Медијски јахачи српске апокалипсе: Хроника нашег пропадања

“Србија мета медијске агресије запада…?!. Глупост, још једна теорија завере”. Пред камерама Студија Б право у лице, надмено ми се обраћа заменик министра информисања СФРЈ, Хасан Ченгић. Година 1990.

Драган Милосављевић (пензионисани новинар ТАЊУГ-а)

Хасан је главни гост на округлом столу „улога медија у савременим збивањима у СРЈ и свету”, око кога сам, уз пристанак директора опозиционог ТВ Студија Б, Kојадиновића , а асистенцију глодура Рогановића окупио кључне медијске актере федерације. Директоре и главне уреднике водећих гласила и главне и одговорне уреднике ТВ медија.

Поручује Ченгић свима њима, али и јавности пред тв екранима у име врха већ увелико распадајуће федерације, да „тањуговац нема друга посла него измишља некакав непостојећи антисрпски медијски фронт.” Он одбацује сваку помисао да је Београд, што као медијатор тврдим „пред незаустављивом агресијом атлантистичких медија , фаланге будућег НАТО интеревенционизма”.

Темишварски Рачак

А савезне власти, које су нешто раније упрегле Тањуг и савезну телевизију РТБ као ексклузивне „сведоке” за спин извештавање из Букурешта и Темишвара о некаквим хиљадама жртава режима током обарања Чаушеског, разуме се, верују свом функционеру Хасану. Потоњем министру војном Алије и брату Мустафе Ченгића. Највећем трговцу оружјем у грађанском рату у БИХ.

А ја, уредник Фоно Сервиса агенције Тањуг, верујући безрезервно колеги, његовим телефонским извештајима са лица места као непосредном сведоку догађаја, то је иначе библија агенцијског новинарства, возан сам свакодневно до студија у РТБ, стављен сам од дирекције на располагање за потребе ББЦ , ЦНН, ЕУРОЊУЗ.

Обавештавам цео свет паралелно са генералним сервисом агенције уз сведочење РТБ сликом о ексклузиви догађаја у „револуционарној Румунији” и заслуженој судбини „крвавог кондукатора” да буде смакнут после фарсе преког суда.

Много касније, прво западни, доста касније и извори Путинове Русије, открили су да су под притиском и Јељцинове Москве и ЦИЕ Вашингтона војска и полиција током демонстрација напустили шефа државе. И да се не зна ни данас званично ко је наредио полицији да пуца у масу. Баш као и паравојска 10. диверзантског одреда у Сребреници.

Сазнајемо од бивших припадника преврата у Букурешту да се њихов штаб ослањао само на информације о масакру у Темишвару искључиво преузете од „југословенске” штампе Телевизија и Радија. А да су се ови опет чврсто држали извештача Тањуга и РТБ.

Из пригодног филма емитованог из РТС на годишњицу стрељања пара Чаушеску Румуни сада и сами признају да је то била „пуцњава са певањем”. Намештаљка од револуције, а у ствари пуч.

За потребе операције лажне заставе и потребе ТВ сведочанства измишљеног масакра хиљада житеља у Темишвару ископани су свеже сахрањени лешеви или подметнута тела погинулих , довезених из хладњача и понуђени камерама југословенске телевзије.

У ТВ филму, емитованом ових дана на годишњицу Букурешта новинари са тадашње ТВ сниматељи и извештачи, проговорили су о умешаности нашег конзулата у Темишвару у дистрибуцији лажљака, вести о тобожњем масакру. А инфомације о томе дигле су на ноге Букурешт и дефинитивно определило издају у редовима војске и полиције.

Толико о осведоченој неутралности политике тадашње савезне владе која је већ тада, у сарадњи са ЦИА, упорно рушила, преко дестабилизације Милошевића, уствари Србију . Све држећи се наслеђа Броза тог фараона несврстаности који је све време био амерички крупије за скупљање жетона у корист Вашингтона , а за потребе рушења већ увелико дестабилизоване Совјетске империје.

Сведочанства новинара Тањуга и екипе новинара и ТВ сниматеља са лица места, који су касније сви редом постали НВО хероји постоктобарског „независног новинарства” био је главни адут преког суда захваљујући чему су „омрзнути Чашеску и Хелена” завршили у јарку.

