МИЛАНОВИЋ: Јовица Станишић је највеће зло у Србији икада

Бивши директор РТС у ексклузивној исповести говори о својим данима у затвору са Шиптаром и Радетом Марковићем, оптужбама да је жртвовао раднике РТС, политичким убиствима у Србији, односима са Слободаном Милошевићем, Ивицом Дачићем, земунским кланом… 

Прошло је тачно 17 година откако се живот Драгољуба Милановића претворио у пакао. Те ноћи 23. априла 1999. године авиони НАТО пакта срушили су бомбама део зграде Радио телевизије Србије у центру Београда и усмртили 16 људи који су се затекли на својим радним местима. Трагедија 16 породица и лична драма тадашњег директора РТС-а од тог тренутка иду руку под руку.

Милановић је линчован 5. октобра 2000. на тротоару испред исте зграде, као директор тада озлоглашене државне телевизије, а затим је још неколико година трајао медијски и психички линч њега и његове породице. Одлежао је десет година у пожаревачком затвору као одговоран што су његови запослени изгинули радећи свој посао, а у ексклузивном интервјуу за Експрес говори о томе зашто сматра да апсолутно није крив, како је успео да издржи све, зашто не разговара с Дачићем и бившим колегама из СПС-а, као и о односу са Слободаном Милошевићем, атентату на Ђинђића и позадини бројних крупних догађаја из тог времена.

Како носите бреме тога да сте осуђени и прогашени кривим за смрт 16 људи, колега?

-Не знам колико ћу на прави начин успети то да објасним. Мени то што сам осуђен није толико тешко пало колико би човек са стране могао да закључи. А знате зашто? Ја знам да нисам крив и то је једна ствар. Међутим, не и најважнија. Најважнија ствар је то што је те ноћи живот изгубило 16 мојих колега, од тога половина младих. Мени је то највећа казна. То и то што ја нисам страдао а да суони остали живи. То је моја рана с којом ћу да умрем. Ту нема лека. Остаје ми само да палим свеће и да се молим.

Изашли сте с робије пре скоро четири године, какав је данас ваш однос са породицама жртава?

-Испричаћу вам само један детаљ како се манипулише породицама. Кад сам био при крају робије, видим на ТВ-у да се у међународном прес-центру одржава трибина за и против НАТО-а. Видим Жанку Стојановић, мајку страдалог Небојше. Био је добар момак, добар радник… Њој дају реч и она каже да би њен син био срећан да Србија уђе у НАТО пакт. То је српска трагедија.

Осуђени сте под оптужбом да нисте извршили наредбу о измештању запослених из зграде РТС-а у време агресије, да сте их свесно жртвовали?

– Видите, у непосредној близини зграде РТС-а налазе се дечје позориште, црква Светог Марка, гимназија. То је једина тачка у Београду на коју ни најгнуснији непријатељ не би смео да удари.

Било је планирано да Вучић те ноћи говори с крова РТС, односно да се директно укључи у емисију Ларија Кинга на ЦНН

Али на суду се тврдило да је постојала одлука Савезне владе о измештању запослених?

-То једноставно није истина, то је опет замена теза. Па представник Савезног министарства за одбрану, неки Пајчин, сведочио је и рекао да је, што се тиче војске, телевизија учинила све што је требало да учини. Једна тачка те одлуке је била за медије, а друга за нека државна предузећа. Постојала је рецимо одлука за фабрику „Застава“, па није исељена. Бомбардовали су и њих, погинуло је једно или двоје. Али НАТО није занимала „Застава“, њих је занимала телевизија, симбол отпора и њихов највећи противник. Нису они имали већег противника од РТС-а.Интересантно је и то да суд није дозволио Момиру Булатовићу да сведочи, иако је он једини по закону могао да тумачи ту одлуку, једини је он био компетентан.

Да ли је РТС био легитимна војна мета?

