Међународно право под „коначним решењем“ за „Косово“ подразумева суштинску аутономију, а не независност

Фразеологија Вучићевог режима поводом Косова и Метохије упадљиво истиче потребу постизања „коначног решења“ проблема. Све то је маскарада којом се прикрива укидање правног поретка на Косову и Метохији у корист беспоретка косовских сепаратиста и њихових патрона. Подсетимо се шта о „коначном решењу“ статуса „Косова“ прописује међународно позитивно право, пре свега Резолуција ОУН 1244 и његов Анекс 2.

Лако је потврдити да индијанска деца  губе свој природни имунитет на болести  у близини школа у којима пребивају,  па много више изумиру него у својим насељима.  Али то само по себи не изискује промену политике овог одељења,  која је усмерена  ка коначном решењу индијанског проблема. 
Генерал мајор Д. Мекеј (у својству повереника Британске Колумбије за индијанска питања, први је употребио  фразу „коначно решење“)

Фраза „коначно решење“ је поводом „Косова“ први пут поменута 1999. године у Резолуцији ОУН 1244, чл. 11 a. Резолуцијом се, између осталог, „одлучује да ће главне одговорности цивилног присуства укључивати унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову, узимајући у потпуности у обзир Анекс 2 и споразуме из Рамбујеа (С/1999/648)“.

Ни Aнекс 2 ни „споразуми“ из Рамбујеа се не дотичу питања постизања међународно-правног субјективитета Косова и Метохије, а немогуће је да Резолуција ОУН негира међународно право. При томе нарочито ваља имати на уму начело поштовања суверенитета и територијалног интегритета Србије као чланице ОУН, Повељу ОУН и Завршни акт ОЕБС из Хелсинкија. Правна фраза „узимање у обзир“ никако не значи да Анекс 2 Резолуције ОУН 1244 има већу правну снагу од темељних аката међународног права, као нити да се њоме могу дерогирати основна начела међународног права.

Наравно, обзир према „споразумима“ из Рамбујеа има знатно мањи значај од обзира према Анексу 2, пошто СР Југославија (касније Државна заједница СЦГ), односно Р. Србија као континуирани настављач њиховог међународно-правног субјективитета у ОУН, никад није прихватила предлоге „споразума“ из Рамбујеа. Ти споразуми у међународно-правном смислу, чак најнеповољније тумачено по интересе Р. Србије, могу имати само суштински (материјално правни) карактер ултиматума једне историјске и ad hoc окупљене дипломатске преговарачке групе водећих земаља НАТО и у форми су понуде споразума. Могу послужити само као средство утврђења историјског контекста при тумачењу права. Узгред, ни НАТО ни ЕУ (па ни Еулекс) нису субјекти међународног јавног права у правној области коју узурпирају. Најповољније тумачено по интерес Р. Србије, „споразум“ из Рамбујеа има међународно-правну природу чији значај је одредив између појмова ad hoc преговарачког оквира и дипломатске ноте. Раније је правна форма дипломатске ноте називана француским назовом demarche. Данас се овакав акт популарно именује енглеском административном фразом non-paper.

„Коначно решење“ у Резолуцији ОУН 1244 је у суштинском (материјалном) смислу резолутивне правне природе. Оно садржи „почетне принципе“ разних процесних решења поводом решавања самоуправе „Косова“ у нашој држави. Правна подручја тих смерница су енумеративно одређена по својој правној природи као безбедносна, управна, административна, хуманитарна и културна и политичка. Налазе се у поменутом Анексу 2. Од 10 чланова Анекса 2 који одређују почетне принципе у циљу „кретања у правцу решавања кризе на Косову“, тек у чл. 8. „коначно решење“ подразумева и „политички процес у циљу успостављања споразума о привременом политичком оквиру који ће обезбедити суштинску самоуправу за Косово, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверенитета, територијалног интегритета СРЈ и других земаља региона, као и демилитаризацију ОВК“. При том, Анекс 2 ничим не ставља „привремени политички оквир“ у виши ранг од осталих средстава којим се прописују „основни принципи“. Дакле, домашај „нарочитог обзира“ поводом споразума из Рамбујеа Анексом 2 је суштински ограничен на питање постизања самоуправе, при чему је суверенитет наше државе изричито и директно наведен као граница те самоуправе. Све ван и преко овога представља кршење Резолуције, Анекса и међународног права. Саветодавно мишљење МСП по питању које је Јеремићева дипломатија поставила на најтрапавији могући начин, није утврдило правну ваљаност „проглашења независности“, већ само декларисало да оно није противправно унутар оквира позитивног међународног права, а у смислу права изражавања политичког става једне групе грађана у оквиру своје самоуправе. Српска дипломатија овај важан документ до данас није домаћој јавности објавила преведен на српски језик!