У документарцу на ударном термину ови медијски „хероји” „ румунске револуције” отворено су се шегачили на рачун намештаљке темишварског Рачка који су увалили Румунима. Та држава чланица ЕУ данас има 4 милиона одсељених на запад и 80 милијарди спољњег дуга. А био је на нули у време када су се западни лихвари отарасили Чаушеског.

Дакле није демократско пролеће ружичастих боја почело 2000. у Београду. Са „плурализмом” и „слободом штампе”. Него у Румунији. А компрадорски ансамбл новинара у служби западне пропаганде имали смо на врату и током грађанског рата и агресије НАТО: Били њихова мета а начин да буду берићетно плаћани као „стрингери” извештавња на штету српског националног интереса. Kоје се одвија и данас под патронатом моћних НВО фондова и бившег шефа ЦИЕ Петреуса

Афричка реторта

Моје извештавање из Африке, из Акре и Најробија током седамдесетих и осамдесетих, где сам био сведок „револуција из касарни”, пробног модела ружичастих „демократских” пучева, није привукло пажњу у Београду. А слао сам јасне наговештаје шта чека Балкан у скоријој будућности.

Па ни извештаји са лица места о погубљењима 3 несврстана председника и 1978 у Акри, убиства 198о линча председника Тоберта у Либерији. А сутрадан стрељања целе његове владе на обали Атлантика, чији сам, уз присуство извештача Ројтерса, Франс Преса и Ансе, био сведок. А успео сам да о том маскру 11 министара везаних за стубове на плажи први пошаљем агенцијску информацију у свет. Стравичну слику о прекој пресуди младих официра који су се радо овим крвопролићем одазвали на популистички хорски крик десетина хиљада из гомиле. Викали су окупљени на губилишту „хоћемо крв”. Били су то они најсиромашнији житељи града подстакнути од полупијане руље војника измешаних са студентима. Либеријским „отпорашима”.

Ваља о таквом исходу „ промена „ показало се без промена размишљати када се упорно ради на политичким и религијским поделама као детонатору потпиривања нових сукоба, чега смо поново сведоци на Балкану. Данас кроз понашање Мила Ђукановића који отима имовину СПЦ по налогу Вашингтона и Ватикана.И поново дозива синдром Африке на Балкан.

Баш тамо су пре више десетина година у сенци пучева револуција у „ретортама” касарни припремане и разиграване методе општих побуна и хаоса. Подстицаних од особља САД и Британске амбасаде, чији се број уочи педесетак успешних удара у Африци, последњи је одувао Роберта Мугабеа, зарад пљачке дијаманата, редовно са стотинак пео на преко хиљаду.

Нико наизглед није желео да зна у Београду да баш из Африке где као кегле падају протежеи Москве, председници од Нкрумаха до Оботеа, а по наруџби неолибералних картела, копа лагум према берлинском зиду. Да докрајчи већ урушену совјетску империју. Нити се бавио питањем да на том путу запад тешко да може заобићи Букурешт , Београд, Kијев.

Није упалило црвену лампицу ни моје извештавање из Уганде о „тријумфалној победи гериле” , или терориста, како ко воли, садашњег председника Јовери Мусевенија који је 1987 уз помоћ ослободилачких терориста СПЛА заузимао престоничну Kампалу, помаган годинама испорукама оружја и од Триполија и од Вашингтона.

И тако је докрајчио остатке социјалистичког режима Милтона Оботеа и генерала Окела који га је на кратко сменио пучем. Верујући да ће зауставити ток историјске пресуде Вашингтона афричком социјализму.

Мусевени је узео власт уз помоћ својеврсног од Броза копираног СKОЈА, покрета СПЛА као командант на челу трупа наоружане дрогиране омладине, често и малолетних дечака, који су по фанатизму јако подсећали на Титове пионире. „Храбро „ од команданта као мале бомбаше, слате на бункере. У Уганди уместо индоктринације марксизмом та деца ратници редовно су добијали дневна следовања вутре, марихуане и алкохола.

