Одлучујуће речи о Русији канцеларка Ангела Меркел изнела је тек при крају свог саопштења о Источном партнерству Европске уније. Након што је опширно говорила о шансама које Споразум о слободној трговини са Европском унијом за земље Источног партнерства може да има, канцеларка је формулисала реченице које би у Кремљу и руском министарству спољних послова могле да изазову неповерење.

Наиме, канцеларка Меркел затражила је од Русије да не врши притисак на Украјину, Грузију или Молдавију у процесу приближавања Европској унији. Притом је јасно истакла: „Земље одлучују саме. Трећа страна нема право да уложи вето.“ Како би се та политичка изјава ставила у правни оквир, Меркелова је подсетила да је принцип немешања део споразума Организације за европску безбедност и сарадњу (ОСЦЕ) чији је потписник и Москва.

Без узимања у обзир руских интереса

Изјаве Ангеле Меркел немачким ушима можда уопште неће да звуче као нешто посебно, јер је у Немачкој политички најнормалније да суверене државе као што су Украјина, Грузија или Молдавија саме могу да одлучују о томе да ли и како желе да се приближе Европској унији. Међутим, у руским ушима би, вероватно добро промишљене речи Ангеле Меркел, могле би да имају посебног одјека. У московским политичким круговима подразумева се да бивше совјетске републике, пре свега Украјина, треба да се окрену царинској и евроазијској унији, чији је иницијатор Русија. Људима у Русији и суседним земљама се преко руских медија тај став даноноћно сервира. А на владе тих држава протеклих месеци вршен је снажан политички и економски притисак. У случају Јерменије он је већ уродио плодом: Јереван је недавно најавио да ће се прикључити царинској унији којом доминира Русија, одлучивши тако да не парафира већ договорени Уговора о слободној трговини са Европском унијом.

То што се канцеларка Меркел у говору пред Бундестагом јасним речима усмерила против неоимперијалне руске спољне политике, јасан је сигнал Москви и Путину. И више од тога: иза свега тога стоји кључ будуће политике немачке владе према политици са Русијом.

Немачка политика према Русији током трећег Путиновог мандата

Повратак Владимира Путина на место председника најпре је изазвао разочарење, а потом довео до нове оријентацију немачке политике према Русији. Ангела Меркел не следи принцип свог претходника Герхарда Шредера да буде „адвокат Русије у Европи“. Али и она је покушала да схвати руске интересе у Европи.

Најбољи пример је самит НАТО у Букурешту, у априлу 2008. године, када је, заједно са француским председником Николом Саркозијем, одбила план председника Сједињених Америчких Држава Џорџа Буша, да се Украјина и Грузија приме у НАТО. То се тумачило као немачка обзирност према руским интересима, мада такав политички став мора да се сагледа у контексту избора тада новог руског председника Дмитрија Медведева и пробуђених нада о почетку нове ере између Русије и Запада. Али то време је прошло.

Немачка еуфорија са Медведевом давно је ишчезла. Руска реалност се посматра трезвено и прагматично. Трећи Путинов мандат у Немачкој повезује се са репресивном унутрашњом и неоимперијалном спољашњом политиком. У свом говору канцеларка Ангела Меркел с правом је дала до знања да ће то донети заокрет у немачкој политици према Русији.

Коментар: Инго Мантојфел / бр
Одговорни уредник: Иван Ђерковић

Дојче веле