Истом брзином којом је укинуо ванредно стање како би себи организовао лажне изборе, а сопствени народ жртвовао, препустивши га опасној зарази, Александар Вучић је укинуо све мере према Црној Гори. Урадио је то по команди из Подгорице која је исто тако брзо и без икаквог прихватљивог објашњења то учинила према Србији. Разлог више него јасан. Паника је захватила Мила Ђукановића и његове владајуће кругове. Сва релевантна истраживања показују да и поред свих вишедеценијских увежбаних изборних крађа и притисака, глат губи изборе!
Довољан разлог да у помоћ позове свог пословођу из Београда, исто тако пренераженог од страха, јер би после Миловог политичког слома, сигурно уследио и његов. А открило би се и много тога из заједничких послова досад у тајности вођених. Осим што се одвојено бусају у српске и црногорске груди, ниједном заправо није стало до сопственог народа и припадности. И зато га увек и у свакој прилици жртвују за своје потребе. Једина нација коју обојица признају су моћ и новац који из те моћи управо произлази. И да би то сачували учиниће буквално све. Поред послова веже их и заједничка нескривена мржња према Митрополији српске православне цркве.
Наглим укидањем забрана због опасности од короне заправо је почела операција спасавања Мила Ђукановића и његовог режима од незадрживог пада. Упрегнути су буквално сви ресурси. И љекари и травари. Али не помаже. Ни Бебини једнократни изуми, ни огромне паре разних картела.
Пошто дељење личних докумената за гласање припадницима албанске националности није донело очекиване резултате, а и незгодно је да баш Албанци у толико великом броју подрже Мила, позвани су, увек за овакве работе спремни и уиграни Вучићеви српски гласачи. Аутобуси за довоз Срба на гласање већ су унапред закупљени, спомиње се осим сендвича и бесплатног превоза и 50 евра по особи које би на дан самог гласања могли прерасти и у целих 100 евра. Мало ли је за увек поноситу и поштену Црну Гору. Ради безбедности свих учесника демократског изборног процеса могуће је да ће бити као пратња ангажовани и Kризни штабови обе државе.
Паралелно са Миловом и Вучићевом бус литијом за гласање, припрема се и наводни нови државни удар преко људи из Србије. Наравно, дубоко повезаних са Русима и свим оним снагама које желе Црну Гору да отргну из канџи НАТО и Запада. Једном прошло као фора, верују да ће опет дати потребни резултат.
Истовремено се ствара лажна слика о наводној бризи за опстанак туризма у Црној Гори и преко медија објашњава зашто се границе са Србијом поново отварају. Иако је свима јасно да то што до краја летње сезоне буду могли да зараде неће многима бити довољно ни предстојећу зиму да прегурају. Али ће зато, бар се тако надају, бити довољно у пакету мера да се спасе Мило од губитка избора и власти. Уосталом, Вучић ће Милу, као и досада испунити сваку жељу.
Оно што, међутим, обојица заборављају то је да Срби и Црногорци са антрополошког и генетског становишта имају истоветне карактерне особине. Снажно испољавање виолетности без икаквих јасних знакова ођедном прераста у малодушност. Мобилни и спремни на отпор услед спољашње угрожености, показују невиђену снисходљивост према господару какав год он био. Своје вође обично дочекују са огромним усхићењем и заносом који често поприма облик колективног лудила. Kада господари одлазе, а то се дешава најчешће насилним путем, прецизније онако како су и дошли, онда их испраћају са исто тако необјашњивом осветничком страшћу. Искључиво према жељама властодржаца, српски и црногорски поданици подешавају своје обичаје и традицију, да би их се касније одрицали и стидели. Тако то траје деценијама кроз историју да би стигли у садашњу апсурдну ситуацију где се традиција и стид доживљавају као нешто скроз неприхватљиво. И тако у круг, до новог вође и наредног понижења!
Није тајна да оно што у овом времену изражене простоте духа највише недостаје у садашњим односима Србије и Црне Горе је истина. А истине нема због испољавања насиља два режима – Миловог и Вучићевог. Суштински, реч је о истом режиму, различито нијансираном. То што смо суочени са насиљем на свим пољима последица је опште оскудице и беспослице. Исто тако, то што се мало и недовољно ради, а оскудева у свему, је резултат огромне пљачке која је постала нераскидиви део владања на овим просторима. Разлози за толику дозвољену пљачку крију се у великом трпљењу оба народа. А одговоре за разлоге трпљења требало би потражити у стању духа оба народа, као и у веома ниској духовности њихове интелигенције која није у стању да им на прави начин трасира и осветли пут.
Самоунижења је, ипак, премного. Kао и непотребног, а традиционалног хвалисања. Свему овоме може стати на пут једино народ у Србији и Црној Гори. Ако само одлучи. Догорело је давно већ. Да ли је то и довољно видећемо у данима пред нама. У сваком случају, ни море, ни све реке и језера које поседују, неће бити довољне да оперу режиме у Подгорици и Београду за све оно што чине сопственом народу.
А за корону ко те пита!
Срђан Шкоро
Извор: Директно.рс
