Неуки често дрве како је Абрмовићка најобичнији преварант, да је то што ради само неолиберални циркус издркавања за дебеле паре, али то је заправо највиши облик уметности у модерним временима – узимати толику лову за перформансе као што су њени.
Овог јутра поново сам извео свој уметнички перформанс, под називом “Пражњење”. Ову егзибицију чиним већ скоро четрдесет четири године и њен уметнички формат је током времена мењао појавни облик – некада се догађао у пеленама, некада на ноши, а затим у WЦ шољи, најчешће својој. Но, оно што је заувек остало исто је Уметник.
Уметник који своје тело понекад доводи до крајњих напора како би оно, на концу перформанса, произвело краткотрајно смрдљиво уметничко дело, које би се потом, библијским потопом путем водокотлића, сурвало у мрак канализације, да се стопи са ништавилом Дунава, у којем ће се на путу до Црног мора дезинтегрисати, одакле ће, у виду најситнијих молекула, кренути светским морима, у свим правцима, за сва времена, бесконачно и недостижно, моје говно, пардон, дело.
Ја сам толики уметник да ме за публику заболе. Уколико јечим под притиском затвора или продором пролива, мој аудиторијум ће представљати све комшије које су се у том тренутку нашле крај отворених прозора својих кухиња и купатила, а кад сам тих и занесен, моја публика биће један кракати паук и његове жртве, канализационе мушице, које дрхте у његовој мрежи. Ако понестане тоалет папира, публика ће бити моја жена коју ћу замолити да ми дода папирне марамице како бих обрисао своју уметничку радионицу. У свету концептуалног уметника, није битна ни публика, није баш битан ни перформанс, битан је Уметник.
Неки сељаци међу вама ће рећи: али то није перформанс, то што си описао је најобичније кењање, то и ја радим сваког дана, неки пут чак и више пута дневно, ево, малопре и код таста, у викендици. Не, то што ви радите је кењање, а ово што ја радим је концептуална уметност. Ви сте ментоли, а ја сам геније, попут мог уметничког узора Марине Абрамовић. Неуки често дрве како је Абрмовићка најобичнији преварант, да је то што ради само неолиберални циркус издркавања за дебеле паре, али то је заправо највиши облик уметности у модерним временима – узимати толику лову за перформансе као што су њени.
Сетимо се њеног једносатног буљења у магарца. Уметница је лукаво рекла како је реч о осврту на њено детињство, где своје тело доводи до незамисливог напора, гледајући у дрогираног магарца, а заправо је хтела да каже: “Основа мог уметничког дела јесте у томе да у магарцу видим свакога ко ће да пљуне сто хиљада долара за ДВД на коме ће бити видео како гледам у магарца, то јест у онога који је тај ДВД платио; а то сте ви, јер је управо толико плаћено из новосадског буџета да бисте гледали у Марину како буљи у магарца, то јест вас.
Овог пута, тачније за који дан, у суботу ујутру, у фирерово време, 6:23, конференцијом за оне који ће бити довољно глупи да се у то време тамо појаве, Марина Абрамовић започиње своју “ретроспективну изложбу”, Чистач. Уметница је нагласила да „ретроспективна“ звучи некако превише коначно, а она сигурно планира да у будућности дигне још доста лове, па се „Чистач“ чинило као примеренији назив. Штавише „Чистач“ у тумачењу појединих критичара, управо то и значи – чистач буџетских каса и џепова љубитеља концептуалне уметности. Kао најаву за ово уметничко достигнуће, могли смо да видимо Марину Абрамовић са два велика метална ђубровника у рукама. Шта ови прескупо плаћени билборди симболизују?
Наивни непознаваоци уметности помислили су можда да је реч о одношењу ђубрета, али ако сте икад видели радника градске чистоће, онда знате да ово што Марина Абрамовић на билборду представља свакако није несрећник у флуоресцентној униформи, који се дави у најлон кесама ис којих испадају поломљени топломери са живом. Није ни теткица у школи, јер онда би се изложба звала „Чистачица“, а Марина би била у плавој кецељи, са метлом. Оно што се види на билборду јесте особа у лоповском комбинезону, са две лопате, којима ће да потрпа што више лове на свој девизни рачун. Није чудо што Абрамовићка тек сада излаже у Београду први пут после четрдесет пет година, то је зато што тек сада има и одговарајуће саучеснике за своју врсту уметности.
На плакату се, поред Музеја савремене уметности, чији је једногодишњи буџет жртвован за овај спектакл, шепури још и Влада Србије, највећи чистач ваших пара у новијој српској историји. Вођа ове банде Александар Вучић и његова десна рука, Ана Kаламити Џејн Брнабић, толико добро знају шта чишћење буџета и ваших новчаника значи, да су једноставно били идеални домаћини уметници која је уметник за чишћење буџета и џепова. Kао што Марина Абрамовић за огромну лову продаје буљење у магарца или буљење у публику или мастеркласове или сопствене интервјуе, тако и српски режим продаје аутопутеве са милиметарским слојем асфалта, гранитне плочице као гранитне коцке, мит о томе како се незапосленост смањује (захваљујући томе што сви побегоше из земље), мит о томе како је просечна плата петсто евра (захваљујући томе што су себи дигли платурине у небеса) и тако даље, драги моји магарци.
Читава три месеца Марина Абрамовић ће бити ту, да вас заједно са Владом Србије подсећа на то како то изгледа када неко на ваше очи лопатама сакупља ваше паре. Надам се да ћете из предстојећег уметничког искуства изаћи испуњени неким битним закључцима, а изаћи ћете на улицу испражњених џепова, обрни окрени, док год нам је Алека и Ане. И Марине.
Нешто ме жига у перделу дебелог црева, па ћу морати да прекинем писање колумне због ванредног уметничког перформанса, за паука, мушице и комшилук који почиње да кува ручак.
Уз довољно алкохола свака жена је лепотица. Са довољно дроге, све је фантастичан перформанс. Ко се роди малоуман, дрога му није неопходна да буде публика у 6 и 23.