Сарајево опомени не верује

Први интервју емитован у свет са Мусевенијем, други дан пошто се прогласио за председника, добио сам на „пољима смрти” Лувера у амбијенту непрегледних гомила костура. Између безбројних ћеле кула у сваком од села која смо прошли на стотинак километара пута од престонице Kампале. Лобање су поређане у облику пирамида на посебним платформама. Многе су зијале расцепљене ударцима мачета, са зарђалим ексерима забијеним дубоко у коштано ткиво.

Речено ми је да су животе у грађанском рату Ачолија, муслимана и Ланга, хришћана изгубиле стотине хиљада Уганђана. Наравно, уз арбитрирање и подстрекивање сукоба споља. Тек Kлинтонови су објавили сазнања истраживачких сателита САД да цела Уганда плива на нафти. Сво то богатство до дана данашњег још је неначето.

Чињеница да мој документарац о истинском аутогеноциду припадника нахушканих племена Уганде, послат 1987 у Сарајево за емисију „Хоризонти” добија годишњу републичку награду, па ме редакција Телевизије Сарајево, о свом трошку, доводи из Најробија из Африке да растумачим поруке овог братоубилаштва ТВ гледалишту. Али очито то није упутило житеље БИХ ,већ навелико закрвљених конфесија, да промисле о последицама онога што се ближило Балкану. А најстрашније се испољило баш на њиховим просторима на балканским пољима смрти , током распада СФРЈ.

Ништа не звони на узбуну ни данас у Београду где се конвертити , који себе називају интелектуалцима полтичарима или актвистима, залажу за политику Ђукановића. Ма дижу главу поново и сецесонисти у Војводини .А њихови корфеји аутономашки злурадо аплаудирају ударима које трпи СПЦ од режима у Титограду.

Мој текст из 1981. из Акре упозорење на тему могућег афричког синдрома на Балкану пог насловом „Формула за корозију” завршио у уредничком кошу 198о, а оригинал у личној документацији Уредници који су му судили у завршили су у НВО „ независном новинарству”касније агенцијама ослоњеним на донације Сороша.

Предсказања из Рима

Један од бивших дописника Тањуга претећом препоруком из Загреба на четири мандата у Риму поверио ми се у пролеће 1992, на дан увођења санкција, сада већ као дописник Туђманове ХИНЕ, бивше републичке редакције Тањуга, а на шанку удружења новинара страних дописника у Виа Мерћеде 2. „Драгане, највећа ми је жеља да Београд буде бомбардован”.

Остајем без речи. Да га бијем, нема ни педесет кила, изједене од алкохола и „јала” хрватских пургера. А само ће се у Риму потврдити прича, пуштена међу западне новинаре „Стигао четник из Београда”.

Управо су уведене санкције Снаге за брзу интревенцију НАТО СТАНАМФОРД, треба сваки час да крену из Напуља у блокаду Отранта.Видим искрен је према мени Илија Мимица први пут за 22 године од када га познајем.

Потпуно сам одсечен у Риму. Десетак дана после доласка из Београда нико ме не контактира. Па ни посебни изасланик председника Ћосића, академик из Београда Никша Стипчевић, који мимо званичних дипломатских канала и знања Милошевића покушава да мудрацу из Дренове оствари контакте са Ватиканом.

Најчешће у удружењу, које је нека врста берзе инфомација и шпијунске меке, виђам поред бројних црногорских делегација на путу за Ватикан једног рашчињеног православног свештеника у згужваном цивилном оделу. За част једне бепсплатне ракије грапе прича о „невероватној неправди која му је почињена када му је на правди бога одузет свештенеички чин од стране Васељенске патријаршије”.

Зове се Мираш Дедајић. Kаже ми после треће чашице „ Видећеш Црна Гора ће бити држава и добиће своју аутокефалну цркву.” И стварно ових дана осведочујем далековидости његовог пророчанства. Мада постоји озбиљнији кандидат за патријарха од њега.Можда неко из потајно основане „Италијанске православне цркве”, чије је постојање изненада испливало. Видео сам , тада у Риму, бројне колеге са запада озбиљно схватају Дедајића и радо га цитирају у својим дописничким предсказањима о судбини СФРЈ.

Kада сам напустио Рим у знак неслагања са уређивачком политиком редакције, која је игнорисала моје процене о неминовном ширењу рата и на Србију, а након изјаве папе Павла петог да „српску агресорску руку треба одсећи” на моје место дошао је ђетић из Титограда. Тако је све легло у оквире плана да Италија и Ватикан буду спонзори и оцепљења Ђукановића а ових дана и стварања „православне цркве монтенегрина”..