-Није, нити икад може бити војни циљ. Али објаснићу вам где се намерно обрћу ствари. Кажу да је НАТО говорио да је РТС легитиман циљ. Јесу, и они су сваког дана рушили наша постројења под изговором да је то центар комуникације, како се тиме служи војска. Али и дан пре бомбардовања онај несрећни Вајт је питао Солану хоће ли бити бомбардовано седиште РТС-а и овај му је рекао да неће. Једна је ствар седиште телевизије где су новинари, где се прави програм, а друга постројења.

А шта је са наредбом 37?

-У тој фамозној наредби 37 предвиђа се измештање телевизије из Таковске и Абердареве. Али она је непотписана, ја је нисам потписао. Извадили су је из компјутера, да ли су је касније штампали ја то не знам, а суд је то уважио на основу сведочења мог помоћника, директора за одбрану. Ја сам њему дао овлашћења да издаје наредбе у току ратног стања. Што ће рећи да се ја нисам активно бавио тим делом јер ја сам имао друга посла, како да спасавам телевизију, како да обавештавам јавност, где да шаљем људе… Тај сектор поверио сам свом помоћнику коме је то био једини посао. Он је на суђењу тврдио да је ту наредбу носио у својој торби од 23. априла 1999. до 5. октобра 2000. кад му је изгорела у паљењу телевизије.

Да ли је на вас вршен притисак да кажете да је Слободан Милошевић тражио да свесно жртвујете запослене?

-Очекивали су да ћу да се сломим, разне методе су примењивали не би ли рекао оно што су они желели да чују – да ми је нешто такво наредио Слободан Милошевић. Чинили су све да се то догоди, наравно. Доводили су ко зна кога да сведочи, али нико није могао ништа да каже против мене. Једино тачно је да су војни врх и Милошевић у мене имали, нема смисла да кажем неограничено поверење, али пуно поверење. Знали су да ја радим свој посао најбоље што могу и да ћу главу да дам ако морам.

Вратимо се на ноћ 23. априла 1999.

-Остао сам на телевизији до један сат иза поноћи, можда и до један и десет или двадесет. Остао бих дуже да ми није дошао један пријатељ, позвао ме на пиће… Чекали смо саопштење о састанку Милошевића са Черномирдином у Москви. Стигло је после поноћи, Милош Марковић је био уредник емисије, а дежурни уредник, или уредник дневника, била је Ангелина Вучић, мајка Александра Вучића. Милош ми је донео саопштење, прочитали смо га, рекао сам му да га среди. Одгледао сам емисију и изашао.

Гледам Жанку Стојановић, мајку страдалог Небојше из РТС, доброг момка кога су убиле НАТО бомбе, пре неку годину узима реч на неком скупу “за и против” и каже да би њен син био срећан да Србија уђе у НАТО пакт. То је српска трагедија

Вучић је у то време требало да гостује?

-Ја то нисам одмах знао, али требало је. То су уредници догаварали са њим, било је планирано да говори с крова зграде, односно да се директно укључи у емисију Ларија Кинга на ЦНН.

Како сте сазнали да је зграда бомбардована?

Само што сам ушао у стан, зазвони је телефон и један пријатељ ми каже да су погодили телевизију. Тог тренутка сам се вратио, тамо сам затекао већ разне људе. Ту је поред осталих био и Аркан, дошао је и Александар Вучић…

Сад кад се сетите те ноћи, које су вам прве асоцијације?

Био сам трауматизован, нешто памтим, нешто не. Кад сам видео да испод оних рушевина покушавају да извуку тела, шта имам да причам… Прибрао сам се релативно брзо, већ у шест ујутро, или је било девет. Емитовали смо вести уз помоћ Студија Б, то поштено Драган Којадиновић и каже. То је једини истакнутији новинар који је говорио и писао поштено. Никако да га сретнем и да му стегнем руку.

Кад су кренуле прве оптужбе да сте криви?

