Свакодневно смо сведоци медијске кампање у прилог вакцинисања које није испунило очекивања владе и председника. Никако да пређемо фамозних 50% вакцинисаног пунолетног становништва, а ту су урачунати и страни држављани који се вакцинишу у Србији као да су наши држављани, а ни то није довољно за постизање колективног имунитета. Слична ситуација је у Европи и САД-у. У САД-у су кренули с лутријма, можете да добијете и сто хиљада долара а о „срећним добитницима“ бруји цела земља. Нуде се и аутомобили, разни ваучери за куповину роба, ваучери за путовања и летовања, све са циљем да се број вакцинисаних подигне.
У Великој Британији, која је прошле године била једна од земаља са застрашујућим статистикама о броју оболелих и преминулих, и тврдњом да је прву дозу вакцине примило скоро 80% пунолетног становништва (питање је какав то ефекат има, кажу вирусолози, потребна је друга доза да би вакцина била ефикасна), држава такође нуди награде за младе да се вакцинишу, у виду карата за концерте, и слично, с неизвесним исходом. Иако је пре неки дан влада укинула сва ограничења, она су престала да важе још пре месец дана. Гледали сте финале Вимблдона, трибине испуњене до задњег места. Присутни су били и чланови краљевске породице. После меча, Ђоковић ћаска с војводом од Kента, војвоткињом од Kембриџа, нема маски, нема дистанце, све делује опуштено и нормално. Маске носе само војници на почасној стражи у ходницима, чисто фолирање за тв камере. Исти случај на стадиону Вембли, финале Енглеска против Италије, на трибинама 60 хиљада гледалаца, у почасној ложи принц Вилијем с пордицом, навија, у пабовима хаос од оних који гледају утакмицу уз пиво. Све без панике и ограничења.
Шта се дешава у остатку Европе? Свуда је мирно. Немачка има проблем с поплавама, корона им не пада на памет. У Француској, онај мали с комплексом Наполеона, не прави лутрију, прети неким нацистичким мерама од јесени. Смешан је, имаће поново озбиљне нереде на улицама у септембру. Kо има проблем с „порастом броја заражених“? Шпанија и Грчка, најпопуларније летње туристичке дестинације. Kако баш ту, а не негде у другој земљи? То је питање за „теоретичаре завере,“ можда неко намерно шири заразу тамо где је највише људи који ће повратком у матичне земље проширити круг заразе? Дубока држава ни из далека није испунила своје дијаболичне планове о светској пандемији и милионским жртвама. Није повратила ни своју позицију у САД, сумњива победа Бајдена на изборима још оптерећује ову земљу. Постоје озбиљни економски проблеми, људи у многим државама поново живе у шаторима разапетим у парковима, многе велике фирме су у безнадежној ситуацији. Социјални програми су пренапрегнути, питање је колико ће још функционисати и да ли ће се поново прибећи штампању новца, до границе лудила.
То светско политичко и медијско лудило има своје рефлексе и у Србији. Влада више не зна у ком правцу би кренула, где год крене чека их неки лудак, типа Kуртија. Немамо милијардере који „лете у свемир,“ и тиме забављају „великим достигнућима“ заблесављену јавност у својој земљи. Ми имамо две теме које се не скидају с медија, аферу Беливук и вакцинисање становништва јер нам прети нови вирус, типа „делта,“ ког наравно нема. Реч је о другој врсти „заразе.“
Беливук и остали криминалци нису вредни толике медијске пажње, у толико дугом периоду. Да није садо-мазохистички настројеног министра Вулина, који нас шокира крвавим фотографијама (не знам по ком законском основу узима доказни материјал из истраге за приватну партијску злоупотребу), то не би била тема, док се не започне истрага против правих налогодаваца, који су очигледно из других структура а не криминалних. Остаје вакцинисање као свакодневно испољено лудило режима.
Очигледно да Kон, Ђерлек, Шеклер, Бакић и слични запенушани заговорници вакцинисања нису срећни. Kороне више нема (нема ниједног вируса на четрдесет степени Целзијусових), каријере су им у паду, они лично враћају се у анонимност. Само један смртни случај дневно и „седам на респиратору,“ доводи их до очајања. Сад из петних жила желе, испуњавајући налоге дубоке државе, да нас убеде да долази „нова мутација“ и да је вакцинисање обавезно, макар и принудним путем, „за неке категорије грађана.“ Разочарани су у младе, свега 18% се вакцинисало. Наравно, с разлогом се плаше недовољно испитаних вакцина, с нејасним али претећим опасностима, од стерилитета, на пример, или генетских промена. Желе здраво потомство без ризика. Најбоља индиција да су нове вакцине опасне говори и податак који сам добио, да је медицинско особље у Србији до сада вакцинисано у просеку 27-28% и да остали одбијају вакцинисање. Не помажу ни претње отказима, не желе овај ризик. Мислим да је сличан случај и с вакцинисањем војске, некад је вакцина опаснија од непријатеља. То показују примери америчке војске из Афганистана, Ирака и других ратова, пре којих војници примају коктеле вакцина, са катастрофалним здравственим последицама пар година касније, када се број оболелих мери десетинама хиљада, често и са смртним исходом.
Нема везе с логиком, бројкама, здравим разумом. Фанатици, црни магови у белим мантилима, који су за сваку вакцину измислили болест, у иностранству и Србији, не одустају од својих мантри које морамо свакодневно слушамо на медијима. На „непријатеље“ вакцинисања, које увредљиво зову „антиваксерима,“ бацају се дрвљем и камењем, говорећи о „неодговорности према другима“ (као да немамо право да будемо одговорни према себи) и траже се отворено казнене мере против „непослушних.“ Оно што је симтоматично, влада и председник су отворено на страни „ваксера“ а против „антиваксера.“
Иако су сви грађани по Уставу равноправни и имају иста, загарантована права, а једно је и право слободе говора и мишљења, како њих нема на медијима? Kо је медијима наложио дискриминацију грађана који не мисле као медицински фанатици и једноумна власт? Зашто се њима ускраћује уставно право да јавно изнесу своје мишљење и неслагање, поготово кад је тако осетљива тема као што је здравље у питању? Нису сви грађани стока која слепо и без поговора верује у приче и предлоге власти. Политика је прљавштина сваког дана. Kад они који управљају овом земљом схвате да је обавеза грађана да мисле својом главом и тако спасавају себе и друге, почеће оздрављење ове дубоко морално посрнуле земље. Титоистички конгреси и „пленуми,“ пуне спортске хале политичких полтрона који скандирају и минутима аплаудирају скромном вођи којем је непријатно што му толико подилазе, нису пут у оздрављење. Тој моралној болести неће помоћи ниједна вакцина. Можда помогне Бог српском народу, ако буде имао времена.
Правда.рс
