Михаило Меденица: Премијерски експозе првачићима

Признајем, дрхтим ко азилант на Хоргошу пред вама, имам трему, дође ми да заплачем као и ви питајући се шта вас овде чека кад завршите школе, али то питање себи могу да поставе само комплетни идиоти с фантомкама и купци станова у “Београду на води”

Драга децо, моји прваци, ви мали подлаци убеђени због тамо неке ретроградне пословице да на вама свет остаје, мада нисмо били сви те среће да нам нешто остане осим рупа од беџа на сакоу, већ смо сами стварали тај исти свет, чика Бог и ја, да би ви данас тако насмејани ко Пајтић и препланули ко Чеда сели у своје клупице и отворили нову страницу својих живота које сте добили на готово, док смо ми морали сами да се родимо, неки од нас већ у трећем месецу трудноће јер није било времена за дангубљење и чекање до деветог, но…

Сви су знали, децо, сви, али нико није имао храбрости да изговори осим мене, доводећи вас у заблуду још једном поштапалицом из времена када Србија није била ни близу данашњег БДП-а: “Од колевке па до гроба – најлепше је ђачко доба”, што јесте тачно уколико сте имали колевке, за разлику од мене који сам сам себе преповијао као бебу и успављивао на доњем рафу лондонске гвожђаре, спавајући тек кад одрадим дуплу смену за фунту и по, па средим радњу и себе, поиграм се са јединим другарима које сам тад имао- један шраф, типл и књиге!

Да, децо, књиге, ал не тако лепе и укоричене као ваше, већ сам их састављао од потрганих листова различитих књига и жанрова што ме је као бебу често доводило у дилему зашто Хајди завршава цитатима Карла Маркса и откуд Ана Карењина као Отелов брат у борби са Бетменом, али Шрафку, Типлу и мени је једино било важно да читамо, учимо, напредујемо, стасавамо у особе које ће сутра бити кадре да одговоре на изазов кад отаџбина и Отаџбинска управа назову и кажу: “Не питај шта држава може да учини за тебе – већ напуни тај базен у ‘Пинкију’, бре, кукају људи да више неће да скачу у празан по цени карте за пун!”

Признајем, дрхтим ко азилант на Хоргошу пред вама, имам трему, дође ми да заплачем као и ви питајући се шта вас овде чека кад завршите школе, али то питање себи могу да поставе само комплетни идиоти с фантомкама и купци станова у “Београду на води”, а ви сте премали за оба, мада можемо да видимо нешто да потпишете предуговоре за станчиће, али о томе ћемо на часу ликовног док цртате мој портрет, што није обавезно наравно, али је предуслов да завршите први разред и молим вас да због тога не осећате страх јер није срамота ни четири пута ићи у први разред док се ручица мало не опусти па научите да цртате вашег чика Алека као свеца, иако не желим да ме тако доживљавају, а нарочито не да ме ваше маме и тате узму за крсну славу како им је прописано уговором о раду, јер ја сам само обичан чика који може да полети, хода по води, види кроз зид, чује стране инвеститоре на 2000 километара далеко од Србије, лечи конференцијама за медије, без залета скочи девет метара више од Иване Шпановић и без лопте добије Американце у финалу са 70 кошева разлике…

Чекају вас обавезе, децо, али пре свега задовољства којих још нисте свесни, као што и ја нисам био док се чика Тома превијао по скупштинском канабету ко Маца Дискреција штрајкујући глађу, а ја био убеђен да ћемо довека остати у опозицији па кришом из тоалета звао старог пријатеља који је тад “радио” нешто у Хагу да му се извиним, кад оно – чудо!

Не да је чика Тома преживео већ смо сви васкрсли с њим и вратили се као нешто више од четири јахача апокалипсе на политичку сцену Србије, што значи да се увек морате водити оном: “Учити, учити и само учити”, или се на време учланити у странку па да видим ко ће смети да вам оспори докторате?! Све је то олош, али отом-потом, прво основна школица па докторат!

Уживајте, радујте се, дружите се и не брините за остало – осталог нема!

Овај, хтео сам да кажем биће га најкасније за две године ако не и пре, баш као што сам и вама пре две године обећао да ћете најкасније са седам година поћи у школу и као што видите – чика Алек је одржао још једно обећање!

Чика Алек је увек ту за вас – само нек вас маме и тате пробуде око три, доведу испред владе најкасније до четири, примам од пет…

Ајмо за крај сви заједно ону дивну: “Нема света ни планете где не може стићи тајкуново дете…”, а ви остали смањите мало жеље, мора неко да буде и технолошки вишак а то вам дође нешто као велики одмор а нигде звона за час – страва, јел да?!

Михаило Меденица, Недељник.рс