Миленко Вишњић: Српски кривци за подјељено српско друштво

Као никад у историји, српско друштво је подијељено: на грађане и националисте, на демократе и конзервативце, на издајнике и патриоте, на Београђане и остатак Србије, на Србијанце и Регионалне Србе, на Земунски клан и босански лоби…

Углавном, по сличности и особинама, све те интересне групе (ниједна странка нема идеологију) се могу сабрати у двије скупине. Узроци који су довели до оваквог очајног стања углавном се вежу са САД (изазивачем ратова, Западом), Горбачовим, рушењем Берлинског зида, Антом Марковићем, од Запада покренутим вјерским ратовима деведесетих…

Али, све то на страну, сложићемо се да је у свему томе српски допринос без конкуренције. Довољно ће бити описно почети од тзв. „Петооктобарских демократских промена“.

Како?

Многи описују еврофиле (атлантисти, еврофанатици, европејци, који се из принципа не мијешају у свој посао), као људе без става, усвајајући западне идеале као своје. Самозвано су се прогласили грађанима првог реда, углавном састављеног од београдских „интелектуалаца и угледних аналитичара“, привредних скоројевића и тајкуна, политичких каријериста и опортуниста, пребјега из слабијих политичких странака и странака „пуштаних низ воду“.

Режимски медији их пазе к’о кап воде на длану.

Затим, у том шаренилу „грађана“ су и новопечени докторанти (лако је примјетити посланике СНС у Скупштини, готово сви су доктори наука), однедавно неки „боље стојећи грађани“, затим још неки грађани који се добро „сналазе“, углавном у Београду, Новом Саду, нешто мање у Нишу, а понеки су залутали и у неке мање градове мајчице Србије.

„Србија ради, Београд се гради“, често се може чути шала, свуда ван града Београда.

Шта су доброг донијели, заљубљеници европских вриједности, подражавајући идеале Запада, српском друштву у цјелини? Сами су се успјели заразити опаком, али не и органском неизлјечивом болешћу, званом европејштина. Преносећи је јавности путем својих (америчким) медија, и понављајући исту причу из дана у дан, Они су заразили и збуњено, пљачком и економским пропадањем исцрпљено српски друштво.

Заљубљеници германског насилног карактера, чији су преци ратовали за швабе, против земље коју уништавају, 16 година уводе(!?) Србију у Европу. Из коријена чупају стабло српске самобитности, које је вјековима расло хранећи се својим самородним културним жилама. Они су понизили српски народни дух.

Стварно, шта су доброг донијели Они сами; а шта све те њихове реформе, намећући их 16 година српском друштву?

Сва доброта коју су Они донијели српском народу, може се подвести под најмање три категорије:

• наметање скупих, неодговарајућих и непотребних институција и агенција, неодговорно задуживање државе, потпуно уништење индустрије, пољопривреде, цијеле привреде, кокетирање са непријатељом српског пријатеља – НАТО, по сваку сијену довођеље „страних инвеститора и отварање радних мјеста“, (империјалистима 10 хиљада евра, за сваког српског роба);
• потпуно изопачење српског начина живота, подражавање свега и свачега са запада, свега што је страно српском бићу, уништење језика, умјетности;
• и, на крају, насилно мијењање српске свијести, историјски и вјековима свјесног народног бића – историјског народа, наметање лажних западних вриједности.

Плански су створоли и још стварају такво политичко и привредно окружење, да млади људи безглаво бјеже из своје једине им домовине, као никад у историји њене државности. Срећом у несрећи, Русија је потпуно отворена за Србе, посебно за технички кадар (од инжењера до занатлија).

Наравно, одлазак у мајку Русију није утјеха и замјена за стално нестајање Срба.

Они непрекидно злоупотребљавају српску несрећу, понављајући у својим медијима, како „млади одлазе у државе пријатељског Запада“, што даје Влади дадатни „импулс за одлучан европски пут“.

Истина, понеки, или најбољи стручњак, и оде и на Запад. Познато је да та вјековно насилна култура, углавном нуди понижавајуће послове странцима, посебно проказаним православним Словенима, Малим Русима, изузетно.

Они не одустају да учине српски народ бесплодним и безвриједним, постојано га исцрпљујући и лишавајући животне енергије и производне снаге. Укратко, Они све чине да се један нормалан народ осјећа духовним и економским богаљем.

Насилно су преокренули српски живот, по моделу њима страном – западног. Упрежући га у свој јарам, Они мрзе и стиде се основа српског живота; с друге стране, обожавају државу тог истог народа, користећи је као оруђе своје моћи.

Промјена начина живота, обичаја, схватања и нарави, што разједа српско биће, јесте прва тачка сваке Њихове „реформе“. А било их је, и сами Бог зна колико од 2000. године до данас. Зашто западни начин живота стављати на врх, на почасно мјесто, испред свега; а све српско обезвриједити, стављајући му жиг ниског и недостојног, срамног и примитивног, неевропског и нерадног?

Зар није нормално и у традицији свих цивилизација и народа, да један од другог посуђује оно што је напредније, боље, технички напредније и корисно, природно учвршћујући своју самобитност, као што то чине сви други народи, који држе до достојнства тог имена?

Пошто су сви доктори наука, онда су довољно образовани да морају бити свјесни, да на силу једном народу наметање туђе свијести, културе, обичаја и начина живота, никада неће успјети, неће дати ону чврстину и снагу потребну да се одржи вјештачко стање.

Они не одустају од лишавања српског друштва онога на шта је оно било највише поносно, од свог самог настојања – српства! Најбољи примјер су Бошњаци, који прихватањем вјере, нису прихватили и језик и турску културу. Истина, вјекови робовања су учинили своје, али то је неупоредиво блаже у односу на посљедице које је Запад оставио српској западној католичкој браћи.

