МИЛО ЂУКАНОВИЋ ПОКУШАВА да искорени Србе у Црној Гори

Антисрпска политика у Црној Гори део је ширег процеса искорењивања једног конститутивног, темељног народа који може да засмета циљевима НАТО-а на Балкану. То се тиче и Србије, јер Црна Гора у НАТО-у је озбиљна порука и начин да се Србија гетоизира и да се, не дај Боже, и она једног дана угура у НАТО, каже лидер „Праве Црне Горе“ Марко Милачић.
Председник „Праве Црне Горе“ Марко Милачић каже да му је драго што је дошло до ескалације (вербалних) сукоба између званичне Србије и Црне Горе после изјаве патријарха Иринеја, јер од тада се прича о положају Срба у Црној Гори не стишава.

„У том периоду од неколико месеци сведоци смо антисрпске хистерије у Црној Гори, која траје деценијама, али сад је све изашло на видело. Та званична политика је све осим мудра јер је реч о 30 одсто становника који се изјашњавају као Срби. Ако имате тај проценат становништва који се изјашњавају као Срби, а ви радите све да уништите тај идентитет и да их на разне начине ставите на маргину друштва, онда то није само антисрпска, већ и антидржавна политика у Црној Гори“, изјавио је Милачић за Спутњик.

С друге стране, Мило Ђукановић који је већ 30 година персонификација власти у Црној Гори, из Брисела стално добија похвале. Откуд та диспропорција између стварног стања у земљи и подршке властима са Запада?

— То је логично због тога што Ђукановић не ради то сам и не опстаје на власти толико дуго захваљујући сопственим снагама, јер не би могао, сасвим сигурно, да опстане тако дуго без подршке споља. Он је марионета, класичан пион Брисела, пре свега, НАТО структура, на подручју Балкана. Тим процесом у Црној Гори не руководи један човек, а понајмање један човек из Црне Горе. Он је добио домаћи задатак који подразумева не само економску окупацију, на чему та клика на власти ради годинама и деценијама, него, пре свега, окупацију духа и веома је важно да се земља потпуно „атлантизује“.

Због тога је важно уништити све оно што другачије мисли, а то су они људи и политичке снаге које се изјашњавају као Срби. Због тога Брисел даје позитивна мишљења и увек жмури на озбиљне проблеме у Црној Гори, попут стопе криминала, корупције, непотизма… Кад говоримо о антисрпској политици, то је део ширег процеса искорењивања једног конститутивног, темељног народа који може да засмета циљевима НАТО-а у овом делу света. То се тиче и Србије, јер Црна Гора у НАТО-у је једна озбиљна порука Србији и начин да се Србија гетоизира и да се, не дај Боже, и она једног дана угура у НАТО.

Без обзира на заједничку историју Србије и Црне Горе, уједињење се различито перципира, а на обележавању у Пљевљима смо имали полицију. Да ли нам то говори да су Србија и Црна Гора у никад горим односима?

— Треба уништити све везе између Србије и Црне Горе и између два народа на фону идеје да се уништи унутрашње православно јединство, као већинске, доминантне религије у Црној Гори. Ђукановић и његова власт годинама владају на тој подели и све оно што се сада дешава је жеља да се Срби и Црногорци што више раздвоје. Ово је била згодна прилика да се још више повампире те поделе. То је добродошло у овом тренутку кад црногорска власт жели да замаскира неке своје приватизационе аранжмане и економске проблеме које има. Ми морамо паралелно да се боримо против економске окупације и окупације у пољу духа, традиције и идентитета.

Наводно се спрема закон којим би била отета имовина СПЦ у Црној Гори. Имамо ли сада убрзање тог процеса, који тиња деценијама, после одлуке васељенског патријарха Вартоломеја о аутокефалности Украјинске православне цркве?

— Управо је убрзање тог процеса на сцени у Црној Гори. Већ годинама се говори о одузимању имовине СПЦ и сада је у јеку припрема таквог закона. После дешавања са Васељенском патријаршијом и Руском православном црквом, тзв. Црногорска православна црква увидела је неку врсту наде да би могла да крене путем аутокефалности. Мислим да немају никакве шансе, јер је то једна смешна организација, једна комедија од организације и они су сами себи највећи противници.

Али стоји ли држава иза те комедијашке организације?

— Да, и зато не треба потценити тај процес. Кад погледате статистике у Црној Гори, без обзира на званичну политику, сва истраживања јавног мњења показују да преко 70 одсто грађана највише поверења има у СПЦ. То говори да то нису само они који се изјашњавају као Срби, него да је ту и око 40 одсто оних који се изјашњавају као Црногорци, што показује да процес уништавања СПЦ и одузимања њене имовине неће лако проћи. Ђукановић то има у виду и они неким бочним притисцима шаљу поруке да ће доћи до процеса узимања имовине, а најновији пример је најава рушења црквице на планини Румији.

Можете ли нас мало упутити у ту „латиноамеричку сапуницу“ око цркве на Румији? На дневној бази стижу опречне информације, прво ће да је руше, па неће… Због чега се дигла толика медијска дрека због једне мале цркве?

— Једна је ствар формална, а друга суштинска. Мотив је управо унижавање канонске СПЦ, која је изградила и изграђивала државу Црну Гору кроз векове и то је суштина. Циљ је подгрејавати тензије и уништавати дух и биће Црне Горе. У случају црквице на Румији, кад је Митрополија одлучила да се она обложи камењем који су верници вековима доносили, укључила се власт са причом да је то незаконито, па се јавио премијер Душко Марковић који је рекао да све иде ка томе да се та црква поруши. Онда су се јавили представници мањинских народа који очигледно својатају тај део Црне Горе да би се умешали у унутрашња православна питања, што је, благо речено, дегутантно у већински православној земљи. Румија је црногорска планина и зато сам на њеном врху поручио да нико не сме да се усуди да дирне у ту цркву, јер ћемо је бранити животима.

Кад спомињете мањинске народе, недавно смо имали Албанце који су ставили албанску заставу на српску цркву код Улциња и потпредседника Владе Рафета Хусовића који тражи да се на државну заставу стави полумесец. Откуд та верска радикализација код мањинских народа?

— Индикативно је да се то готово истовремено дешава. Вероватно ту има и намере црногорских власти да се закамуфлирају неки проблеми економске природе. Међутим, да то није нешто што дуже траје — ја се не бих пецао. То су процеси који су дуготрајнији и долазе од ове власти. Већ дуже време постоји прича о променама симбола у Црној Гори и просто је невероватно да се у земљи где имате 70 одсто православног становништва озбиљно разматра да дође до промене, пре свега, државне заставе. На нивоу вица је жеља да бошњачки народ уметне на заставу полумесец. Замислите да сваки народ у Црној Гори пожели нешто слично — наша застава би личила на неку врсту шведског стола. Направили бисмо још већу карикатуру, а чини ми се да је тешко направити већу карикатуру од државе од данашње Црне Горе.

Шта се дешава са тзв. државним ударом и кад се може очекивати епилог „случаја века“ у Црној гори?

— То је више комедија него процес века, то се развлачи из дана у дан и све мање људи то прати јер је постало, осим што је досадно, и замарајуће. С друге стране је опасно зато што се криминализује део опозиције. Мислим да се крај те трагикомедије која се назива државни удар још не назире. Очигледно је да режиму одговара тај процес, одговара му стигматизација политичких противника и они ће се трудити да то траје и даље, најкраће до наредних републичких избора који су за годину и по. Одговара им да на тај начин дижу тензије као што их дижу и у другим сегментима друштва.