекао у себи, а Зоћевић је поднео оставку и отишао бестрага.

Као и Миле Спиноза, кога више нико никада у Чачку није видео. Наставио је да решава квадратуру круга и гаји две-три козице, бар тако кажу.

Наши садашњи мангупи, као што већ рекосмо, не читају, а да читају негде би набасали и на стари закон и на Бранину причу. Па би ставили прст на чело и запитали се: шта кад једног дана наш Вођа, пардон – начелник, зглајзне? Кад из неког Белог двора у Бриселу или Вашингтону стигне бефел, модерна верзија свиленог гајтана и кад неки други Миле Спиноза дочека својих пет минута?

Коме ће се, кукавци, изјадати, на коју ће страну ударити кад чобанин крене да мангупе сатерује у тор, тамо где им је и место и одакле, да је било правде и памети, никад не би ни излазили и правили покоре?

Бојим се, а биће да сам у праву, да ће после њих доћи други мангупи, разуларени као и ови сад и они пре њих и да ће пригрлити искрене покајнике. Па, Јово наново.

Додуше, док српски новинари снимају српске документарце у којима су Ратко и Радован црњи од ђавола, а Срби њихови попадали анђели, мале су нам шансе да макнемо даље од стоке.

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Вести