Дефинитивно, другачије је то са агресивном западном цивилизацијом (романо-германском, почев од Карла Великог), која је Јужним Словенима неповратно наметнула своју културу и вјеру (од самобитности, сачували су језик, који по инерцији стално преправљају), стварајући од отуђене браће највеће српске, словенске и православне непријатеље.

Шта се дешава у српском друштву задњих 16 година, а да не подсјећа на горе описано?

Западна цивилизација се довољно извјежбала на Словенима (словено-православна цивилизација), како их уништити и потпуно им заметнути племенску лозу. Промјеном народне свијести, начина живота, обичаја, навика и схватања, нестаје и самобитности било ког народна.

Кренувши од данашње Словеније, Хрватске, Словачке, Чешке, Пољске и, најболније, Украјине и њене унијатске Галиције, довољно је да се схвати историјски однос романо-германске цивилизације према Словенима уопште, Балкански Мали Руси су Западу непресушна инспирација за мучење.

Еврофили су својим (западним) полуписменим медијима, изопачили и српски језик, уводећи у њега стране изразе, који буквално преведени не значе ништа. Зашто српско друштво мора вјеровати лажовима да је хомосексуализам права европска вриједност? Зашто власт скоројевића тјера Србе да вјерују да је уништена привреда права привреда, да је назадак спори напредак?

Зашто стално доказивати и лагати Западу, да је српско друштво на сигурном путу масовне сексуалне девијације? Истина, постоје ријетки и изоловани случајеви, али то није разлог разметања по улицама главног града.

И, наравно, због избора! Уз еврофиле су готово свих 27 националних мањина или, 17% укупног гласачког тијела. Као и много пута у прошлости, готово све националне мањине су биле уз оне Србе који су радили о глави српској заједници.

Од пуча 2000. године, на овај или онај начин, еврофили чврсто држе власт у својим рукама, а још чвршће и одлучније воде Србију и цијело српско друштво у сигурну пропаст. Свакако, нада постоји, али само и једино, да се друштво ријеши постијеће пошасти, и да из темења поврати изгубљено!

Од српских земаља, београдски Они имају савезнике само у Подгорици, такође у црногорским Оним. Многи тврде да се Бања Лука давно одметнула од „евроатланског пута“. Што се тиче Македоније, то је теже процијенити, због ојачаног шиптарског елемента на задњим изборима. И тај новопечени народ је настао на описани начин, губљењем српске самобитности. Стога, нећу ни сузе пролити!

Заклета у „европски пут без повратка“, тренутно владајућа политичка елита Србије – СНС (шеф странке, некад мислио да је русофил), са језгорм одметнутих Шешељевих радикала, обична је политичка сваштара.

Састављена са коца и конопца, не по идеолошким вриједностима, јер их нико и нема, него и само због личних интереса, углавном окупљајући „своје земљаке“; дибровољце са заједничким географским коријенима, западно од ријеке Дрине.

Па зар и то?

На све те српске муке, пропагандна машинерија, малодушност, лични страх и себичност су довели многе Србе у стање Стокхолмског синдрома, проширирујући на њих и најопаснију епидемију у српског историји зараза – европејштину.

Немајући снаге да се одуппру непријатељу, стварном злу, и нанијетој им неправди, капитуланти су постали малодушни и агресивни према „ближњима својима“.

Уморени од немоћи и неправде, клањајући се Западу и његовој локалнној марионети, капитуланти су почели су да се идентификују са карактером својих мучитеља, тражећи и од својих сународника да постану као они.

Од традиционално културолошки и генетски поштених, мирољубљивих и праведних људи, не издржавши тест тешких времена, многи у српском друштву су постали зли и неправдени према својим саплеменицима, агресивно тражећи и од њух да прихвате зло као начин понашања.

А шта је с осталима?

С друге стране, конзервативнији свијет, домаћински везан за традиционалне српске вриједности и своју културу, своју славу, обичаје, иглавном избјегава сукобе са Онима, с вапајем чекајући помоћ од мајке Русије, у нади да ће се једног дана избавити од зла које га је снашло.

Русофили под датим околностима, тешко да икад могу доћи на власт и вратити достојанство и суверенитет Србије. Они углавном престављају оних 55-60% „пасивног“ бирачког тијела. Сви, или готово сви, од режима контролисани медији, исмијавају русофиле, агресивно их покушавајући осрамотити и понизити пред српском јавношћу, називајући их свакако: и националистичка десница, и националисти, и десница националиста, лажни патриоти, професионални патриоти…

Иако ниједан од поменутих „погрдних назива“ не значи ништа сраморно, ништа издајнички, ништа лоше за друге народе, игра „еврофанатика“ ипак пали, најмање код четвртине српског (не рачунајући и националне мањина) гласачког тијела.

Унакажење српског језика, дословним прихватањем страних израза, највише узима данак код оних који највише доприносе развоју тог зла.

У ствари, све оне Србе који се не декларишу као поштоваоци западних вриједности, европског пута и НАТО чланства; све оне Србе који се не мире са улогом западног скутоноше, полтрона, марионете, режимска моћна пропагандна машинерија, и њени препаметни аналитичари, једноставно називају националистима, популистима, десничарима…

Умјесто према стварним непријатељима, капитуланти (малодушна српска мањина) усмjерава сву своју негативну енергију према најближима: недужним комшијама, поштеним кумовима, искреним пријатељима, радним колегама, продавцима, поштару; према свима онима који им неће никад, и не могу никад нанијети никакво зло.

Нек’ нам је Бог на помоћи!

Миленко Вишњић, Српски културни клуб