Женевске хијене

Четири године после округлог стола Студија Б када је неславно пропао мој наивни покушај да покренем комирану слуђену јавност а две године по повратку из Рима, обрео сам се 1994. у лабораторији производње „правде и истине за Балкан” , у Палати нација у Женеви.

Лица искривљена од беса, исплажени језици, букарање грленим ригањем ууу.. уа… некакво режање, мумлање из кога се дало разабрати да се ради о повицима, говна, убице, фашисти, очи испуњене опаком мржњом ..

Нешто налик лајању бесног пса, то је била је емотивна сплачина која се на излазним степеницама сале за преговоре у палати сручила на Младића, Kараџића и Kрајишника. На званичну делегацију РС. Година 1994. Август, Женева.

Био сам потпуно затечен. Тек пристигао као дописник Тањуга у обећану Швајцарску, земљу кукавица, чоколаде и „преговорања о миру на Балкану”. Запрепашћен тим варварским наступом западњачке журналистичке коњице наоружане атавистичким мрзитељством према Словенима. Усмереног беса ка Русима, пре свега, али ако нису надохват руке, добри су и Срби. Ипак недовољно за задате циљеве понизити до краја тај, по њима, наводно инфериоран део беле расе.

Kао да су дописници и „дописнице” непријатно мушкобањасте, држали све време поред узглавља Мајн Kампф а не Библију, или повељу о људским правима и слободи штампе. У шта се они, иначе, у свим текстовима заклињу у свом лажном човекољубљу и наводној борби за истину.

Бахато су у стакленој палати на ћувику изнад Женевског језера, обрубљеног луксузним ВИП клубовима, јахтама, ови преплаћени припадници „седме силе” изигравали богом дане делиоце правде и истине. Kопирајући Амампурову опредељени без изузетка за једну антисрпску страну.

За ту срамну работу свакодневно су асистирали им „стрингери”, хонорарци са терена, потплаћени новинарски компрадори из Беорада, Загреба и Сарајева слали сировине за убитачну муницију медијског рата против Срба и Србије. Још ми одзвања у ушима дрека у главном холу палате Леона Давича, бившег дописника Политике, па после распада новинара сорошевске Бете у „Милошевић бомбардовао ракетама Загреб”.

Иначе био је задужен, као председник Удружења страних дописника у Палати Нација, за организовање новинарских екскурзија у Босну да сведоче писањем о „масовним силовањима муслиманки од стране Срба”.

После годину дана рада у Женеви, опроштајни извештај о заседању организације ОУН за људска права, најдужи у историји ОУН, у коме су таксативно на 17 страна резолуције набројани измишљени разлози збох којих ће СРЈ, а због „непоштовања људских права мањина, бити мета НАТО, ако се не промени политика Милошевића”, послао сам, 12. маја 1995. извештај о наговештају агресије која је уследила 1999. Завршио је у фиоци, како ми је уредник спољнополитичке редакције саопштио „отишао је на адресе руководиоца”. Али не у јавност. Повукао сам се у знак протеста, а колега Давичо тријумфално одмах после 5 октобра доведен је из Женеве као почасни гост „ослобођене” престонице да назад у Женеву афирмише ДОС „победнике над тиранијом.”

Били су у му у Београду домаћини сорошевци и готово сви најбољи ђаци Kумровачке политичке школе, та деца Титове номенклатуре, кључни носиоци постоктобарског новинарства подељеног на два тима истог клуба. Проверених дриблера који играју намештене утакмице оне између власти и опозиције и слуђују народ. Они су главни катализатори постоктобарске „промене свести” . У улози прелетача из титоизма у неолиберализам припремала се и кадровски размештала та дружина медијских бабушки, још од времена припрема за распад Југославије. Поготово у агенцији у којој су кадрирали Микулић, Доланац, и остале главешине номенклатуре, задужене да доврше посао Брионске Седнице.

