Предизборно стање у Србији траје константно већ неколико година. Обећања, лажи, преваре, подметања, позиција која константно глуми опозицију, режимски медији који нас и поред свесно тешког стања убеђују како живимо боље него у Европској унији (па што нас онда по сваку цену гурају у њу?), све једни те исти ликови који се смењују као на траци и као епилог свега безнађе – свеједно ко ће од тих лажова однети победу када није само проблем у том најгрђем шљаму који је испливао као после поплаве, и који никако да потоне на дно где му је и место, већ у систему који је одгајио и обликовао такве особе – по занимању политиканти.

Од обећања како ће очистити Београд од отрова, забранити пластичне кесе, да ће деца имати бесплатне књиге (али само у Београду) до бесплатног школовања, бесплатног превоза, бесплатних књига које ће делити сваки дан (гладним грађанима?), па до спречавања дивље градње, убрзане легализације и најзад оних мегаломанских планова по којима ће Београда за две године добити још два моста, а за четири године четири линије метроа.

Просечном гледаоцу Пинка од ових обећања се заврти у глави, просто пожели да сви победе! Али шта на крају буде од тих обећања?

Ако узмемо досадашње, па ето малтене стогодишње искуство – ништа, сем што се последње деценије обећања обијају о главу и то стоструко.

Примера ради Александар Вучић је пре доласка на власт обећавао повећање пензија, плата, повратак Косова и Метохије у састав Србије, процват пољопривреде, индустрије, а за узврат смо добили смањење пензија за 20 %, укидање плата, гашење предузећа, уништавања села , пољопривреде, увоз воћа и поврћа из Албаније, Кине, Европске уније, предали смо Шиптарима и непријатељима све институције и рудна богатства на Косову али и у Србији, књиге које су за основце биле бесплатне сада родитељи купују на рате и то од увозника из Немачке, школство је дошло дотле да прваци имају више знања од осмака, а приватни извршитељи који људе остављају на улици и социјални радници који одузимају децу су постали свакодневница. Да не говорим о повећаној стопи самоубистава и убистава због немаштине, затим криминалу који једини цвета, али и то у случају уколико је потенцијални криминалац, па макар и онај лопов шибицар, члан партије. Војска за коју је обећавао да ће бити војна сила спала је на Вулина – једном речју срамоту. Цркве, манастири, споменици од националног и верског значаја се руше, историја се ужурбано затире. Државом управљају криминалци, незналице – таман по мери система иза кога стоје стране службе.

Коме онда веровати када је садашња изборна кампања „борбе за Београд“ једна најобичнија иронија? Додуше једино искрено у читавој овој борби јесте борба за превласт, будући да она крилатица „Србија ради Београд се гради“ никада није била тачнија, па зашто би се неки тамо борили за Бајину Башту, Сомбор, Кулу, Лесковац, када је новац и власт у Београду?!

Шешељ, Ђилас, Јанковић, Дачић, сви они рачунају на кратко памћење својих бирача, а захваљујући Пинку и осталим режимским медијима који у последње време не само да врше лоботомију него су усавршили претварање нормалног гледаоца у комплетног идиота. Пре неколико дана читавих пет минута сам гледала емисију Лава Пајкића, не више јер ме је било срамота њега самог. Јуче је Пинку у току дневника прочитан састав др Зорана Радојичића на тему „Један дан у Београду са Синишом Малим“, састав који је заправо представљање кандидата, а у рангу је десетогодишњака. Политичке емисије у којима се наводно сукобљавају политички противници су такве бесмислице које могу да слушају само партијски послушници и људи којима је потпуно испран мозак. Али су зато хвалоспеви великог вође на нивоу, ваљда да његов „успех“ јаче допре до гледаоца.

Он, мученик, жртва свих Срба који ће истрпети све и свашта, па и одлазак на нож усташама које хоће да га кољу и пеку живог на коцу у сред Загреба. Е тај „српски херој“ који ће истрпети гнев неких „лудих родољуба“, па чак и рођеног оца, па потписати и признање Косова и Метохије, само да нама буде још боље, се хвали и велича на националним телевизија више него што је то био случај и са браваром.

Но, пошто нам подсетник на његово доброчинство према србском народу није потребно, будући да нажалост још увек траје, да се подсетимо неких других кандидата, чија нам изборна обећања и наслови кампања ни мало нису јасни.

Други до првог, учитељ кога је премашио ученик, Војислав Шешељ је у кампању кренуо на пијаци. Што није чудно, јер чак су и радикали прозрели пакт између два ђавола који су Србију још деведесетих завијали у црно а сада то раде пуном паром, па где ће више људи на јавном месту затећи него на пијаци. Његова кампања се састоји у решавању, односно легализацији бесправно подигнутих објеката. А ако само мало мозак прочистимо сетићемо се ко је највише градио током деведесетих и почетком двехиљадите. Огроман део Земуна и Новог Београда изградили су радикали (не израдили инфраструктуру, путеве или објекте од јавног значаја, већ приватне објекте), па како боље почети кампању него бар заштити оно што је саграђено.

Будући да Шешељу није намера да свом ученику одузима гласове, а ценим и да је свестан своје политичке пропасти, и да му је далеко профитабилније да лежи у сенци Вучића него да му глуми истинску опозицију, ово чудо природе кога је сланина излечила од рака, задовољиће се и политичким функцијама својих синова, солидној плати и бржој легализацији својих објеката или објеката партијских колега.

„Најпријатније изненађење“ како вели носилац листе социјалиста Александар Антић биће они – повампирени комунисти. Њихов план су труднице, пензионери и остале угрожене групе. Ако победе, мада сумњам да им је „великосрпски национализам“ Ивице Дачића, који пред сваке изборе подивља од родољубља и борбе за Србију и њене интересе, па прекине чак и са певачком каријером, вероватно да ће од њихове победе користи имати једино оне угрожене групе у које упру они страни агенти који се крију иза НВО. Па ће тако на рачун пензионера, заиста угрожених грађана Србије и трудница, профитирати Роми и азиланти.

Мада и Антићу и Шешељу је свеједно, докле год су социјалисти део власти.

Двосмислена кампања ДС, СДС, Нове и Зелених који би да „ослободе Београд“, наводно од смећа је што се тиче ироније број један у овом изборном кругу. Када би желели да ослободе Београд од канцерогених кадрова који на штету народа служе овом антисрбском систему, требало би да се или заувек повуку у илегалу од политике, или да изврше колективни суицид, будући да су на власти поред напредњака и социјалиста, управо у највећем броју жуте демократе. А они који нису званично у власти крију се испод бројних НВО, који на један миг Запада диктирају властодржцима кога и кад да слушају.

Има ту још „Курти и Мурти“, неких нових листа, имена, неких старих ДОСманлија, са причама и обећањима које су све преточене из шупљег у празно. Бораца за слободу говора, а који би први укинули сваки глас критике уперен против њих, уколико би се само докопали какве власти. И све је ово још само један круг“ борбе за Београд“, за власт, моћ, за све – само не за народ!

Весна Веизовић,ВасељенскаТВ