Београд – Током деведесетих година, посебно током бомбардовања, многи су запамтили лица двојице храбрих, образованих Срба из Лондона, Марка Гашића и Мише Гавриловића, који су на Би-Би-Сију, Си-Ен-Ену, и другим великим телевизијским мрежама аргументовано бранили Србе. После политичких промена у Србији, Гашић и Гавриловић су заборављени. Наравно, не случајно. Овим интервјуом Геополитика је желела да сазна мишљење Марка Гашића о најважнијим националним и државним питањима, али и да подсети јавност на њихове националне заслуге.
У Србији Вас памте с краја деведесетих година, када сте у британским и светским медијима са Мишом Гавриловићем бранили сатанизовани српски народ. Како из данашње перспективе оцењујете ефекте и домете Ваше борбе?
– Деведесетих година, као и други појединци, радио сам мотивисан недостатком званичне Србије у међународном јавном животу. Наравно, да је било подршке, учинак би ми био и знатно већи. И тиме и корист за Србе и Србију (осмислио сам био елементе многостране ПР кампање). Ипак, преко тог нашег појединачног рада, држава Србија је добила извесну текућу моћ да утиче на светско јавно мњење; неопходно за било коју државу која има посла са западним владама, јер су се те владе ипак морале оправдавати својим бирачима преко медија у којима смо и ми били донекле присутни. Тим својим присуством антисрпска сатанизација је губила монопол; тиме смо побољшали стратешку позицију Србије, којој је иначе претило да буде налик на рецимо Хутуе у Руанди, тј. народ без свог постојања у очима света. За разлику од таквих, изборили смо огромни број ТВ и радио-наступа, преко којих су нас чуле стотине милиона људи, и показали смо под тешким притиском да Срби нису монструми, већ нормални људи са легитимним жељама. Све то сопственим снагама, мада су неки угледни привредници тада махали мојим именом, нажалост лажно.
За време бомбардовања био сам најекспониранији од наших представника, мада су руководиоци медија НАТО земаља и мене скинули са својих светских канала у оне три недеље када им је бомбардовање било најинтензивније. Што се тиче ефеката и домета те борбе, тешко је мерити реакцију те огромне међународне публике која је тада у тишини слушала и гледала представника српског виђења на Би-Би-Сију, Скају, Си-Ен-Ену, итд. Али надам се да су и моји наступи повезани са чињеницом да се већина света није придружила сатанизацији Срба; да је тада завладала неслога унутар самог НАТО-а, која је сигурно допринела њеној спремности да престане са бомбардовањем, на основу нове УН резолуције 1244 (која је упркос свему Србији нешто значајно нудила у смислу потврде њеног суверенитета); и да су каснију самопроглашену сецесију албанског руководства на Косову само признали они који су Србију напали, и њихова потрчкала.
Поштовани господине Гашићу, после извесног времена, летос сте били поново у Србији. Какви су Ваши утисци о данашњој Србији и како оцењујете политичко и економско стање у Србији, односно стање нације?
– Чини ми се да су и после свих ових година многи још ошамућени санкцијама и бомбардовањем. Тадашња изолација Србије спроведена од тада свемоћног Запада створила је страх од њега. Касније западно бомбардовање је тај страх ојачало и убедило многе да сигурност траже у загрљају већег, како се не би те бомбе из ведрог неба поново појавиле. Само као злостављено дете лете да загрле управо оног који их је тако злостављао. Као деца, криве себе за одлуке злостављача. Маштају како не би ни кренуо, да су били бољи. Понашају се као да су санкције, раскомадавање и напад били заслужени, пошто је у Србији пре тога поникао неки национални осећај; зато све раде да докажу да нису националисти; а на Балкану у свакој биртији национализам других наставља исто као и онда, и увек се награђује. Уколико је противсрпски, наравно.
Многи не би у НАТО. Али не би према Истоку, јер одатле у оно доба није било заштите. Траже сигурност у припадању Европској унији, као што су једном припадали Југославији. ЕУ је додуше и почела мало да личи на Југославију, макар у последњој фази. Али за Србију је ЕУ опаснија: у Југославији, тражила се аутономија за југ Србије; од ЕУ, тражи се независност. Која би то била сигурност по којој би Србија морала да се осакати да се придружи? Многи у Србији то игноришу, мислећи да би им чланство ЕУ ипак решило све политичке и економске проблеме. Пример Грчке доказује супротно. А и ЕУ сигурно не би нову грчку трагедију.