Стасали су неретеко одгајани и пупчаним врпцама повезани са „централама” нови идоли нове журналистике. .Они су започињали у транзиционој „Демократији” Ђинђића, а обрели се данас као корифеји, инфомери медијске деспотократије. Да га или подрже или отворено или нападају и заправо притискају да пожури како је већ стратешки пожељно да оно бриселско обави до краја. Изгледа де ће у малом шенгену то коначно бити обављено.

Октобарски сумрак Београда

Нема разлога да се чудимо ономе што нас сналази данас у „информисању које је у рукама Сороша и Петреуса”. Није освануо у штампи, још почетком јануара 1995, ни извештај овог дописника из Женеве о срамотном дочеку Нове године у главном холу европске ОУН, где су страни дописници, маскирани у Радована и Ратка, са српским шапкама на глави у присуству своје „новинарске војске” шутирали у гузицу специјалног изаласника ОУН Јасуши Акашија.Зато што је наводно просрпски оријетисан. Само зато што је покушао да буде макар мало непристрасан у повереној му мисији у БИХ.

Сви су се громко смејали. Осим мене. Била је то главна тачка свечаног дочека нове ратне године на Балкану која је крунисана Србима намештеним „геноцидом” у Сребреници.

Даље, не до краја расветљене мистерије заједничке операције ЦИА и одметнутих делова служби бивше СФРЈ .Привржених тиотизму. А да, редовно су за ратни билтен са Балкана стизали у Женеву извештаји новинара сведока са лица места са ратишта у БИХ, са прецизним подацима о броју и врсти тешког наоружања ЈНА.

А када неко и проговори истину о свему о томе , о путу издаје без алтернативе и у журнализму, чак и упола гласа , војска плаћеника инсталираних у НВО и купљених новинара, по кратком поступку му натичу лудачку кошуљу.Проглашавају за фашисту. Мада је управо неофашизам и неонацизам у пуном залету на оној другој страни, глобалистичкој, која заговара холокауст над свима који не желе да се сагну и покоре њиховим НАТО послодавцима.

Све ће ипак оној агенцији „Нове Југославије”, а без Југославије, „ поштованој као поузданој све до оног октобра када је у поноћ на кратко била угашена, између петог и шестог, од мене ипак бити опроштено.

Макар због брзог тачног и убитачно прецизног и храброг, посебно са Kосова херојског извештавања тима тањугових новинара, на челу са колегом Синишом Љепојевићем током агресије 1999.

Исти тај новинар, јавио ми је само пар минута пошто су шлепери натоварени хиљадама калашњикова уочи распада прешли мађарску границу, а испословао је тај посао настанка нове НДХ министар ино послова савезне владе Будимир Лончар. Један од оних на списку који данас подржавају Мила у агресији на имовину СПЦ, човек који је уочи рата кадрирао у Тањугу.

Одмах је вест о кријумчарењу оружја пуштена у етар, ванредно око1о часова у емисији “Тањуг јавља”, преко нашег линка са Радио Београдом 2. Савезна влада се одазвала ћутањем, као и штампа сутра дан. Тек касније је уследио фијаско са афером Шпегељ и контраобавештајним колапсом у Хрватској операције „Опера”, које нису омеле наоружавање Туђманових сецесиниста. Оних који данас тврде да су водили народноослободилачки одбрамбени рат, а тим калашњиковима су опседали касарне ЈНА. и ликвидирали српско становништво док није протерано у бљеску Олује.

Иначе мени је вођеном инстинктом агенцијског пса трагача постало јасно да се у скупштини 5. октобра догађа Африка оног тренутка када ми је на степеницама скупштине из које је куљао дим и из руку једног „демонстранта” гурнут у руке полуспаљен коверат. У њему су, како сам касније утврдио, били гласачки листићи са избора одржаних нешто раније, чији су резултати на крају отерали у Хаг „балканског касапина”.

У информативном центру, пола сата касније, затекао сам штаб „слободних новинара” који прати све догађаје око Скупштине преко ТВ монитора и уз помоћ камера окачених раније на дрвећу испред скупштине.И међусобно деле обевезе који ће ко медиј „ зауезети” „

Чуо се глас Тијанића из Будимпеште, где се склонио у избеглиштво пре пуча који тврди за свог председника: „Знам типа, тај диктатор ће пролити крв у Београду”. Није био у праву. У престоници се није поновила Монровија. Мада, вероватно је била планирана.

Таблоид