Менгеле из нашег сокака

Да је онај кафеџија из Крагујевца, уз две љуте 0,03 и две кафе без шећера, са киселом, давао фискалне рачуне, сада бисте ви, браћо из туђине, а и ми нешто слабије платежни, на грчко море пичили ауто-путем из снова, а не џадом што личи на Месечеву површину.

То нисам рекао ја, то је рекао Он лично, а Он је увек у праву, кадија и судија у једном телу и човек који спаја неспојиво. Дакле, нису проблем хиљаде тртоња и гузуља што гамижу канцеларијама о трошку тог истог несретног и неименованог кафеџије, проблем је фискални рачун за љуту и мученик који је главом платио то што су му лубенице вириле десет сантима мимо мере коју је прописала свемогућа комунална власт.

Неки моји познаници, стицајем околности запослени у јавним предузећима, недавно су се учланили у напредњаке, кажу: сад могу да ми пљуну под прозор, одавде ме ни багер из Савамале неће макнути.

Нема јачег и сигурнијег предузећа од напредњачког, тамо све цвета, плате расту, број запослених такође, коме досаде регистратори, ботовање и канцеларија може да буде прекомандован, на пример, у комуналну полицију, да стиче кондицију и спроводи закон јачег и бездушнијег.

Јер, једно је обичан члан, а друго је страначки комуналац, терминатор, који уз пендрек добија и могућност да напредњачку теорију преточи у праксу, уз скраћени курс из кардиологије: колико пијачног продавца треба да малтретираш да би добио и трећи, пресудни инфаркт?

Лако је било есесовцима, они су имали логоре, тамо је било замораца колико ти душа иште, не би медицина данас била то што јесте да Менгеле и екипа нису добили на располагање хиљаде отписаних да на њима утврде на колико степени живом човеку кључа крв, а на колико степени се леди.

Ови наши медицинари су осуђени на понеког непослушника, црноберзијанца, препродавца дувана у ринфузи, а познато је да само масовност даје релевантне резултате. Упадну, додуше, комуналци и у градски аутобус, поделе васпитне шамаре, заврну понеку руку, али је то све далеко од било каквог закључка корисног ортопедима или кардиолозима.

На дрске кафеџије, бахате пијачаре и бус-шверцере, на сву ту муку која мори Њега, накачио се, ко гром из ведра неба, и тај Ћамил, али не онај што пила дрва, већ Дураковић, шеф Сребренице и шишач оваца с друге стране Дрине.

Немој ми, вели, долазити у Поточаре, а то што си својим грађанима отео пет милиона евра и дао нама – па, јебат’ га, ниси се претплатио на комеморацију. Тако Ћамил Њему.

Ко оно некад давно кад је Анте Старчевић, духовни отац потоњих усташа, усред Београда и Скупштине Краљевине извадио буђелар да исплати ту српску крв проливену за уједињење, и да престану да га гњаве с тим трицама.

Ћамилу, за разлику од Старчевића, није одговорио нико сличан Пуниши Рачићу, и боље што је тако. Паметном је Дураковић довољно рекао, само још да видимо има ли у власти ико паметан да то схвати и за вјеки вјекова раскрсти са будаластим заблудама у које нас ко зна који пут утерују зарад лажног братства.

У овом Нашем или има бар мало отоманске крви, или је само добро преписао отоманске методе. Мада, они су бар мастили колац.

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вестионлине