Професор Правног факултета у Љубљани, о улози ММФ, узроцима кризе и начинима њеног превазилажења. Институције, попут ММФ, праве свету више штете него користи
МЕЂУНАРОДНЕ финансијске институције човечанству праве много више штете него користи, јер диктирају земљама шта треба да ураде. Поготово то чине када су државе због задужења обавезне да их слушају – каже у разговору за ”Новости” проф. Јоже Менцингер, професор Правног факултета на Универзитету у Љубљани.
* Верујете, значи, да савете ММФ, попут онога да нам је потребна хитна реформа јавног сектора или пензијског система, није корисно слушати?
– Не кажем да реформа пензијског система није потребна. Али, за то ми нису потребне њихове студије или упозорења, јер су ствари јасне. С обзиром на то да се животни век продужава, и да се мења и однос између броја старих и младих, пензијски систем је као некаква спора пирамидална игра. Постоје само три начина за успоравање: смањење односа пензија и плата, повећање стопе доприноса и продужавање радног стажа. Први води у још веће сиромаштво пензионера, други у поскупљења производње. Преостаје, дакле, трећи, једини могући начин: краткорочно успоравање брзине игре које је сагласно и са демографским кретањима. Ако једну годину дуже радим, пензијском фонду сам дао две године, једну годину више уплата у фонд и једну годину мање исплата из њега.
* Како смањити незапосленост међу младима?
– Поставља се питање: да ли стари узимају радна места младима? Ту смо дошли до основног проблема савременог друштва, чији једини проблем јесте измишљање довољно радних места у услугама, како би се супротставили учинцима технолошког напретка на смањивање запослености у производњи.
* Овдашњи економисти, па и политичари, држе се тезе да је једини спас домаће економије – производња за извоз. Како је могуће да нам је то шанса, ако се зна да развијене државе тренутно имају много већу производњу од тражње?
– Нажалост, слободних тржишта једноставно нема. Нико не чека на производе из Србије или Словеније, иако као мале земље зависе од извоза. Удео који у друштвеном производу Словеније има извоз, већи је од удела тражње становништва. Додајте попуњеност тржишта и штедну хистерију, што ”једини спас” претвара у пуку илузију и причање које ништа не кошта, а и не значи.
– Неке ствари треба једноставно прихватити. Излазак из Југославије, улазак у ЕУ, па и улазак у еврозону, увек сам сматрао излазима – из нужде. Ништа паметније није преостало да се уради, па због тога и не правим рачунице шта би било боље. Сарадња са земљама на територији некадашње Југославије сигурно је и пожељна и корисна, али треба знати да су се те земље промениле, оне су нажалост постале сиромашније, због чега је обим извоза у регион, можда, десет пута мањи од обима извоза Словеније у ЕУ.
* Сматрате ли онда и ви да штедња доноси економијама пропаст?
– Не ради се о алтернативи: штедња или задуживање. Ради се о правој мери уместо хистеричног кретања од једног екстрема до другог. Дакле, од екстремног задуживања пред кризом до екстремне штедње сада. Поред тога, криза коју имамо, није, осим можда у Грчкој, настала због великих јавних сектора и разбацивања у њима. Она је последица дешавања у финансијском сектору.
* Ако разлог за кризу није значајно трошење, шта онда условљава тако велике проблеме економија широм Европе?
– Праве разлоге за кризу треба тражити у прерасподели друштвеног производа на штету рада и у корист капитала, која траје деценијама и која је повећавала јаз између штедње и инвестиција – вишкови штедње коришћени су за приватизације, преузимања предузећа и шпекулације. Производња је, уз то, преношена у земље с јефтином радном снагом, што је још више повећавало јаз између понуде и потражње. Потражња је због тога стварана кредитима. Додајте још нове и нове ”финансијске производе”, којима је повећаван финансијски сектор и што је стварало ”казино” капитализам. И, уместо да се смањује финансијски сектор и да се забране многи ”финансијски производи”, који нису ништа друго него инструменти за пљачку, па и приђе прерасподели у корист рада, за кризу се окривљује јавни сектор, иако су велики дефицити и повећања јавних дугова у великој мери последица решавања банака, а које државе нису могле да избегну. Штедна хистерија и смањивање јавног сектора само продубљује кризу која ће прерасти у социјални хаос.
* Треба ли Србија да троши девизне резерве ради одбране домаће валуте? Да ли је решење у фиксном или пливајућем режиму?
– У принципу, залажем се за пливајући курс. Можда и због тога што је игнорисање савета, које смо у време стварања властите валуте добијали од међународних финансијских институција, било срж успеха Словеније од транзиције до уласка у еврозону. Но, све зависи од прилика. Као министар у време стварања самосталности, највише сам се плашио мањка девиза. Кад сам, након тога био у Савету банке Словеније, све време смо страховали од вишка девиза. Вишкови су повећавали вредност толара, што би било штетно за извоз, па смо због тога чинили све да спречимо његову реалну апресијацију и њен негативни утицај на платни биланс.
Новости