Анексом 2 је начелно (принципијелно), изричито и директно прописан циљ постизања споразума у сврху решавања кризе на „Косову“. Таквим одређивањем циља права које садржи Анекс 2 није прописао укидање ма које цивилне установе државе Србије, њеног националног права, суверенитета и територијалног интегритета. Сва овлашћења цивилних установа „Косова“ ван и више од „суштинске аутономије“ за „Косово“ представљају кршење међународног права. То је јасно из члана 5 Анекса 2, који се тиче процеса. Народ Р. Србије је променом Устава 2006. г. установио ту суштинску аутономију. Никако се не ради о „измишљотини Војислава Коштунице“ или његових сарадника, како су то често а лажно наводили домаћи поборници „независног Косова“, јер је установљење „суштинске аутономије“ формулисано Анексом 2 још 1999. г. Правна теорија је, како у области међународног, тако и у области националног и упоредног права веома уздржана према дефинисању појма опште аутономије и његових чинилаца, како у међународном, упоредном праву, и другим гранама правних наука. Слично је чак и у уставном праву. Тако је вековима, али је сасвим неспорно да аутономија није ни федерална јединица државе, а камоли њен ентитет.

Правни смисао „коначног решења“ у актима ОУН и другим међународно-правним актима везаним за њега, у складу с начелима и актима међународног права и нашег националног права, ограничени су на „суштинску аутономију и самоуправу на „Косову“. Смисао коначног решења је и начелно и енумеративно ограничен Анексом 2, а одређени циљ и сврха права садржаних у односним актима не превазилазе суштинску аутономију и самоуправу „Косова“.

Брзоплета норматива при формулисању односних међународних аката је нашу покрајину погрешно назвала „Косовом“, сасвим изоставивши помињање Метохије. Да је српска дипломатија у стању и хоће, могла би тим основом да физички преполови простор географског простирања аутономије, односно самоуправе. Израелско искуство би нам својим преседанима могло бити од изузетног значаја.

Измештање процеса ка „коначном решењу“ питања „Косова“ ван ОУН, „међународно обавезивање“ Србије споразумима са субјектима преговарања који немају јавни међународно-правни субјективитет, укидање српских правних установа, дерогација националног права у корист „прописа“ сепаратистичке творевине, препуштање државне имовине, јавних и приватних овлашћења Р. Србије сепаратистичкој творевини представљају низ аката кршења и међународног и домаћег националног позитивног права. Овај процес је са српске стране почела дипломатија Вука Јеремића у доба политичког режима Бориса Тадића. Тим истим смером је рад наставила дипломатија Ивице Дачића закључујући „Бриселски споразум“. Потом га је скоро сасвим до краја довела дипломатска активност Александра Вучића закључујући „Споразум о ЗСО“ и спроводећи „обавезе“ на основу њега, ради чега је укинула постојање и рад свих преосталих државних установа и надлежности државе на Косову и Метохији које сепаратисти нису успели да униште. Ово Вучићево „спровођење споразума“ је извршено ради договорене супрематије беспоретка сепаратистичке творевине, а легитимисано стварањем „Заједнице српских општина“, које сепаратисти до данас нису дозволили.

С обзиром да се процес „коначног решења“ у светлу реторике „нормализације односа Р. Србије и Косова“ од стране евроатлантских режима Србије од 2008. г. одвија неповољно по уставни поредак, територијални интегритет и национални суверенитет, може се очекивати да ће Вучићев режим учинити и последњи корак на штету Р. Србије, а у интересу сепаратиста. Тај корак могао би да буде директно признање „независног Косова“, без обзира на конкретну правну форму којом ће тај акт забашурено извршити. Мало је вероватно ће тај правни акт извршити чињењем, много је вероватније да ће га извршити нечињењем или пропуштањем. Конкретан вид тог акта би могао бити непротивљење чланству „Косова“ у међународним организацијама. Уосталом, на то се овај режим већ обавезао ЕУ која, додуше, нема својство субјекта међународног јавног права. Вероватније је да би нечињење у ОУН као најважнијој међународној организацији могла спровести нека правно неука особа на надлежној функцији. Потом би Вучић могао само да јавно уздахне, с тугом рашири руке опуштајући рамена и новинарима каже: „Немам коментар“.

Душан Ковачев, Анафор.орг