Миленко Вишњић: Узроци и последице игре владајуће мањине

Занемарујући догму о „политичкој коректности“, чињеница је да је номинација Ане Брнабић за председника владе Србије шокирала све „нормалне“ Србе, не зато што је то до сада најрадикалнији потез београдске владајуће класе, у симболичном смислу – колико ће, и веома брзо, имати последице и у суштинском.

Зашто „Владајућа мањина“? Зато, јер су Владајући од 6,7 милиона укупног регистрованог бирачког тела, добили тричавих 2.2 милиона, мање од једне трећине. То што 50% гласача није изашло на изборе, само говори о „снази“ режимске пропаганде и лоше политичке понуде.

Начелно

Анина хрватска етничка припадност и њено сексуално опредељење не представљају највећи проблем обичним грађанима Србије, Србима нешто већи; већина њих би волела да Виша сила дозвољава другачије.

Срби су добродушан народ, као и већина православних Словена, насупрот политици германског насилног карактера, која се на Србе примењује већ два века. Срби су образован и културан народ, који је способан да поштује људе и њихове урођене мане; народ, увиђаван да не вређа већ увређене, укључујући и Анин „проблем“.

Не улазећи у приватни живот Ане Брнабић, због њеног избора, страх код Срба са очуваном традицијом, културом, вером и самосвешћу о својој историји и самобитности, јесте оправдан.

Дозлабога осиромашени политиком управо Аниних политичких ставова, Срби се с разлогом плаше неодговорних и непрекидних покуса на њима, страхујући да се Месија неће зауставити док потпуно не уништи Србију и српски народ у целини.

Почевши са уништењем две југословенске, касније и србијанско-црногорске заједнице; настављајући са отимањем Космета и отимачином државне имовине, „геј парадама“и робовским „Законом о раду“, насилни карактер Запада је доказао да Срби немају разлога да му икад и имало верују, чак и кад би и та увек агресивна „цивилизација“ имала најбоље намере.

Оправдан страх да ће Анино усклађивање са очекивањима владајуће елите у Бриселу: њеног сексуалног идентитета, њеног „на западу завршеног Менаџмента“, њеног рада за непријатеље (радила за USAID), њеног никаквог домаћег политичког искуства и, најгоре, њених неолобералних политичких ставова, сигурно довести и до убрзаног и додатног наметања Србима увек туђих, страних, протестантских и неолибералних вредности.

И, најопасније: окренути Србију против њеног највећег и најчешће јединог пријатеља – Русије, био би завршни корак трансформације 30 година мрцварене земље, у чисту немачку марионету и вазала.

Мотиви владајуће мањине

Многи аналитичари оцењују да је номинација Ане Брнабић за будућег премијера, начин да Вучић ојача моћ и задржи контролу над свим и свачим у Србији. Иако Устав даје више моћи премијеру него председнику, Вучић нема намеру да се одрекне већ стечене моћи и утицаја.

Са разних нивоа, укључујући и неке западне НВО, Вучић је оптуживан за сузбијање слободе медија и гледање кроз прсте на криминал својих пријатеља, чак и породице. Бобан Стојановић, са Универзитета у Београду је изјавио Гардијану „да ће именовање Брнабићеве само прикрити стварну слику о стању грађанских и људских права у Србији“.

Будућем премијеру(ки) се оставља врућ кромпир, очекујући од њега(ње) да заврши започете послове претходне владе око самосталности Косова, прикључења НАТО-у, и друге не баш чисте и превише патриотске работе.

По некима, номинацијом Брнабићке, Вучић је избегао сваку могућност да се понови Николићево лоше искуство са добровољним одрицањем од уставних овлаштења председника, и губљење утицаја на рад заједничке им странке, СНС.

Према многим аналитичарима, Вучић се неће излагати толиком ризику, држећи све конце у својим рукама! Уз функцију председника државе, задржаће и узде председника своје странке, тако да ће кроз законодавну, с лакоћом контролисати и извршну власт, владу на првом месту. Нема сумње да за све ово Вучић има подршку и Берлина.

Нису нам потребни аналитичари, чак ни они са Пинк ТВ, да можемо сконтати да ће за Анин избор, Берлин доделити много поена Вучићу, као и потврдити оправдање за подршку коју му је дао на задњим редовним изборима за председника државе. То је, вероватно, уз јачање и очување Вучићеве политичке и стварне моћи, један од најјачих разлога избора Ане за србијанског премијера.

Последице тајновите политичке игре

Владе често не представљају интересе свог народа, а од 2000. године, Србија је најочитији пример. Брнабићка, као будући премијер нема политичку подршку чак ни политичке странке председника државе, њеног предлагача.

Већ неколико дана смо сведоци сталне борбе коју води председник, убеђујући страначке и коалиционе колеге да подрже његов предлог у Скупштини. На све то, предложени премијер нема ни политички ауторитет да контролише будуће министре, углавном искусне политичаре.

Нема Ана ни политички кредибилитет да брани, чак ни евентуалне исправне потезе у будућем раду. Све то говори да је њен будући рад незамислив без директне заштите председника државе. Тешко је замислива и подела премијерских задатака са старим и искусним политичарем, некад верним Слобиним пиониром, Дачићем.

Србија је вековима главни чинилац на Балкану, зато Вучићева номинација Брнабићке за премијера шаље веома снажну поруку Западу „да је она врста премијера који Брисел жели да влада и у осталим државама Балкана“.

Цели овај циркус са избором Вучићевог наследника у потпуности је у супротности са идентитетом заснованим на традиционалним вредностима које већина Срба негује, вреднује и поштује. Евентуалним избором премијера жене и декларисане лезбејке, то постаје посебно непријатна околност која неће проћи без последица, да ли по народ, да ли по власт.

Већ смо рекли да је Брнабићева етничка припадност, порекло и сексуални идентитет њена лична ствар, али су зато њено политичко гледиште, њено искуство и програм будућег рада најважнији за већину грађана Србије, имајући у виду уставну надлежност премијера.

Чак, и упркос њеним прозападним владама, али због њене поносне историје, отпорности на спољашњу доминацију и борбу против опасних изазова, добронамерни и правдољубиви интелектуалци целог света, посебно они са антиимперијалистичким ставовима, су посматрали Србију као стуб одбране правде, моралних и православних вриједности.

„Иако и даље остаје искрено поштовање према српској историји и Србима као народу, подршка српској влади је озбиљно уздрмана током протеклих седамнаест година, а Вучићева номинација Брнабићке је била кап у пуној чаши“, пише угледни амерички професор, и свету добро познати аналитичар, Андреј Корбико.

Миленко Вишњић, Српски културни клуб