Финансирајте оснивање два високотиражна таблоида, од пара које сте зарадили путем изнуде или трговине дрогом. Штампајте их свакодневно у огромним тиражима, а пласирајте их са ценом таквом да се за исте паре у целој земљи не може купити апсолутно ништа.
За потребе заглупљивања народа, потребно вам је: 1) најмање две телевизије са националном фреквенцијом, 2) најмање два дневна таблоида која коштају мање од најјефтинијег прања прозора на семафору и 3) адекватна количина потпуних кретена, које ћете направити звездама тако што ћете их свакодневно трпати у састојке 1) и 2)
Финансирајте оснивање два високотиражна таблоида, од пара које сте зарадили путем изнуде или трговине дрогом. Штампајте их свакодневно у огромним тиражима, а пласирајте их са ценом таквом да се за исте паре у целој земљи не може купити апсолутно ништа.
Истовремено, контактирајте власнике бар две телевизије са националном фреквенцијом и уцените их санкционисањем њиховог криминалног деловања да морају, осим редовних интервјуа с поглавником, да непрекидно емитују и бесмислени ријалити програм следеће садржине: стрпати под исти кров адекватну количину кретена и охрабрити их да се међусобно бију и карају. Тај ријалити не сме имати краја, а толико дуго мора трајати да му се почетак заборави.
Кад наши суграђани, које иначе не краси претерана интелигенција, али их краси то што су уписани у бирачки списак, почну да примећују до јуче потпуно непозната имена на насловним страницама таблоида, исписана великим и масним словима, у драматичним реченицама које описују њихово тренутно стање, природно ће се запитати ко су ове мегазвезде и како је могуће да никад раније нисам чуо / чула за њих.
„Курта и Мурта се пољубили језицима! Погледајте слике!“ „Куртина мајка поручила, одричем се своје ћерке!“ „Мурта напала песницама Мурту, интервенисало обезбеђење!“ Како одолети том изазову, како не сазнати ко су Курта и Мурта и како су се нашли у толико стресним ситуацијама, да су заслужуили насловну страну дневних новина!
Онда укључе телевизор и схвате да су Курта и Мурта заправо полудебилни учесници поптуно бесмисленог програма, који нема циљ нити смисао. „Па, добро. Било је и горих ствари на телевизији“, закључује гледалац. Не, дебилу, није било горих ствари на телевизиији. „Али, још једино што се врти на каналима је Вучић, а ово је исто као и то, само што их има неколико истих као он, како одолети!“
Тијана Ајфон. Тијана Ајфон. Тијана Ајфон. Тијана Ајфон. Тијана Ајфон. И на крају се запитам ко је јеботе та Тијана Ајфон. И онда погледам на телефону један клип с њом и смрзнем се. Био је то кратак кошмарни сусрет, који сам срећом преживео и кад год сам касније негде прочитао то име, појавио би ми се осмех на лицу, јер сам знао да је са мном све у реду, а затим и мали грч, јер сам знао да има и оних којима је Тијана Ајфон неко.
Змај од Шипова. Змај од Шипова. Змај од Шипова. Змај од Шипова. И на крају се запитам ко је тај Змај, коме се сви толико смеју. И, пошто његово лице нисам могао избећи, јер ме је гледало са бар две насловне стране новина док сам куповао воду на киоску, налетим на то лице на телевизору током шалтања канала и зауставим се. Лик урла реченице без смисла док му се остали смеју. Причали су ми да је изгледало у војсци.
Само, у овој војсци команде нема, а рат се води међусобно. Пошто су у овој војсци мушкарци и жене помешани, карање је преко пожељно. Сећам се да је у време „Великог брата“ туцање било врхунац сезоне. Данас је прцање почетак сезоне. Да би учествовали, учесници морају да се јебу и да се бију јер другог начина за долазак до изражаја у том паклу нема. Још неколико пута сам заустављао ТВ кад наиђем на Змаја од Шипова и никада се нисам насмејао. Мада ми је, на сопствени ужас, постао донекле симпатичан.
Гастоз. Весна Ривас. Ђус са брковима. Једино њих знам, а једино Ђуса и по нечему другом, осим по имену. Сетим се Милоша Бојанића, Маце и Фирчија и закључим да се то сад може назвати старим добрим временима, а тад ми се од тога кењало. Сваки пут кад видим неког са „Информером“ у рукама, уплашим се. Јебем ти лебац. Тај је одлучио да су свакодневни атентати на Вучића и „Зорица Пољубила Љубицу у сису“ нешто што вреди двадесет динара. Нешто што вреди његовог времена и знатижеље. Нешто што вреди.
Кија. Луна. Слоба. Кија. Луна. Слоба. Кија. Луна. Слоба. Кија. Луна. Слоба. Не знам ни да ли су њих троје међусобно повезани, али та три имена ми одзвањају у глави. Њима нас запрашују. У једној емисији су ме питали „Да ли пратиш Луну и Слобу?“ и ја сам, без обзира на то што сам знао да је питање било зајебанција, закључио две ствари: а) постоје гледаоци који знају ко су Луна и Слоба, па ће им то питање бити занимљво и б) Луна и Слоба су у некој шеми. А шта је Кија, боли ме курац. Довољно је што је ту.
Следећа најјефтинија ствар у Србији, после „Информера“ је хлеб. За хлеб се увек има. Ако се има и за информер, то значи да си за седамдесет динара преживео један дан. А замисли за оне две хиљаде динара које добијеш на дан избора, колико Кијиних, Луниних и Слобиних авантура можеш да прочиташ и колико хлеба има да се наједеш.
Кија. Луна. Слоба. Тим редоследом. Никако Луна Кија Слоба. Кија. Луна. Слоба. Кија. Луна. Слоба. Нећете веровати. Запрепастићете се. Оставиће вас без текста. Марш у три пичке материне.
