Страх ме је тишине. Безгласја мог рода. Мука Србије.

Страх ме је где су мртви гласнији, куражнији, грлатији од живих.

Страх ме је од живих што страхују од неизговорене речи, од помисли на реч, од могућности да им се отме и проговори мимо њих, да их прене и поплаши глас себе самих…

Страх ме је нескривене тишине у човеку, хвалисања кукавичјом ћутњом, барјактарења ништавилом, жеље да се у њему сконча, ћутке, да се не прочује где су неизговорене речи растргле трупло бившег човека.

Постали смо народ тишине.

Не оне тишине хиландарских ноћи што благовесно приповеда већ онакве у којој смо ради проказати себе да смо хтели рећи нешто али смо се преплашили да би нас реч поново могла учинити људима, а чему то кад смо човеку у себи већ дали све помене па трајемо још само као нечитки споменици под којима у проклетој тишини почива човек.

Страх ме је колико пристајања се увукло у нас. Пристајање на све осим на живот, глас, понос, пркос, борбу, пораз…

И пораз је победа ако не поразиш самога себе.

Ако над својим идеалима, жељама, хтењима, принципима, радовањима…не стојиш као над пленом, харачем, данком у сопственој крви.

И пораз је победа ако не гониш реч као рањену ловину страхујући да нећеш стићи да је дотучеш пре него што је хајкачи чују…

Пре него се одаш да си човек. Да си то некада био али си пристао да најгори постану најбољи верујући да у сваком лошему има нечег добра.

Нема! Никад га било није. Не може суво и труло дрво да олиста. Нема доброга у лошем, само лошег који си прихватио за добро бежећи у хладовину голих грана…

Страх ме је тишине коју смо подвели несојима да њоме галаме, да нас песниче сопственом ћутњом, да нам прете нашим гласом, да нас презиру колико тишином личимо на њих.

Презриво нас воле јер смо обрасли у страх ко камен у маховину.

Презриво нас воле јер смо их ћутањем растеретили мржње према свему што јесу, исповедамо њихове грехе ко своје, гадимо се помисли да смо другачији, ваљанији, јер лакше је бити тајац у мору тишине неголи глас- грудобран њиховим махнитим урлицима.

Страхујемо од гнева нељуди молећи се Богу да нас не опазе у гомили ућутканих, а бежимо од Господа кад милошћу својом погледа на нас да ко не види како се радујемо Творцу више него уништитељима.

Верујемо у Бога а не верујемо у себе. Верујемо ли онда у Бога..?

Чезнемо за гласом разума а запушимо уши док не умине.

Презиремо издају а волимо лаж како ће наша васкрснућа бити уткана у њу.

Иконе су нам веће од зидова а вера у њих мања од ексера на којима висе.

Гнушамо се злих а саплићемо добре да нас фукара не прозову за њихове јатаке.

Вапијемо за слободом а раскомотили смо се у ропству.

Певамо о правди пијаној и бахатој неправди док нам разгрће огњишта ко мусави бирцуз и гура бакшиш у разјапљене чељусти.

Волимо Србију колико и кад нам затреба, ни близу ономе колико она воли нас, а овакви јој нетребамо, али воли…

Кажњавамо се ћутњом, лакше је него наградити се речју.

Реч је међаш између човека и роба, лакше је, ваљда, робовати олошу а сањати о пространствима слободне речи, иако је ту, на дохват руке, на ехо од речи, на корак који је боље не учинити јер више не знамо шта бисмо сами са собом кад већ они добрано знају шта ће с нама без нас.

Корисније је у потаји презирати битанге неголи јавно волети себе.

Нису нас они на превару убедили како не вредимо ничеми већ смо једва чекали “месију” да нас растерети бремена душе и примисли да ваљамо чему.

Лакше је некако бити “човек” с празнином у грудима, јел да?!

Лакши је човек, ко опушак на ветру…

Лакше је веровати да од једног не зависи ништа, па ето мора једнаких што се лупа о хриди смисла постојања.

Лакше је с гађењем слушати њихову лаж неголи с поносом веровати у своју истину.

Све је постало некако лакше…

Лакше се живот поднесе кад се убедиш да га ваља подносити а не живети.

Лакше је веровати да је свака тишина благовесна, баш као и свака ноћ богојављенска…

Где људи ћуте Бог се не јавља.

Где се преко главе огрнемо мраком залуду је чекати зору.

Где ћутимо глас нас неће чекати ко свезано говедо.