А неки други „наши“ ми изгледају као да су просто полудели од санкција и бомби. Чујем, такви интелектуалци говоре нешто попут ’шта ће нам територија без народа’. Па са таквом филозофијом (и то од тадашњег министра економије!), Србија би остала и без територије и без народа! Кад би Србија почела да се одриче својих предела где су њене мањине у већини, где би јој био крај? Можда на Карабурми. А ту и где има српског народа, ти интелектуалци промене причу и кажу ’па нека се наши преселе, рецимо, у источну Србију’. Значи, они би да дају своју земљу за џабе, као да ће друга нићи следећег лета. Поред таквих интелектуалаца, осећам се као Алиса у Земљи чуда.
Да ли Вам се држава Србија адекватно одужила за Ваш патриотски ангажман? Или сте прошли онако као што је често случај код нас Срба − да не ценимо своје умне људе и да смо незахвални једни према другима?
– Они који су после бомбардовања били на власти су показали признање за наш рад и жељу за неком сарадњом. И после петог октобра једна је струја хтела макар савете. Међутим, друга је очито превагнула, и ситуација се брзо променила. Рецимо, у Великој Британији, од доласка новог српског амбасадора, нова екипа се понашала као да не постојимо (док је сакупљала друге Србе под паролом да се Срби коначно сложе). Али још и више забрињава што је та екипа одбацила и друге проверене пријатеље Срба и Србије, у парламенту и ван њега; пријатеље који су се такође борили против бомбардовања и за правду, за српску државу и народ. Очигледно је ДОС, постављен уз напоре сила које су Србију бомбардовале, веровао да су ти новостечени важни „другови“ пут којим треба кренути. Међутим, цена тог пута је била да се не помиње кривична одговорност важних „другова“ за бомбардовање Србије, те да се та одговорност пребаци самим Србима, и антисрпска клевета „другова“ прихвати. Тај пут морао је да води Србију низбрдо, ту где се данас налази; јер ко прихвата ратну кривицу, прихвата да за то и треба да плати одштету.
Шта је Србија добила, а шта изгубила петооктобарским променама 2000. године?
– После петог октобра, због претходне западне демонизације Милошевића, Србији се, поред укидања санкција, донекле и побољшао углед на Западу. Нажалост, на погрешној основи, као да је она послератна Немачка. Што носи последице. Поред тога је Србија, после петог октобра, изгубила особине суверене државе, јер је гарнитура, доведена иза завесе, морала да се реваншира онима који су јој то омогућили.
Сада су једанаест година на власти. Прозападну политику су спровели. Али и за њих је било напада са Запада. На пример, одмах после петог октобра: предлог западних „пријатеља“ да Влада прихвати неповољне камате, наметнуте од Запада због санкцијама замрзнуте отплате дуга Србије; а истовремено Влада да одбије повољне камате које су се због замрзавања те отплате порасле у српским резервама. Пристајући на то, Влада је преко ноћи повећала дуг Србије са 5 на близу 10 милијарди долара; дуг који је могла сервисирати само уз додатне зајмове. Што је гурнуло земљу путем низбрдо, путем већег задуживања (додатно условљеног). Прикривано додатним задуживањем, коришћеним нпр. вештачког паритета динара са евром, на штету домаће производње. Таква монетарна политика ми делује нацио-убилачка.
Као, у осталом, и многи политички кораци ове владе. Нпр. њихово нато-српско прихватање Си-Ен-Ен историје Балкана; њихово одустајање од континуитета са претходном државом, са свим негативним последицама те одлуке о „новој“ држави; после тога, њихово прећуткивање свих малверзација око референдума који је малом већином одвојио Црну Гору. Тај корумпирани референдум је додатно изоловао Србију, одвојивши је од мора. Као пример економских (не)корака, цитирао бих приватизације: у односу на оне пре петог октобра, оне после (нпр. приватизације банака, Сартида) личе на полулегализовану отимачину која народу није донела било шта. Пре петог октобра шири друштвени слојеви − радници, пензионери, синдикати, запослени − видели су плод промена: од деоница (дуванска индустрија, Књаз Милош), до јефтиних станова. Преко тадашњих приватизација, нпр. Телекома, кредити су омогућени и другим индустријама. После петог октобра, чини ми се, потоп похлепе и корупције политичке класе, од које ће држава деценијама да се опоравља.
