Ментална дисциплина

Причају стари Чачани како су се у оно време комунистичких благодети у једној кафани на крају града окупљало друштво уз ветар пишајућих лајаваца, које су касније по српски назвали дисидентима.

Заседну тако, наруче шприцер и оплету по држави. Или, што је још горе крену да хвале земље трулог капитализма. Тако један запне да кује у звезде Француску, њене лепоте и демократију.
Развезао, па не стаје.
Дежурни провокатор-цинкарош изгуби стрпљење, па га прекине:
– Добро, бре, Французи па Французи! Што не рече неку лепу реч за друга Тита?
– А што да кажем? Да ми можда не треба за жиранта?!
И ето ти очас посла месец дана затвора.
Ко би реко чуда да се десе, па да се то време, безмало, врати, и то у ово доба глобалне демократије, људских права и слободе медија, у земљи никад срећнијој и полетнијој.

У оно, хм, мрачно Слобино доба, државни медији из петних жила су се упињали да надјачају глас тзв. независних. Беше то други вакат, текле су реке парица у касе медија који су сипали тешку артиљерију на Слобу, Миру и њихове јуловске социјалисте.
Милошевић је пао, са треском, дошли су неки нови/стари политичари, поскидали нам гаће и потурили наше задњице Западу, а богме и браћи Русима. Цементирали су своје позиције на све стране света и кренули да затварају све вентиле.
Нигде ни дашка ваздуха…

Трагикомично је било читати објашњења презнојених уредника и власника националне Б92 куће, како покушавају да докажу да сатирична емисија “Ментално разгибавање” са програма није скинута због оштрог језика двојице водитеља, већ “због измењене, празничне програмске шеме”.

Орили су се, кажу инсајдери, ходници у згради Б92, новинари којима је прекипело чашћавали су зблануте уреднике речима које ни папир не трпи. А, све због тога што су савили кичму и о’ладили двојицу духовитих лајаваца.

Наши политичари, што би рекао прост народ, имају плитку материцу. Вриште на сваку реч критике, машу прстићем, не трпе више ни најбезазленије вицеве на свој рачун. А, то је, да простите, одлика диктатора.

Шта су то згрешили Даре и Маре, скраћено Дармар, аутори и водитељи те ужасне емисије? Они су се, о Боже свемогући, усудили да јавности обзнане да се вицепремијер оженио!
Па су нагађали које су се песме наручивале том пригодом.
Замишљали су шта је било на менију.
И шта се пило.
Питали се: ко је секао торту – млада, младожења, или је било у четири руке.
Они који су ту стравично увредљиву емисију слушали, кажу да су им сузе текле од смеха. Као, уосталом, и увек у те ране сате када двојац Дармар крене са урнебесним досеткама и штосовима.

Али, ето, некоме није било смешно. Штавише. И решио је да им закатанчи уста.
Што је “неко”, наравно, муњевито демантовао, рекавши да Б92 очима не може да види, нит ушима да слуша, али да поштује право на слободну реч. И да нема никакве везе са том забраном, ако је забране уопште и било, или је за све крива та изненадна, такорећи ничим изазвана празнична програмска шема.

Али, Богу хвала, срећа да је ово Србија. У Црној Гори, на пример, новинарима под пенџером праште бомбе, а кола им лете у ваздух. Тамо не троше речи и телефонске импулсе да би рекли “но, но, не то писати…”

Код нас се то ради културно: позовеш газду, газда позове роба, роб звецне ланцима и изврши наређење. Што да се узнемирава јавност, да пуцају прозори недужном комшилуку, кад може и овако, елегантно.

Велики цензор засад не залази у кафане, где седе лајавци и пљују државу. Кад заврши са лајавим новинарима, можда и скокне до неког дисидентског гнезда да и тамо заведе реда.

У памет се, ко зна кад ће вам затребати жирант.

Пише: Милан Јовановић

Вести