МАСАН ПРОФИТ: Бело робље ФИАТ-а у Србији, и тамна страна уговора преко леђа народа и државног буџета??

Дирекција „Фијат Крајслер Србија”, нити њена централа у Торину, не одговара на захтеве радника да им се повећа плата на 50.000, јер више неће да раде за најбеднију надницу у Европи. Запослене не штите ни синдикати ни Влада, закулисна игра да италијанског произвођача замени немачки улази у већу брзину.

Штрајк у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, ћутање синдикалних централа и владиних министарстава, логистичка припрема је за одлазак италијанског произвођача из Србије. Фијату, уосталом, уговор истиче идуће године, а алави министри у Влади Србије, ни по коју коју цену неће пропустити прилику да узму повисоку провизију код новог „спасиоца српског аутомобилског комплекса“, како се годинама крсти жалосни остатак некадашње производње возила на овим просторима. Наравно, као и у случају доласка Фијата, цех ће платити порески обвезници, чијим парама ће се намирити страни произвођачи аутомобила. Таква пракса ће трајати, све док се Шумадинци не сете да узму мотке у руке, или док не „крене кука и мотика”.

Језиком бројки, стање у Крагујевцу је следеће: Фијат је после вишегодишњих преговора, позивајући се на дугогодишњу сарадњу са некадашњом „Заставом”, али захваљујући и политичкој потреби да се потпише уговор пред изборе и помогне победа Бориса Тадића, 2008. године, потписао уговор о оснивању заједничке фабрике. Тај уговор је учинио да Тадић победи Николића за 20.000 гласова.

Услови уговора и данас су тамна страна месеца, не само што су неки делови били зацрњени, буквално и финансијски, већ и стога што овдашња јавност никако да проникне у то на шта је све политичка олигархија била спремна да пристане.

– Штрајк који је започео 27. јуна, када је заустављена производња рестилизованог модела „Фиат 500Л”, изненадио је само неупућене. Већ дуже време се у политичком врху Србије размишља о замени партнера у аутомобилској индустрији.

Држава има једну трећину власништва у Фијатовој фабрици, а даје као да је њена фабрика у стопроцентном износу. За сваког запосленог, а њих је до прошле године било око три и по хиљаде, Србија је дала по 10.000 евра на име отварања нових радних места, да би касније плаћала и по хиљаду евра по сваком раднику за стручно усавршавање.

Домаћи порески обвезници плаћају и доприносе и порезе на зараде запослених, којих је данас тачно 2460. Држава је Фијату дала бесплатно фабрику, земљиште, ослободила и комуналних доприноса, а преузела је и обавезе које још није испунила а тичу се модернизације железничке пруге, изградње обилазнице око Крагујевца и изградње модерног пута  којим ће фабрика бити прикључена на коридор 10 – прича за “Магазин Таблоид” високопозиционирани извор у Влади Србије.

Уз то „политичка елита” СНС и њихових трабаната, махом са купљеним дипломама на „сега мега” универзитетима и брзопотезним високим школама, не могу да забораве учешће Фијатових челника у кампањи ДС, сликање Бориса Тадића и ондашњих челника са пословним врхом Фијата, ословљавање челног човека Алатвиле са „мој пријатељ Алатавила“.

Запослени у крагујевачкој фабрици траже повећање плата на 50.000 динара, истичу да су „плаћени горе него радници у подсахарској Африци”. Уз то, захтевају да се прими још радника, јер садашњи запослени раде на два-три места истовремено. „Нисмо седморука аждаја”, кажу радници.

Зоран Марковић, председник синдиката у „ФЦА Србија” у Крагујевцу, у прошлу среду је изјавио новинарима да је просечна плата његових колега око 230 евра.

Други извори кажу да Марковић не рачуна добро, јер радник прима oко 38.500 динара у просеку, разлика од 230 евра до 38.500 јавља се због различитог гледања на бруто и нето обрачун.

Јер, Фијат, пошто држави Србији не плаћа порезе и доприносе, сваки динар рачуна као нето зараду, док српски званичници ономе што „Фијатови подсахарски радници”приме додају и доприносе и порезе који се уплаћују на зараду крагујевачких Фијатових радника, за које је чак и Ђани Алиоти, из ЦИСЛ (Цонфедеразионе Италиана Синдицати Лаворатон) рекао да ствара мучнину, да су зараде бедно ниске, да оно што крагујевачки колега заради у Италији се може платити ручак и по.

Синдикални врх Србије, ћутао је данима. Секретар Самосталног синдиката Србије, Зоран Михајловић, иначе пре одласка на ову функцију запослен у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, који је потписивањем анекса на појединачне колективне уговореонемогућио запослене у „Застави аутомобили” да дођу до својих зарада, такође је „мудро ћутао“. Не каже се у Крагујевцу без разлога клетва „Дабогда те синдикат бранио“.