Што се Косова тиче, постоктобарска власт се показала невољном да спроведе ширу ПР кампању неопходну за очување државног интегритета. Један пример могуће ПР муниције је био извештај посматрача УН у мају 2007, који је у то критично време за припреме прогласа косовске независности громко осудио фашистичку природу тог истог Косова, укључујући нпр. тоталну несарадњу албанског руководства са Трибуналом. То је требало проследити сваком политичару и посланику у свакој земљи. И сваком новинару. Међутим, од власти Тадића ниједан активан корак по том питању није учињен. Власт убијена у појам да тако ћути − било је то погубно за српску ствар. Већ у пролеће 2008. сам чуо од једног водећег политичара британске владе да су западноевропске колеге таман почеле да схватају као грешку своје прихватање независности Косова, када су приметили да београдска влада показује знаке попуштања по том истом питању. Што је наравно онда осујетило шансе промене става у Европи.
Дванаест је година прошло од бомбардовања; дванаест година које су биле довољне да се дисквалификује, чак и на Западу, пројекат за независно Косово: јер то су биле године дрога, белог робља, уништења цркава и зверстава невиђених од времена нациста. Тачијево Косово је у 2010. због трговине органима први пут било пред великим искушењем и донекле је у питању било и његово постојање. За ово време српска држава је морала делегитимисати идеју независности, понављајући питање „Зар свет овакав расизам и криминал да награди државом?“ Запад је отргнуо Косово на наводно моралној основи. У ситуацији где су противници Србије испали криминално неморални, нестала је морална основа да се подрже. Српска влада је морала ту истину пренети широм света на сав, увређен, глас; макар да ојача позицију у евентуалним преговорима око Косова. Али Тадић није покренуо ПР кампању у светском јавном мњењу о злоделима екстремног албанског руководства. Ту кампању Влада је оставила владици Артемију на савест. Тужно. Кога је тиме штитила?
Када је истина о квазинацистичком вађењу органа Србима напокон испливала преко Дика Мартија (Тадић се тим поводом појавио као на Вимблдону), та истина је могла и тада бити повод за режимско покретање кампање против окупације Косова. Бољу прилику да коригује лажне моралне представе из 1999. које су довеле до бомбардовања и окупације, Србија није имала; и да (заменивши статус оптуженог) заузме своје место међу јавно признатим жртвама. Тад је кренуо Тадић. Али не да нападне починиоце зверстава, него да их спасава. Уместо да први пут у свету дугорочно завлада истина о зверским злочинима против Срба, Тадић намеће свету нову причу: да креће у преговоре са осумњиченима за те злочине. О чему? О томе како ће их уступцима формално легитимисати и олакшати им да могу без Србије. Тако, у Бриселу, Тадићеви награђују Тачијеве поклонима званичних српских признања, које могу користити на српски рачун. Подижу Приштину на ниво Београда, ојачавајући идеју да постоје две земље на тлу Србије, не једна. Као директна последица „решавања“ питања међу њима онда избија питање о царинским зонама, које је довело до борбе за барикаде, односно текућег покушаја да се коначно одсеку Срби Косовске Митровице од територије Србије. Значи, тотална промена светског приказа, на српску штету, иза које промене стоји и нато-српски режим у Београду. Ко је Тадића за ово саветовао? Шта је сматрао да ће добити? Оно што увек добије? И кад ради, његова влада за државу постигне контраефекат. Петог октобра народ јесте хтео промене. Али, путем западног мешања, добио је изгубљену деценију, изгубљену наду и изгубљену владу.
То као да је ДС-у наређено од страних „пријатеља“ да седи на челу српске колоне; да успори марш, да својим ћутањем ућути колону иза себе и обесхрабри је, како би је евентуално одвео у погрешном правцу, где би се изгубила и другима нестала. Својим уступцима режим ствара ситуацију у којој постаје небитно да ли ће Србија изрећи „да“ или „не“ косовској независности, јер под покровитељством Запада Тадић миц по миц предаје Тачију сва права која следе независној држави (примере можете наћи сами). Без и да те своје предаје ограничи временски. Да касније каже народу „Па шта смо могли, нејаки смо“. А његова влада све ради што Србију прави нејаком: СБ УН су онеспособили, српску војску онеспособили, непријатеље оспособили преко ЕУ и Еулекса уместо СБ УН; албанске екстремисте охрабрили и сецесионистичку позицију ојачали; државу опљачкали; нелегитимно државно сужење допустили. Како је коментарисао гроф Велингтон неефикасност неких својих војника: „Па непријатеља можда неће устрашити, али богами мене већ јесу“.