Већ после два дана. Добио сам руком писано писмо од мајке Жанке Стојановић. Али у оној мојој муци бацио сам га, нисам могао да поднесем да то чувам. Она ме јевећ ту оптужила да сам крив. Други пут је мој генерални секретар Душан Јаковљевић отишао да ступи у контакт с родитељима погинулих у каменој салиРадио Београда, да виде шта ће да раде. Одмах су га напали, почели мене да оптужују. Хтели су да бију удовицу страдалог Јонтића јер није хтела да им се придружи. Пакао је почео…

*Следеће године 5. октобра сте линчовани. Да ли је напад био спонтан или организован?

Организовали су нешто, али нису очекивали да сам ја ту, у телевизији. Мислили су да сам побегао, као што је побегао Чукић из „Новости“, као што је побегао Хаџи Струја. Нисам бежао пред бомбама, па где да побегнем пред Србима, боже сачувај. И да знате, никад нисам имао обезбеђење, само возача јер сам радио по цео дан. Ово Вучић што прича колико ради, ја сам сигурно радио више од њега. А знате зашто? Он понешто може да одради из куће, а ја не, ја сам све морао да одгледам, да видим.

Ко вас је све тукао?

Изашао сам сам на улицу, неко је викнуо: „Милановићу пичко или олошу“, не сећам се. „Смеш да изађеш“, тако нешто је рекао, и тад је кренуло, њих неколико ћелаваца ми прилази и почињу да ме бију, а једна млада фоторепортерка све то са невиђеном страшћу фотографише. Камере нисам видео, не знам ко је то снимао. Један момак низак, млад, почео је да их растерује. Не знам колико су ме тукли, било је страшно, али видео сам на снимку да сам покушавао да заштитим главу.

У Забели сам се дружио с Радетом Марковићем, он је мученик одржавао фекалну пумпу. То је пумпа за говна

Како сте преживели тај напад?

Оно што знам јесте да су ме тај момак и његов отац онако крвавог одвели у неку сиротињску кућу, уџерицу која је била уз телевизију. Хтели су да ми обрију бркове, да ме не препознају. И они су се плашили да не изгубе главу. Пребацили су ме у ординацију „Анлаве“, мислим у Страхињића бана. Нису смели у Ургентни центар. Кад су ме мало средили, довели су ме кући. Ћерка кад ме је видела почела је да плаче. Нисам знао где ми је жена Љиља, она је била уредница на РТС-у. Ћерка је стално питала где је мама. Срећом, појавила се после једно пола сата, јадна, маскирана неком капом. И она је добила ударац...

Да ли данас знате ко вас је заправо тукао? Да ли су вас тукли због начина на који сте руководили РТС-ом или због оптужби да сте свесно жртвовали људе у бомбардовању?

За те који су то радили бомбардовање није значило ништа. Ја знам ко ме је тукао, после сам их упознао. Упознао сам се са Душаном Спасојевићем у затвору јер нас је исти командир водио на адвокатске посете.

Оно кад му је Чедомир Јовановић долазио у посету?

Чеда му није био једном у посети, већ 60 пута. Готово сваки дан.

Шта вам је Спасојевић рекао?

Молио ме кад изађемо да дођем до њега, да ми прича шта је све радио тог 5. октобра, који ми је грех нанео и шта је све урадио за те који ме сада хапсе. Рекао је да ће се осветити. Посебно Ђинђићу. Са Чедом је био бољи. Чеди је давао паре и пола килограма кокаина сваке недеље. Део за њега лично, а део за диловање.

То вам је Душан рекао?

Душан лично! Чеда му је ћерку довео на рођендан у затвор, знам јер је тад рођендан Мири Марковић и мојој ћерки, у јулу. На рођендан му је довео жену, ћерку и донео торту.

Кад сте ухапшени?

Ухапшен сам 13. фебруара, одмах након што је Ђинђић постао премијер. Први сам ухапшен од бившег режима, имао сам ту част. И пре Милошевића, чак и пре Радета Марковића.

