Уколико престане да постоји на једном делу своје територије, држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије, рекао је професор Мило Ломпар на трибини посвећеној Апелу за одбрану КиМ…
Апел о коме вечерас говоримо показао је да у нашој стварности постоји више подручја која дотиче питање Косова и Метохије. Оно се, с једне стране, појављује као државно питање. Хоће ли једна држава да пристане да озваничи престанак свог постојања на делу своје територије. То је далекосежно питање јер уколико престане да постоји на једном делу своје територије држава озбиљно доводи у питање свој разлог постојања, односно постојање и на другим деловима територије.
То што је теоријски тако у нашем искуству је и практично потврђено. Оног тренутка кад је Социјалистичка Федеративна Република Југославија престала да постоји у Словенији она је почињала да престаје да постоји и на другим деловима своје територије.
Поново се показало, с друге стране, да је питање Косова и Метохије питање власти. Свака власт у извесној мери то питање поставља у вези са својим опстанком. Било је различитих власти и оне су у много чему давале ваљаних повода да буду критиковане. И њихов однос према Косову и Метохији је увек имао једну инструменталну димензију, али – и то је оно што далекосежно забрињава – као да је овде по први пут реч о једној власти која привилегује инструменталну димензију Косова и Метохије.
Тако је власт до 2000. године користила Косово и Метохију у пропагандне сврхе, као и за добијање неких избора, јер је злоупотребљавала изборне спискове са те територије. Но, околност да су Албанци – дуго вођени стратегијом пасивног отпора – одбијали да учествују у изборима, на чији би исход могли битно утицати, непорецив је доказ да је њихов циљ увек био везан за самосталну државу, а не за побољшавање услова живота и људска права. Отуд је у одсудном тренутку тадашња власт с разлогом одбила да Косово и Метохију одвоји од државноправног система Србије: због тога је дошло до бесправног НАТО-бомбардовања наше земље и окупације Косова и Метохије трупама НАТО-пакта.
После 2000. године, влада Војислава Коштунице је заобилазним и кривудавим путањама вратила питање Косова и Метохије у жижу јавне пажње, у извесном смислу га је поново учинила еминентно политичким питањем. Учинивши га важним делом јавне свести, она је могла да повуче један важан потез у тренутку када је претило да Савет безбедности призна независну државу Косово. Тада је упутила молбу руском председнику Путину да Русија стави вето на такву одлуку. То је први пут од 1914. године да је једна српска Влада тако нешто тражила од Русије, чија је спремност да стави вето спречила да се питање Косова и Метохије уопште изнесе на седницу Савета безбедности.
Она је – што не значи да је ослобођена критике, као и све друге владе, за многе своје одлуке – у овој ствари ризиковала сопствено постојање: због чега је и оборена са власти 2008. године. Али, захваљујући том дубоком засаду у јавној свести ни потоња влада дуго није била спремна да иде даље у траженом правцу, већ је требало да прође две године да би она учинила једну велику грешку: повлачење резолуције која је по свему судећи требало да буде усвојена у Генералној скупштини Уједињених нација. Та резолуција би представљала велики ударац настојању да се Косово и Метохија промовишу као независна држава у међународном простору. Одлука да се преговарачки процес измести из Уједињених нација и стави у окриље Европске уније, свакако погубна, била је логично остварење основне политичке формуле те владе: ЕУ нема алтернативу.
Но, премда је Влада до 2012. године утрла пут нашег политичког кретања, ипак је влада после 2012. године одлучно убрзала само кретање и дала му сасвим злокобан садржај. То је постигнуто пропагандном матрицом по којој се питање Косова и Метохије инструментализује тако што се оно деполитизује. Дакле: једно еминентно политичко питање претвара се у неполитичко. Како се то постиже? Тако што се говори о томе да је неопходно да се то питање реши да би се побољшао животни стандард, да би се бруто друштвени производ увећао, да би се исељавање из Србије смањило и да бисмо сви ми боље живели. То је облик деполитизације, јер се једно политичко и државно питање претвара у једно сасвим друкчије питање.
Зар се није говорило да је потребно само да режим који је био на власти до 2000. године падне, па ће доћи до демократског и привредног опоравка? Зар није испоручивање генерала Хашком трибуналу пратила таква пропаганда? Зар није одвајање Црне Горе од Србије везивано за привредни и државни просперитет? Све се то показало као лаж. Зашто би сада било друкчије?
Сам маневар је згодан зато што он мобилише емотивну страну слушалаца, па их на известан начин усмерава у жељеном правцу. Он је, у исто време, неопходан за ову власт превасходно зато што је ово врло специфична врста власти коју најбоље изражава постмодерни термин „симулакрум“. „Симулакрум“ означава спајање две различите тежње ове власти – она би да буде у исто време патриотска и издајничка.
То је „дивно“, али није могуће у нормалним околностима. Да би постало могуће публика мора да полуди; да би публика полудела телевизија мора да ради; да би телевизија радила неко то мора да плаћа. Тако тај механизам постепеног слуђивања људи подразумева главне глумце који се троше вишесатним наступима у оквиру само једне недеље. То изазива високе напоре и изазива високу нервозу код њих која онда добија своје агресивне облике у прозивању појединаца који су овај Апел потписали.
Да ли ова земља тврди за себе да је демократска, да ли ова власт за себе тврди – поред тога што је „најбоља“ што се „подразумева“ – да је у исто време демократска? Ако је тако, онда је дозвољено да ми који мислимо да је она издајничка – то и кажемо. То није тако ни страшно ни увредљиво, а најмање имају право да се вређају они који су нас осамнаест година частили речима „издајници“ не бирајући прилику и место. Па сада нека слушају ту реч осамнаест година, можда им нешто у међувремену постане јасно.