Режим, чини ми се, води косовску политику која неће обезбедити ни Митровички пашалук. И предлажу међународну конференцију о Косову. То нема смисла док је српска прича о Косову непозната. Да ли свет зна колико дуго великоалбански шовинизам чисти Србе са Косова? Да ли зна да су на већем делу Косова Албанци бројно присутни само од средине прошлог века? Како се то слабо зна, српски аргументи изгледају кудикамо слабији. А зашто се не зна? Зато што Влада одбија да спроведе праву ПР кампању како би свет обавестила.
Марко Гашић
Можда овако раде јер се плаше да не заврше као Ђинђић. Али онда нису смели да се заузму за тај положај.
Све ово потврђује сулудост политике петооктобарске династије, која је градила односе са западним силама прихватајући НАТО−Си-Ен-Ен оптужбе против Милошевића. Јер је једина морална основа да западне силе отцепе Косово од Србије управо та да је Србија под Милошевићем личила на нацистичку творевину. Зато су се против овакве лажне НАТО моралне представе сви Срби морали успротивити. Без обзира на мишљење о Милошевићу, или о изводљивости позитивног решења за Косово. Да би и у том случају Србија као праведна ипак одређивала будућност територије (уместо да неко из Берлина долази у Београд да шамара домаћине у лице, говорећи да вековна територија Србије није њена).
Да ли се политика западних сила после петог октобра променила према српском народу, или је попримила друге форме и методе?
– Стратешке намере западних сила се уопште нису промениле после петог октобра. Само је примењен нови тактички приступ. Пошто су доведени западни изабраници, западне силе више нису јавно користиле речник конфронтације, него речник наводног партнерства. Али на то су гледале као на другу етапу у истом плану, тј. раскомадавање Србије. И добро им иде. Користе друге методе, првенствено психолошки рат шаргарепе и штапа. С једне стране, празна прича, нпр. евроатлантске интеграције: прича за источњаке, коју на Западу нико не спомиње, а камоли дефинише; следећи који ће Србији пасти у воду, између Америке и Европе, једнако далеко од обоје. С друге стране, јавно условљавање и потајно уцењивање: убацивање нових „брендова“, рецимо, новокомпоновано коришћење квазинационалног назива за муслимане Рашке и Босне. Тиме се озваничава још једно тзв. „национално“ питање „бошњака“. У сличном духу је притисак по коме се Војводина надарује посебном заставом, итд. Лепо.
Да ли је уопште могућ споразум са Западом, и под којим условима?
– Нажалост, са Западом на данашњој основи споразум није могућ. Јер Запад видљиво сматра да може обезбедити потпуну победу док је данашња екипа у Београду још на функцији. Зато је западна цена − гола предаја. Пошто данашњи Запад не трпи услове, споразумети се мора са сутрашњим Западом − у свету у коме Срби претходно изборе своје право да имају услове. То се само може постигнути бољим вођством, и када Србија престане са окретањем леђа Русији и Истоку, утрпавајући се безусловно Западу који стално условљавња.
Званична политика актуелне власти је и „ЕУ и Косово“. Да ли је могуће остварити оба ова циља? И како Ви оцењујете политику да „Европска унија нема алтернативу“?