Шиптар ми је у затвору причао како је Чеди давао паре и пола килограма кокаина сваке недеље. Део за њега лично, а део за диловање.

Притвор вам је укидан?

Изашао сам из притвора октобра 2001, али су ме вратили јуна 2002. због узнемирења јавности, утицаја на сведоке… Милошевић је био већ у затвору, а 28. јуна је послат у Хаг. Били смо у исто време у Централном затвору али се нисмо видели, ни причали, иако нас је само зид делио. Нису нам дали. Он ми се из Хага јављао да ја преузмем партију. Ја се смејем, „како, председниче, да преузмем партију кад идем у апс“. Он ми каже: “„Ма какав апс, то ће Врховни суд да поништи, па има још поштених Срба.“ Тако смо завршили разговор.

Довођени сте у везу са „земунским кланом“, да су вам они помогли да се сакријете у „Сабљи“. Када сте поново ухапшени?

Знали су, наравно, да сам посећивао Душана Спасојевића, он ме је још у затвору молио да дођем да ми прича. То је њима сметало па су паковали моју везу са„земунцима“. Све ми је Душан испричао и ја сам знао шта ће да се деси. Они су хтели да убију Зорана. Лично мислим да су га убили ови што су осуђени, али не сами, вероватно је још неко пуцао и вероватно у договору с Енглезима. Не питајте ме откуд знам, то знам сигурно.

Како сте издржали 10 година робије у Забели?

Брзо сам схватио шта ми је чинити. Нема размишљања о будућности, нема сутра. Само да тај дан преживиш као човек. Година прође, дан никад, добро је то укачио онај глумац Лаушевић.

Једно време били сте полуслободњак?

Дуго сам био у најтежем седмом павиљону, више од две године, и временом сам постао полуслободњак. Неколико пута сам дошао кући, али кад су жути дошли на власт после три дана су то укинули.

Јесте ли били у самици?

Нисам, увек је морао да буде неко са мном, бар један у кога имају поверења, који ће да им пренесе како се понашам, да ли нешто причам…

С ким сте се дружили у затвору?

С Радетом Марковићем, он је мученик одржавао фекалну пумпу. То је пумпа за говна. Ту је био док га поново нису оптужили за Ћурувију и вратили у седми павиљон. Виђао сам Кертеса, а са Милорадом Брацановићем срео сам се два или три пута у болници.

Јесу ли вам помагали партијски другови? Ко вас је од њих издао?

– Видите, док је Слободан Милошевић био на слободи, док су се мало плашили њега, долазили су на суђење неколико пута Жарко Обрадовић и Александар Антић. И то је било то, то је био партијски задатак. Једном или два пута ми је дошао и Мрка, али не по задатку. Мркоњић је био мој пријатељ, дошао је јер је хтео. После више није.

Дачић кад види моју жену изљуби је, каже јој „зови Љиљо“. Онда она јадна зове милион пута, али џаба. Неће ни да се јави.

А Дачић?

– Ма какви. Моја жена одлазила је на те партијске скупове да се бори за мене, десет година је то радила. Она је моја хероина. Дачић кад је види изљуби је, каже јој „зови Љиљо“. Онда она јадна зове милион пута, али џаба. Неће ни да се јави.

Јесу бар финансијски помагали?

Само Мркоњић, у неколико наврата.

Јесте ли данас у контакту са људима из СПС-а?

Не, схватио сам да нисам њихово друштво, њима је преча естрада. Али кад питате,да вам кажем каква је то партија данас. Кад је у Тадићево време Ивица Дачић био заменик премијера, а касније министар полиције, он није хтео да изда Марији Милошевић испис из држављанства. Она је особа која не постоји, нема документа, нема пасош. Кад је требало да склопе коалицију са демократама, кад им је требала подршка, ишли су код Мире у Москву Ивица и Мркоњић и обећали јој укидање потернице, да ће њу и Марка да врате у земљу, да ће повући отпужницу, да ће Марији дати исписницу. Све су јој обећали и све су слагали.

