Био сам млад и брзоплет, па сам мислио да би власт изборе укинула када би избори било шта могли да промене, а сада сам остарио, па сам сигуран да би их укинула… Уосталом, због тога их је и укинула – каже чувени глумац Милан – Лане Гутовић
Култни комад у којем се – кроз причу о путујућој глумачкој трупи која усред Другог светског рата стиже у Ужице у жељи и насушној потреби да игра представе – театар и реалност суштински преплићу и претапају, имао је праизведбу управо на сцени ЈДП-а пре 35 година.
Тада је Лане Гутовић играо младог, занесеног глумца Филипа Трнавца… Представа је у међувремену овенчана наградама ушла у антологију, комад је стекао и озбиљну светску славу, биле су и прошле разне државе у којима смо живели, ратови које нисмо водили, Лане је био отишао из тог свог матичног позоришта да би се сада вратио…
Данас је Филип млади Марко Јанкетић, а Гутовић игра улогу вође путујуће трупе Василија Шопаловића, оног који говорећи о уметности, позоришту у свим па и страхотним временима, између осталог, изговара: “Желим да помогнем људима да разумеју живот”. А кад га Филип упита: “И шта још?”, одговориће: “И желим да им помогнем да га забораве”.
Неподељено је мишљење о изузетном таленту, глумачком волумену и умећу Милана – Ланета Гутовића, а упућени кажу да је, у овом случају, знао и комад и своју улогу још док није ни знао да ће заиграти.
А у разговору за “Блиц” говори о овој најновијој улози, свом виђењу датог нам тренутка и главних ликова на јавној сцени…
Повратак на сцену ЈДП-а, некада вашу матичну, за вас значи…?
– Не значи ништа посебно. Немам ништа у чему би јавност могла да ужива или да буде изненађена, а ваше питање је било баш тамо усмерено. Препознао сам старо изгорело позориште јер је распоред просторија новог позоришта скоро исти, чак и запослени који су некада радили, раде и сада. То је све.
Чувено Симовићево дело „Путујуће позориште Шопаловић“ јесте култно, па, ипак, није исто када га човек, упркос томе што га зна, чита као комад у којем треба да игра. Која је била ваша прва мисао, прво осећање када сте текст узели у руке?
– Тај комад сам узео у руке пре 30 година, па сам заборавио осећање које је обележило то прво узимање. Тада сам играо младог Филипа Трнавца. Сада је судбина учинила да играм вођу трупе Василија. Како сам кренуо, ако господин Симовић не допише наставак, на располагању ће ми за неколико година бити још само женске улоге.
Ко је и какав је ваш Василије, из ваше људске глумачке визуре?
– И када смо овај текст радили први пут а и сада су ми та два лика Василије и Филип била само два облика једног бића. Остарели и млади глумац. Глумац ветеран и његова инкарнација која тек треба да прође све муке позива које је ветеран већ проживео.
Комад, знамо, јесте преплитање и претапање (ратне) стварности и позоришне уметности. У чему се, по вашем уверењу, највише огледа његова данашња актуелност?
– Универзалност. Тема која описује бруталну страну силу онога времена која се пресвукла у бруталну домаћу силу овога времена. Промениле су се само униформе, а улоге и глумци су остали исти.
Немачка окупациона сила, спутана технологијом тога времена, у недостатку телевизија које би укидала, укида путујуће позориште, а ова савремена домаћа сила у технолошкој раскоши златног доба укида телевизије. Жртве ових бруталности су увек обични и невини. То је укратко вечита актуелност овога текста.
А како сагледавате реалност у којој живимо? Шта је одликује, ко су и какви су главни ликови садашњице…?
– Главни ликови су ван разумевања и критеријума којима се процењују и којима процењују обични људи. Мени лично су у домену лепезе осећања типа: сажаљење, одвратност, гађење и слично. Ако се некоме учини да је оцена сувише строга, нека погледа збирку типова који изналазе разлоге због чега ће ипак изаћи на изборе, па ће се уверити да је процена ипак реална.
Ускоро ће избори. Својевремено сте рекли да би власт укинула изборе када би они могли да донесу промене. А сада кажете…?
– Био сам млад и брзоплет па сам мислио да би власт изборе укинула када би избори било шта могли да промене, а сада сам остарио па сам сигуран да би их укинула. Уосталом, због тога их је и укинула.
Рекли сте и да су Шојићи населили Скупштину, неко је прокоментарисао да би се Шојић због те изјаве могао увредити…
– Директни преноси су омогућили да се види колико је дубока увреда која се тим упоређењем наноси Шојићу.
И где смо сада, каква нам је будућност?
– Испоставило се да је садашњост сувише спора за ову динамику, па смо због тога принуђени да трошимо будућност. Споменик “Победник” је покушао да нас прати, али је изгубио трку и морао на реновирање. Ја лично мислим да ћемо да надрљамо, а као пророк сам ненадмашан. Ниједно моје пророчанство се није обистинило. Због тога када ми се јави да смо надрљали, знам да ће се десити супротно од тога – радујте се! Најмање што нас чека је златно доба.
Мислите ли да за нашу скорију прошлост већу кривицу и одговорност сносе појединци или друштво?
– Можемо да бирамо како нам се наврне! Само треба да се договоримо.. Овако је један паметни говорио: “Да је друштво важно сам знао, али да је толико важно ме је убедио један пијанац! Причао је овако: ’Волим да пијем, па о својој прошлости могу да говорим само на основу изјава очевидаца’. То значи да складним избором наклоњених очевидаца можемо имати прошлост какву желимо”.
Шта је сем „Шопаловића“ тренутно актуелно у вашем позоришном професионалном животу?
– У Београдском драмском позоришту и у априлу почињу пробе представе “Зелена чоја Монтенегра” у режији Никите Миливојевића.
У том театру играте “Сумрак богова”, представу коју сте такође радили са редитељем Јагошем Марковићем, а која се гледа на карту више и прошле године је по избору многих медија/критичара високо оцењена, сврстана међу најбоље, у сам врх. Шта за вас значи та представа, оно о чему говори?
– Пажња гледалаца и љубитеља позоришта није изненађење јер је већ скуп околности који је довео до постављања ове представе слутио нешто изузетно. Некада је појам позоришне авангарде било баш ово позориште са Радетом Марковићем, Оливером Марковић, Ђузом Стоиљковићем и другим глумцима који су Београду открили естетику позоришта Америке. Сада је БДП добио нови естетски приступ доласком г. Југа Радивојевића на чело куће, а преко њега и позоришну естетику господина Јагоша Марковића, па то слути да можда следи обнова старог сјаја и старе славе…
Блиц.рс