– „ЕУ и Косово“? Та два циља немогуће је остварити куцајући једино на врата Европске уније. То неизбежно води ка уцени. Ради које уцене Влада отворено преговора о Косову због ЕУ, не због Косова? Тиме се Србија води ка капитулацији, нити под санкцијама, нити под претњом бомби, нити без јаких савезника. Милошевић је и под бомбама и под санкцијама успео да извуче Резолуцију УН 1244 о Косову од Савета безбедности, где је Србија имала савезнике у Русији и Кини, а са њима и већину чланица Уједињених нација. Тадић је поступио супротно: мимоишао Савет безбедности и преко Генералне скупштине пребацио Међународном суду правде наивно питање о проглашењу независности једног неуставног, по резолуцији 1244, албанског тела. Епилог поразан за Србију. И после тога имао је прилику да о Косову ипак обезбеди званичну подршку Генералне скупштине, уместо чега је читаво питање и од Генералне скупштине одузео и предао Унији, на њихов упоран захтев (мотивисан краху њихове косовске политике). Тиме је показао колико му је до Косова стало. Да би имао шансу да постигне оба циља, морао је Косово, а не ЕУ, прво да приоритетизује. На светским, а не европским форумима, тј. преко легитимних тела УН да изгради солиднију позицију за случај Косова; и тек онда, подржан од света, да се обрати ЕУ (која би у међувремену, као и тзв. Косовари, искусила тешкоће константног подржавања илегалне државе). Уместо овога, Тадић, који се јавно увек противи изолацији, прво је Србију од света изоловао, па је такву онда довео испред ЕУ. Чланства ради. Али питање чланства ће и овако предуго да траје, и поред цене коју држава плаћа владином политиком. Чланство ЕУ се како тако неће догодити у овој деценији. Осим за Хрватску, вероватно у јулу 2013, и онда за Исланд, врата ЕУ су затворена. Помислите: хрватски пут траје осам година, и то уз јаког немачког савезника. Колико ће онда пут Србије да траје? Шаргарепом ЕУ чланства, народ се само убија у појам. Управо да се отме Косово. Јасно је да се владином политиком оба циља не могу остварити. А од „лидера“ минорних странака (истовремено последица нетранспарентних банковних рачуна) чују се сада одједном приче како можемо без Косова (плаћеници сигурно могу). Можда би ускоро тако слушали и за Војводину (већ благодареном својом заставом). Дакле, нису у питању само Косово и косовске светиње, већ се одбраном Косова истовремено брани и Војводина, као и државна територија уопште. Србија се бори да задржи своје природно право одлучивања о сопственој територији (тј. да сама себи одреди да ли, и колико би, сецесије евентуално претрпела); да други не узимају себи за право да Србију живу секу. Бори се и да јој други преко насиља не покраду право на сопствене сировине, које би онда Србија и њена деца морали пет векова од крадљиваца да откупљују. Значи, преко Косова бори се за владавину права и за сва своја права. Другим речима, бори се за себе. А зар се за себе не треба борити? Хало!
И сада основно питање: кад је тако, зашто је Србија уопште данас у дијалогу са Тачијевцима. Политичко-дипломатски гледано, време ради против њих, док такви преговори раде против српског статуса Косова. Тадићева србоубилачка влада уступцима смањује цену отцепљења. Даје Тачију легитимитет на тањиру. Зашто? Да испуни константно изражену жељу ЕУ за „конкретне кораке“? Да се тиме као изнемогло магаре приближи предсобљу Европске уније као и другоразредном чланству, конкретно лишавајући се свете земље ради приласка обећаној? Србија овим путем (званим „кандидатура“) није ушла у ЕУ. Само је ЕУ ушла у Србију.
Садашња власт би све да реши, одједном, одмах и заувек. Са државом без ресурса, то значи прошњу и овај дебакл. Тадић, под притиском ЕУ (пошто она за њега „нема алтернативу“), не устручава се да „замрзне косовски конфликт“. Зашто? Уместо тога, фактички ствара дипломатске уговоре са сецесионистичким ентитетом који се силом одваја од Србије. Што носи последице: уступцима противницима каквих Србија има, лако је тако своје дати, поготову џабе. Како повратити? Чак ако се овај процес не буде завршио формалним признањем Косова, једног дана кад дође нека поштена српска власт и покуша да анулира ово што Тадић сада уговара, тада би Србија, уместо великошиптарских националиста, испала реметилачки и дестабилишући фактор, тј. проблем (као што је деведесетих било представљено на Западу српско „укидање“ косовске аутономије).
Да ли Трепчу да замени Унија? Петсто година гратис ресурса жртвовати, надајући се педесет или пет година ЕУ, колико јој буде преостало? Србија је последња земља где се ЕУ − болесно неспособна да проблеме реши постојећим члановима − представља народу као самостални лек за све проблеме и последњи спас.
Наравно да ЕУ има алтернативу. Као прво, сама је на раскршћу о сопственој будућности: о будућност евра, о чланству еврозоне уколико евро опстане; о томе како организовати целокупну Унију у ситуацији где би фискална контрола, тј. централно вођство, чланица еврозоне морала да се преко Немачке ојача како би се убудуће зауставиле сличне кризе, док би се многи данашњи чланови (нпр. Велика Британија) налазили ван тог процеса одлучивања. Тако да је непознато каквој ЕУ би се Србија придружила, с којим статусом и под којим могућим условима. У ситуацији где се све то не зна, алтернативе се морају гледати.
Уосталом, сама ЕУ гледа у правцу у којем би Србија требало да изграђује своје односе и своју економију. Русија, сада препорођена, највећи ресурс енергетике на свету и Србији природан савезник. Кина, будућа најмоћнија земља света, имала је слична искуства са Западом као и Србија. Требало би да се окренемо тим ново-старим велесилама. Русија дели слична историјска искушења са Србијом; сличне културне и емотивне вредности и везе. Вековима српски интерес подржава. Ушла је неспремна, Србије ради, у Први светски рат. Без ње Србија би тешко и постала независна држава и фактор на Балкану, још на Берлинском конгресу 1878. Није нас увек могла задовољити: деведесетих година била је у транзицији па преслаба (мада су и тада Руси као добровољци долазили и Срба ради своје животе ризиковали и полагали). За коју другу земљу се може рећи да је близу толико за Србе урадила? У истом раздобљу водеће земље данашње ЕУ су најчешће заузимале негативне стратешке позиције према Србији (нпр. о старом „источном питању“, у Другом светском рату, у рату деведесетих година и данас). Став САД је данас још гори, јер се већ две деценије не држи међународног закона који су баш на примеру Југославије рушиле, водећи агресивни рат против Србије. Упркос томе, садашње власти у Србији не питају шта је тај Запад конкретно урадио позитивно за нас. Окрећу леђа историји, питајући шта је Русија урадила. Гледајмо онда само модерно доба. Трудила се да нас третира као нормалну државу. Шта није Русија урадила за нас? Није нас бомбардовала. Није нам увела санкције. Није нас демонизовала. А шта је тај Запад урадио за нас? И једно и друго и треће.
Боље је питање од кога се може од сада више очекивати. Повољне глобалне промене треба искористити: од препорођене Русије предложена идеја Евроазијске уније би се требала озбиљно размотрити, уколико Србија буде позвана да се придружи.
Како Ви оцењујете актуелно стање у свету и у међународним односима?
– Наставља се вечита борба за примат. Валуте и сировине су средства и циљеви. Оружје по потреби. Од 1945, САД на првом месту, захваљујући статусу долара као резервној валути света; општа потражња за коју (ради нафтног платног промета) већ четрдесет година омогућава да САД штампа долар по вољи. Тако САД финансира своју војну делатност, спољну трговину и нафтну наплату. Овај статус кво, наравно, по сваку цену штити, циљајући на контролу кључних нафтних и нафтоводних подручја света. Новембра 2000, Садам Хусеин за нафтну наплату замењује долар евром. Годину и по касније, његова земља је нападнута и окупирана од штампача долара. Гадафи, 2009, за нафтну наплату изјављује намеру да замени долар (и евро) златним динаром јединствене Африке. Годину и по касније његова земља је нападнута и окупирана од штампача долара (уз европске колеге). У међувремену као ривал долару и евро је угрожен: миниран уласком економског тројанског коња, Грчке (претходно и Италије), путем потајних манипулација Голдман Сакса, из САД.
Одговор САД на успон Кине и Русије карактерише оружани облик: даље стратешко опкољавањ Русије; нове базе у Авганистану су корисне и против Кине; новонастали улазак НАТО-а у Африку, под АФРИК-ом, такође је конзистентан са позицијом САД: да Кини одсече приступ сировинама неопходним за њен глобални економски пораст − по доктрини дефинисаној (фебруар 1992.) од Пола Волфовица. Гледам светску ситуацију кроз призму тог америчког хегемонизма, западног глобализма и успона земаља БРИК-а, од којих је САД најпроактивнија, све више у егзистенцијалном моменту кризе. Већ годинама ствара „нове реалности“ које други имају само да прате − како је релативне улоге (фебруар 2004) артикулисао Карл Рове. То стварање САД чини главну препреку миру: поготово што су суочене са својим финансијским опадањем и порастом привредно јаке Евроазије. Угрожена велесила покушава да сачува статус. Убрзани временски оквир за агресију, по ком Либију одмах следи Сирија и Иран, указује на финансијске тешкоће у којима се САД налазе. Сирија, која обезбеђује Русији присуство на Средоземно море, земља је чије гутање Русија не би могла наивно да прихвати, и могуће место где сви говори о међународном „партнерству“ падају у воду средоземну, да би стратешке припреме „партнера“ заменио претећи, захлађен однос.
