МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Издаја нам је постала грађанска обавеза

Матији Бећковићу питања нису потребна, ту су само да би се испунила форма интервјуа. Не даје их често, али за наше новине је пристао, што је за нас велика част и још већа обавеза.

Као и увек, одговори су негде између озбиљности и цинизма. Кратки, јасни, болно истинити. У центру свега, једна реч – Косово…

Како ће вам у Србији изгледати Божић, с обзиром на то да је Божић Бата из Брисела донео датум за почетак преговора?

– Колико чесница, толико ЕУ звездица. Што више варница, то мање граница! Колико жара, толико пара! Колико дима, толико датума! Колико (косовских) божура, толико (бриселских) евра!

Да ли је бриселски Божић Бата био нешто љут на Србе са Косова, па им је одузео и оно што су до Бриселског споразума још једино и имали – илузију да је Косово Србија?

– Положај Срба на Косову је и из Београда и из Брисела могуће само замишљати. И Београду и Бриселу је заједничко то што о томе немају појма. Веома су добронамерни, али са што веће дистанце. Замишљамо како живе, а нисмо сигурни ни да ли постоје.

Да ли нас Европа сада више цени јер смо све што је тражила дали или нас презире што смо јефтино продали своју историју и народ зарад шачице пара из њене касе?

– Незаинтересованост и глупост једини су одговор на то питање. Ако није једно, онда је друго. Почетак и крај тог проблема је – равнодушност. Гледајући кроз призму њиховог новчаника, може се видети и колико се уносе у наш случај.

Европа је за само три-четири године, уместо Косова, постала најскупља српска реч. Ко јој је подигао цену?

– Само да се не деси кад младожења стигне на белом коњу да невеста напуни сто година. Можда бисмо могли више да се побринемо за зубара у сваком селу него за Европу. Овакви какви смо – нисмо за показивање. И не требамо ни Богу ни људима.

Чекајући велико, запостављамо мало. Морали бисмо се што пре умити, поправити зубе, научити азбуку. Да не буде кад закуцамо на европска врата, да нам кажу, ако су вам чисте чарапе, изујте ципеле, па уђите, а ми да кажемо: “Не хвала, журимо, нећемо да улазимо.”

Да ли ћете ви царевати на екранима као председник јер сте обећали да ћете се кандидовати када будете млађи? Да ли се припремате за ту функцију и да ли ваше време тек долази?

– Тешко би било и Титу после Тита бити Тито.

Ако бисте постали председник, да ли бисте и ви као ваш унук Лука правили списак издајника? Он је Јуду, Вука Бранковића и голмана Стојковића почастио титулом издајника. Слажете ли се са његовим избором или је ваш списак већи?

– Издаја је некад била усамљена појава, а данас је то грађанска обавеза сваког култивисаног, свесног и лепо васпитаног човека… А поготово успешног, који држи до себе и не мисли само на себе, него и на будућност своје деце.

Свет изгледа жури да награди Дачића заједно са Тачијем Нобеловом наградом за мир што ће косовски Срби живети у независној држави Косово. Има ли ироније у томе и чиме бисте их ви наградили?

– Морају бити нечим мотивисани. Тако се уместо шаргарепе и златног котлића појавила – Нобелова награда. Сваки човек је од крви и меса и воли да буде нечим мотивисан. И Нобелова награда је за људе.

Дачићу и Тачију смеши се Нобел, а за Мила Ђукановића је готово извесно да ће ући у Гинисову књигу рекорда по дужини владавине без краљевског трона. Ко му је ставио круну на главу?

– Ризик је само доказ да смо успешни. Какав си ти “риск-тејкер”, ако још ниси продао ни рођену мајку.

Да ли му је Србија ту продају опростила почастима приликом недавне посете, односно заборавила да је српски народ претворио у националну мањину?

– Сваку љубав прати одређени проценат слепила.

Да ли је обновљена љубав толико јака да је Београд заборавио да га пита за положај српске мањине и угроженост права на језик?

– Сва срећа да је од Подгорице до Београда путовао авионом, тако да је то путовање трајало свега десет година. Да је путовао кочијама као Моцарт, ко зна да ли би икад стигао!

Да ли су се због такве политике Мила Ђукановића и његових следбеника српске просветне и политичке идеје из Црне Горе повукле у Републику Српску, па је она постала чувар српске духовности?

– Не бих о томе говорио јавно. Чисто ради урока. Не би ваљало да се прочује да се духовност игде помиње и још негде постоји. А замислите да ми се омакне па да кажем да је и ЦГ = РС.

Да ли је то разлог што је можда Његош данас већи у РС него у Црној Гори и Србији, па сте му у Андрићграду недавно и споменик открили?

– И са споменицима треба бити опрезан. У Суботици је већ један нестао. А чуо сам да је неко у последњем тренутку примећен како се, са све најмодернијом опремом, вере уз Победника на Калемегдану.

Недавно је представљено и реиздање ваше књиге “Метак луталица”. Како вам изгледају песме из ране Бећковићеве фазе?
– Тестирао сам себе колико сам самољубив и фасциниран собом. Чини се да је било разлога што сам наставио да пишем.

Тврдили сте да је време када сте почињали било тешко. Чини ли вам се да је то време у поређењу са данашњим ваздушна бања за писце?

– Чим сте се одлучили да будете писац, на невиђено сте пристали на све. За тако безумну одлуку свако мора да сноси последице сам. ‘Ајде да се родио негде другде, па и да пише. А не да недужни народ плаћа само зато што неко у толикој беди није смислио ништа паметније него да пише. И сад јадни народ то треба да плаћа из свог џепа!

БИБЛИОТЕКА

Ко ће за 50 година ићи у библиотеку?

– Зависи да ли ће у библиотеке унети видео-игрице, теретану и органску храну.

Како ће изгледати фото-робот читаоца за 100 година?

– Имаће фармерке (беги) спуштене у струку да му се виде гаће. А из гаћа ће обавезно вирити гајтан. И “ајпед”.

Да ли се спремате да Његоша читате на неком мобилном телефону?

– Ако је вечан, сви екрани ће бити његови. Вечност и будућност одавно царују на екранима. А Његош је обоје.

КЋЕРКА ОЉА

За Ољу Бећковић, нашу несумњиво најутицајнију новинарку, рекли сте да нема домаће васпитање. Осећате ли се одговорним због тога?

– Није требало да реагујем тако исхитрено и сву одговорност преузимам на себе. Касно сам се сетио да ништа мање од родитеља нису одговорне школа, месна заједница и омладинска организација. Па и кућни савет.

Прессрс.ба – Бања Лука