Чујете ли се са Миром Марковић?

Видели смо се у фебруару у Москви.

Како живи?

Јако скромно, повучено, нигде се не појављује. Седи и пише.

Ваше пријатељство с Милошевићем никад није нарушено?

– Ја сам био директор телевизије само зато што Слободан није дозвољавао да то буде неко други. Мене су годинама смењивали од СПО-а до ЈУЛ-а. Покојни Зоран Тодоровић Кундак ми је признао да је он неколико година свим силама покушавао да ме смени… Слоба то није дозволио јер је знао колико радим, за разлику од других. На крају ми је признао да он зна све, али да не може да смени неке људе. У тој фази је сада Вучић, бојим се. Зна он боље него ја шта му све раде Немци, шта траже Енглези, Американци. Ангела Меркел му тражи да подиже споменик фолксдојчерима у Војводини.

Како је породица то преживела?
-То боље да питате Љиљу. У почетку је било некакве уштеђевине, ипак нисам пао с Марса. Радио сам у моћним кућама, у „Политици експрес“ више од 15 година, био главни уредник, примао плату од три, четири хиљаде долара. Писао фељтоне, књиге, живео сам добро. Али то се брзо истопило. После смо спали на просјачки штап и да није било помоћи пријатеља ко зна шта бисмо дочекали, да ли бисмобили живи.

Да ли их је неко малтретирао?

-Јесте, мада моја деца нерадо причају о томе. Најтеже је пролазила моја ћерка, ем најмлађа, ем женско. Ко зна шта је она све доживљавала, нема смисла да вам причам све што знам. Организованог прогона, не могу да грешим душу, коликознам није било. Једино што није било никакве помоћи. Цркни-цркни.

Никад више нисте ушли на РТС?

-Не. Једино у Кошутњак једанпут, кад ме судија водила због неких папира.

Нападале су вас и колеге новинари?

-И даље ми раде о глави, праве хајку. То је њима задатак, раде по инструкцијама, дописују се на челницима НАТО-а. Кад би вам показао преписку Верана Матића с њима, да видите који је то агент и шта он ради.

Рекли сте за Радета Марковића да је мученик?

-Кад је Раде Марковић дошао за шефа ДБ-а њега тамо нико није прихватио јер све је била структура Јовице Станишића. Станишић је највеће зло у Србији икад рођено, или једно од највећих. Раде није могао, није смео да покуша да мења било шта у служби, био је страно тело. Лично ми је рекао, кад је у питању Ибарска, да је могао сам нешто ту да учини, да изнесе неке индиције, али да није ништа учинио јер је бранио власт. И то јесте прикривање, за то је могао да одговара, чак и за помагање.

Шта хоћете да кажете?

-Хоћу да кажем да је све то проистекло из једне недвосмислене жеље страних служби у спрези за домаћим противницима Милошевића да оцрне власт јер је Слоба направио животну грешку кад је расписао изборе пре времена. Они су схватили да је то шанса о којој нису ни сањали. И кренули су да убијају његове противнике, Стамболића, Драшковића.

На основу чега то тврдите?

-Па која озбиљна тајна полиција иде да убије неког и тамо остави тако јасне доказе, теретњак насред пута, своје регистрације, своје људе које ћеш похватати да говоре свашта…

Али неколико људи из ЈСО-а признало је учешће у злочину на Ибарској?

-Легија је извршио притисак на те људе да то причају. И изиграни су, ено их и даље робијају. То је Легија и признао. Сад га је Јовица Станишић, са не знам ким још, убедио да он каже нешто о убиству Ћурувије, па му држава неће узети кућу.

Кућа му је ипак одузета?