Како се будући развој догађаја у свету може одразити на српске националне интересе?
– Срби се због позиције могу поново наћи разапети између два табора у новом хладном рату. У међувремену, док Немачка врши посао подизвођача САД за српска питања, на српску срећу, други светски великани имају своја Косова; Кина − Тајван. Индија − Кашмир. Русија − Чеченију. Зато могу Србији помоћи у СБ, као део процеса одлуке. И дугорочно, Србији могу бити де факто савезници о њеном легитимном националном интересу и територијалном интегритету.
Историјски раст земаља БРИК-а Србија може и економски искористити, уместо да упорно баца свој национални интерес у данашњи осек. Предложена Евроазијска унија може значајно променити геополитичку ситуацију у свету, па и позицију Србије, дајући јој нову стратешку опцију и могућност да поново оствари геополитички положај налик оном после Другог светског рата, у коме би Србија могла бирати између тзв. евроатлантске и евроазијске интеграције. Интересантно би било тада упоредити понуде двеју унија, са становишта српске користи. Наравно, и творац Евроазијске идеје (као и Запад), гледа своју корист. Русија би и требала да има интерес од подршке Србији, јер у сваком односу треба обе стране да добију. Управо оно што Запад не нуди Србији. То нам смета, али ето, неки би баш тако са Русима.
Шта, по Вама, Срби треба да раде и предузимају како би изашли из ове тешке постојеће кризе?
– Чули смо да је ЕУ спас. Али пропадати се може и у ЕУ. Излазак из овог ћорсокака захтева борбу на дуже стазе. Од гладног се такво размишљање не може очекивати. Од државе мора. По мени, земља се из темеља спасава. Почевши од будућност српског наталитета (зашто ПДВ на дечију робу), која је повезана са оживљавањем руралне средине, увођењем комуналија − од канализације, савремене пољопривредне опреме, до интернета итд. Што би у доба технологије сеоски амбијент био другоразредни?
Друго, капитализам, где успева, оперише уз подршку законске регулативе која привреду не гуши од почетка (као нпр. властито одузимање ПДВ унапред), него јој помогне. Значи, држава треба да се организује у корист привредног успеха земље, а не појединаца извршне власти и тајкуна. Многи привредници, уместо да постено зараде кроз поуздану производњу, конкурентну цену и реалну маркетиншку стратегију, само траже брзу зараду на рачун туђег. Политичари на рачун државе. Често су то исти људи. Држава и њене институције се морају заштити од илегалне похлепе и самовоље превеликог броја наших администратора и политичара. Јер је Србија прешла са комунизма на неки корупционизам, у коме су појединци јачи од институција, одрађујући своје илегално договорено у потајним политичко-привредним дружинама, испред затворених очију безнадежног друштва. Агенција која то све надгледа има право само да коментарише. Њој се морају обезбедити прави зуби. Тако да теорија успе у пракси, како би се коначно приватне амбиције политичара поклапале са јавним државним циљевима; заштићено судство одрађивало је свој посао гаранта против похлепе, самовоље, итд. ЕУ има алтернативу. То је алтернатива. А и може бити допуна, јер уз ресурсе које Србија има, овако очишћено друштво и у ЕУ може брзе стићи. И у шири свет.
Треће, да се окрене Евроазији, градећи економско-политичке односе са тамошњим великим силама. Јер, дугорочно гледано, Србија, уз неопходну реорганизацију на унутрашњем пољу, мора да живи од својих производа и трговине, а не од позајмица и приступних фондова осиромашене ЕУ (односно од кусура од преувеличаног српског дуга париском и лондонском клубу и ММФ-у). Политички, Владина послушност Запада није помогла, угњетавање се наставља. Шта Србија онда може понудити Западу да је не би даље угњетавао? Само територију са ресурсима! То је онда и даље угњетавање. Значи, десетогодишње пузање Западу води у пашалук. Рекао бих: људи, макар се усправите. Онда можете видети други пут − ка Истоку. И савезништву, јер Србија не може све сама. Нека приђе оној коју Србију цени, не нуди бајке и уцене, и Србију може да подржи. То је ова и будућа генерација Русије. Уз то савезништво, Србију би било теже уцењивати. (А за оне који би ипак ка Западу, Србија у руском табору ће брже и да добије позив Уније. Коју су другу предност над Србијом имали Бугарска и Румунија?)
Геополитика