У сваком случају, ми смо овим Апелом видели, дакле, да имамо посла са једном влашћу која жели да оствари један легендарни или стварни запис о средњовековном турском освајању Босне који је гласио „и Босна шаптом паде“. Циљ је да се Косово и Метохија шаптом препусте. То је оно што је овај Апел показао – да није могуће.
Једноставно речено, косовска традиција српске политике је њена константа. Читав 19. век, од кад постоји нововековна српска држава и од кад постоји нововековна српска политика, косовска традиција постоји у размишљањима, у говорима, у идејама, у садржају. И није могуће ту традицију на тај начин учинити невидљивом.
То је, међутим, могуће, у ситуацији када ми имамо посла са једном врло специфичном позицијом власти, јер она на известан начин спроводи политику која је против интимног уверења великог дела њених гласача. У томе је снага симулакрума. Снага симулакрума је у томе да вас наведе да поступате супротно вашим уверењима. То је један механизам у којем се непрекидно сели тежиште, па се у једном случаја нападају странке због њиховог непатриотизма а у другом случају се нападају странке због њиховог патриотизма.
Значи, непрекидно се мења тежиште, да бисмо ми дошли у позицију да на неки начин не приметимо главну одлуку. А главна одлука је доста јасна – ево јуче је председник Републике њу наговестио – то је да се потпише правно обавезујући споразум који ће обезбедити међународну столицу у Уједињеним нацијама Косову и Метохији. То је суштина. Да ли ће се он звати међународни споразум, да ли ће се он звати правно обавезујући или нешто треће, суштина је да се питање Косова и Метохије преведе у стално чланство у УН.
И остаје нам трећи аспект косовско-метохијског питања о ком би овде говорио. То је културни аспект. Што се мене тиче пресудан – јер из њега су изведени и политички и државноправни аспект. Није косовско питање из политичке и државне сфере постало културно него је из културне сфере, развојем средњовековне културне традиције у нововековним околностима када се конституишу нововековне државе, постало државно и политичко.
Уколико дође до сталног чланства Косова и Метохије у УН природна последица ће бити оно што је предмет већ деценијског настојања: то је да се Грачаница и Дечани у Унеску изведу из државноправног оквира Србије. То је далекосежна одлука. Та одлука подразумева наредни корак који значи дезинтеграцију или покушај дезинтеграције Српске православне цркве. Ја не говорим о нечему што би се догодило сутра, него о нечему на чему би се радило педесет година. Врло прецизно би се почела заступати теорија да су косовско-метохијски манастири у ствари средњовековни манастири православних хришћана који заправо и нису били Срби. То није машта, то се догодило и догађа у Хрватској, већ пуних сто година. То су процеси денационализације коју познаје читав свет, уколико човек жели да се о томе обавести на све четири стране света. Било где. Имамо то везано и за Македонију: ви сте видели да је недавно Бугарска православна црква преузела на себе да заступа непризнату Македонску православну цркву у православном свету. Значи Бугарска православна црква преузима интересе бугарске политике у тренутку када јој се чини да је то важно.
Зашто је то важно? Зато што косовска традиција представља сржно место и наше црквене, и наше државне, и наше културне традиције. Без тога је та традиција незамислива. Уколико бисмо се ми сложили са тим, ми бисмо се, дакле, сложили са нечим што представља радикалну редефиницију укупног постојања српског народа у јако дугом периоду.
Ми смо сматрали да није исправно тако поступити. Сматрали смо, као што је Ковић лепо рекао, да постоје међународне околности које иду у корист одупирању и отпору. Ми сматрамо да би се требало одупрети и ако би такве околности биле слабије. Али, чињеница да данас Шпанија одлучније јавно брани положај Косова и Метохије у Србији од Србије је дубоко забрињавајућа. То је само зато што ова власт – једноставно речено – не жели да политику одупирања – која може имати различите облике и садржаје – преведе у стварност, већ настоји да је онемогући у многом погледу.
Ви сте имали – и тиме ћу завршити – пре неки дан очигледну наставу у Уједињеним нацијама: када је била изложба о Јасеновцу. Ви сте видели, после седамдесет година, колико је реакције изазвало појављивање историјских чињеница на важном међународном месту. Можете замислити колико би било данас друкчије да је 1948. а не 2018, или 1958, таква изложба одржана на таквом месту – када је сав свет говорио о холокаусту и о геноциду. Толико кошта комунизам и толико кошта Југославија: они су пресудили о таквом заборављању.
А опет 2018. године, ви имате хрватски одијум према Србији и у исто време застрашујућу немоћ хрватске политике зато што је по први пут на великој адреси света показана истина о геноциду над српским народом у НДХ.
Зашто је овај пример битан? Он има једну шаљиву и једну озбиљну страну. Шаљиво је да је наш министар спољних послова жустро бранио право наше изложбе, што је у реду, а да у исто време он нама овде пева „друже Тито, љубичице бела“. То не може. Не може и друг Тито и изложба о Јасеновцу, јер због друга Тита сазнања о Јасеновцу касне седамдесет година. Једноставно речено, мора се одвојити.
То је оно што је шаљиво. Оно што је озбиљно јесте да ако ми 2018. године пристанемо на ово што се од нас тражи у вези са Косовом и Метохијом за шездесет година то питање неће – ни као културно – постојати у светској јавној свести. То је кључно. И ми не смемо да из онога што смо погрешили не извучемо никакав закључак.
Постоји међународно право, али оно што је овде кључно јесте да постоје грађани и да треба да постоје људи који су свесни да косовско-метохијско питање јесте пресудно питање не само за неки апстрактан него и за неки сасвим конкретан живот. Хвала
ИН4С