-Наравно, они су га опет израдили, али сад Раде Марковић одговара. Милошевић није имао шансе да добије изборе кад му убијеш Стамболића, људе око Вука Драшковића. То је режија страних служби и њихових сарадника унутар земље, а Легију је у то увукао Јовица Станишић, који је био смртни непријатељ Слободана Милошевића.

Пре него што га је Слоба сменио, Станишић је хтео да буде шеф државе. Ту око Јовице су били Брана, Вучела…

 

Како то?

И пре него што га је Слоба сменио Станишић је хтео да буде шеф државе, а од једног тренутка заиста је кренуо да буде господар Србије.

Како се то манифестовало?

-Манифестовало се удруживањем у партији, у покушају смене Милошевића. Ту око Јовице су били Брана Црнчевић, Милорад Вучелић… једна јака скупина људи. Кренули су на Слобу 1995, пре Дејтона, тад је био нападнут са свих страна. Врло озбиљно и 1997. и 1998. године. Можда је Баџа из тих разлога и ликвидиран, да се Јовица ослободи њега. Сви озбиљни људи упућени у тај случај сматрају да је Јовића Станишић организовао Баџино убиство. У Кундаково није директно умешан.

Зашто?

-Зато што је Кундак, колико је био надобудан, хтео све, па је покушао да узме и шверц цигарета. Црногорци су га због тога ликвидирали.

А ко је убио министра одбране СРЈ Павла Булатовића?

-Исто његови Црногорци. Он је био најпаметнији црногорски политичар, иако је био пијанац. Одан Србији, био је Србин. Да се он питао, Момир Булатовић би на оној првој седници сменио Ђукановића…

Судило вам се и за незакониту доделу станова кадровима на РТС-у?

-Делио сам, наравно да сам делио. Чинио сам све да мојим запосленима живот буде подношљивији, да живе од свог посла.

Јесте ли поносни на то што сте давали станове?
-Видите, ја у животу никад нисам рекао да сам поносан на нешто. Пре свега јер имам једно стварно тешко патријархално васпитање. Мене су отац и мајка од малих ногу учили да је најтежа ствар коју човек себи може да дозволи да говори о себи.

Колико је станова у питању?

-Укупно 170, што станова, што кредита. Коме год сам могао да помогнем, ја сам помогао и притом нисам оштетио државу.

Коме сте дали стан, а да је касније на неки начин био против вас?

-Рецимо, жени министра Слободана Милосављевића, Катарини, њој сам дао стан. Дао сам стан сад великом директору Радио Београда Миливоју Михајловићу. Он је био новинар на радију у Приштини, а ја сам га на захтев политичара из своје партије поставио за директора Радио Приштине. Сменио сам свог друга Миодрага Вујовића и поставио њега. Моја партија, моја власт, и курти и мурти је давала станове.

Новинари данас могу само да сањају о томе да добију стан.

-Да вас не повредим, али ви сте данас једна најобичнија радна снага својих газда. У социјализму је новинарство било озбиљна ствар, да оцрниш човека без икаквих доказа то је било незамисливо… Гледам шта ради овај Вукашин Обрадовић из НУНС-а. Ја сам га запослио, био је дечко који обећава…

Како сте видели рад РТС-а за време Александра Тијанића?

-Ево колико сам ја био лош директор, а Тијанић је био велики. Он је у Алеји великана, нека спокојно почива. Кад сам ја био директор имао сам близу осам хиљада запослених, три студија и месечни приход од претплате који у најбољем месецу није прелазио милион марака. Тијанић је кукао да ће да затвори телевизију јер, боже мој, има приход само 80 милиона евра годишње, три и по хиљаде запослених и два студија. Али, треба да причате да сте геније, да сте најбољи, да напишете у опроштајној књизи да сте кукавица, да сте све радили у животу јер сте кукавица. И онда дође Љиља Смајловић из УНС-а и додели Тијанићу награду за храброст. Пазите, за храброст.

Експрес.нет

ФОТО: Новак Ђуровић/ЕКСПРЕС