Михаило Меденица: Није више олош кога плаћа Сорош

Драги чика Сороше,сад имамо воље

с Вама градит Србију — “брже, јаче, боље”!
До јуче смо мислили да сте ђубре бедно,

ал’ од данас Ваше дело сјајно је и вредно!

Схватили смо, чика Џорџе, да сте супер чова,

као Бранко Коцкица, филантропског кова!

Мало смо се збунили, ботови смо само,

како одсад оним другим имена да дамо?!

Знате, ону пијану, дрогирану клику,

рутински смо крстили по Вашему лику…

Пету смо колону “сорошевцем” звали,

ал’ смо тада били глупи, ботовчићи мали.

Није више олош кога плаћа Сорош,

сада ботић пљуне ко Сороша куне.

Сада нам је јасно: дрогерашко кљусе

није сорошевац, већ ради за Русе!

Тако је, за Русе, игла им у вени,

то тетура по улици и о власти пени!

Пени, подригује, још и пиво пије,

хоће и да опсује а и да се бије…

Јоште су се позивали сви на име Ваше,

све пијући пиво директно из флаше!

Добро, можда нису они, више смо ми звали:

“Сорошевска бандо клета”, али нисмо знали…

Тад су нам упутства била врло штура:

“Све што шета по улици — страна агентура!”

Агентура, јашта, ал’ не филантропа,

он је ту да нам покаже куда је Европа!

Срећа па смо прогледали, прошли су ти дани,

сад ће чика Ђорђе Сорош бити кум фонтани.

Оној на Славији што пева ко дива,

нек се одсад “Сорош” зове и нека прелива…

Нек прелива, море, ко из новчаника,

оног Вашег, наш је празан, у њем’ само слика.

Не, не, није слика од деце и жене,

већ од лика створеног од вала и пене…

Јесте, то је слика најдражег нам лика,

што сам себе роди и хода по води…

Откад се са Вама у Њујорку срео,

живот нам је постао девичански бео…

Нема више у Србији страних плаћеника,

барем оних што се крију иза Вашег лика!

Сада су на ледини, остали без гаћа,

зато што су лагали да их Сорош плаћа!

Добро, ми смо лагали, ал’ ко сада мари,

на ТВ-у смо у вестима испеглали ствари.

Сарапа је лично, емотивно, жарко,

саопштио нацији да сте сунце јарко!

Алек нам је зора, а Ви сте свануће,

из поштене и честите филантропске куће!

Ево стоји позив код Маре на Хепи,

гостујете у “Сорошлици”, све статисти лепи…

Питаће Вас само оно што желите кас’ти,

ако буде шта шкакљиво, у несвест ће пасти.

Неко из публике, то је већ рутина:

прискочите, пригрлите ко рођеног сина…

Да Србија види какав је Џорџ Сорош,

да се на њег’ не позива свакојаки олош!

Чекају Вас у Србији озарена лица,

Ви сте нама, чика Ђорђе, сад ко Студеница!

Ма шта Студеница, ко Косово цело,

назваћемо и по Вама неко етно-село!

Ево и на крају, препев старе песме,

ко не воли Србијицу, певати је не сме!

“Ко то синоћ, ко то синоћ кроз Тополу прође,

ко ће други до филантроп, славни Сорош Ђорђе…”

(Недељник)