Ћути и његов председник Љубисав Орбовић, који се тек шестог дана штрајка огласио са неколико отрцаних реченица о општим местима, и то током посете Јагодини. Солидарност са крагујевачким колегама изразили су синдикати Волвоа из Шведске, али и Фијатов синдикат из Торина.

Зоран Марковић каже да је „несхватљиво да Фијат одбија да преговара”. Жали се на покушаје подмићивања радника, нуђењем летовања, ширењем гласина, како би се разбило јединство радника. Иначе, штрајкују само запослени у производњи, њих 2150, док такозвани „службеници” и запослени у управи нису обуставили рад. Марковић наводи да је плата запосленог у менаџменту у фабрици око 1.500 евра, док менаџери у Италији зарађују од 10 до 12 хиљада евра.

Иначе, и око инвестирања Фијата у српску аутоиндустрију шири се фама, којој доприносе поданички став српске владе, иако у њу не седе „жути министри” већ „реформисани српски радикали”, али и морална поквареност највећег броја такозваних „економских аналитичара”.

А бројке говоре саме за себе: оно што је уложено да крене производња Фијата у Крагујевцу вреди око 1,3 милијарде евра. Међутим, варају се они који сматрају да је италијански произвођач одрешио кесу, и пласирао свој новац. У питању су кредити од којих су опремани модерни погони у Крагујевцу, за чије је враћање гаранцију даладржава Србија, која је мањински власник.

Испада да је Фијат дао око 200 милиона евра као оснивачки улог, док је држава Србија уложила сто милиона евра, пола у новцу, а пола у имовини, за коју у Крагујевцу кажу да је обезвређена.

Када Фијат буде отишао, десиће се „Титово проклетство”: У време Ј. Б. Тита, Првослав Раковић је уз помоћ Фијата покренуо производњу аутомобила у Крагујевцу, кредите је код француских и енглеских банака узимала „Застава” а гарантовао Фијат. У време демократизације Србије”, кредите узима Фијат, а по свој прилици вратиће ихосиромашени жирант у лику посустале Србије.

Жељко Сертић, бивши председник Привредне коморе Србије, прошле недеље је био много више забринут за положај такозваних Фијатових добављача, италијанских фирми које на домаћем терену производе за крагујевачку фабрику користећи погодности које им даје српска влада али и најефтинија робовска снага у Европи. Сертић се вероватно сетио изјаве Млађана Динкића, министра привреде који је у време доласка Фијата у Србију изјавио да је најважнији домаћи ресурс– то што „Србија има најјефтинију радну снагу“.

Да ће Италијане у Крагујевцу заменити, како Вучић једном рече „наши пријатељи Немци”, сведочи и захтев немачких званичника да се у оквиру обележавања и уређења немачких гробова из Другог светског рата , уреде и гробови немачких војника који су као окупатори погинули у последњем рату и сахрањени на Српском војничком гробљу надомак чувеног споменика „Пето три“, који симболизује стрељање неколико хиљада цивила у октобру 1941. године када је пред немачким митраљезима изрешетано и неколико десетина ђака.

Ко се у време „наших пријатеља Немаца” сећа Десанкине „Крваве бајке” и „земље сељака на брдовитом Балкану”. Двојица запослених из крагујевачког Спомен парка „21. октобар” већ су били на инструктажи у Немачкој, а градско веће Крагујевца пооадавно је добило задатак да у што хитнијем року среди све око обележавања немачких гробова у Шумарицама.

Како ствари стоје, садашња политичка елита, наставиће преговоре са немачким партнерима, на оном месту где су већ вођени 2007. године, и када су постигнути оквирни договори око уласка немачког „Опела” у крагујевачку „Заставу“.

“Магазин Таблоид” је у поседу два документа који су годинама сакривани од српске јавности, зарад „мира у кући”, односно манипулације јавношћу причом да је Фијат спасилац српске аутоиндустрије. У питању је постигнут договор који су 13. јула 2007.парафирали Рајнхард Хобен, извршни директор Опела и Марко Молинари, финансијски директор те фирме, а са српске стране Зоран Радојевић, генерални директор „Заставе” и Зоран Стошић, члан руководства домаћег произвођача аутомобила.

У току разговора са Опелом, односно „Џенерал моторсом“, Радојевић је информисао тадашњег председника Владе Србије, др Војислава Коштуницу. Према обичају, др Коштуница је о свему био „необавештен”, те је по налогу оних који су допринели његовој доласку на власт преговоре препустио Тадићевим и Динкићевим људима у политичком врху.

Ранко Милосављевић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије