Западном свету управо су они били неопходни. Јер, нема издаје док националисти не издају, рекао проф. Ломпар
Преносимо интервју који је проф. др Мило Ломпар дао Антонију Ковачевићу за портал Преокрет.
Зашто сте отказали учешће на прослави 800 година аутокефалности СПЦ, ком приликом је председнику Србије Александру Вучићу додељен орден Светог Саве? Да ли је неко из Цркве покушао да Вас одговори од те идеје и на који начин, којим речима?
– То је чин коме није потребан коментар.
Ових дана Србију потресају афере у којима главне улоге имају истакнути представници власти… Да кренемо од доктората Синише Малог. Председник и премијерка су изјавили како је одлука Етичког одбора Универзитета у Београду “политичка”, те најавили останак Малог на месту министра? Као академски грађанин са звањем доктора наука како Ви оцењујете ову одлуку, је ли она политичка?
– Одлука о поништавању доктората министра финансија има више димензија. Она је несумњиво добра одлука са становишта академских критеријума. Да би имала дубљи и лековити смисао требало би да се подвргну провери бројни докторати: укључив и оне које су одбранили промотери западних (америчких) интереса, као шампиони наше невладине (другосрбијанске) интелигенције. Неизвесно је да ће се то и десити. Отуд би било наивно извући закључак да је ова одлука доказ аутономне академске јавности. То није тачно, јер је академска јавност дубоко насељена – у простору одлучивања, у установама – особама које неупитно носе заставу западних (америчких) интереса. Ова власт је све учинила да они постану носиоци бројних установа у академском и јавном простору. Тако да има правде у томе што јој сада праве проблеме они који су ћутали над сваком политичком неподопштином коју је ова власт учинила. Када је потписан Бриселски споразум 2013. године, академска јавност је остала нема. И студенти. То показује да понашање академске јавности – као и готово свако јавно понашање у нас – треба посматрати у перспективи западних (америчких) настојања: ако су одлуке ове власти у складу са тим настојањима, колико год да су срамотне и издајничке, академска их јавност – укључив и САНУ – не оспорава. Уколико ова власт не може – или још оклева – да задовољи западне (америчке) интересе, академска јавност се изненада присећа својих права и обавеза. Отуд одлука о којој је реч има три димензије: она је знак ерозије ове власти; она је у области мотива – политичка; она је у области јавног учинка – исправна. Свет је сложен, а не једнозначан, како пропаганда жели да нам наметне.
Очекујете ли да Синиша Мали поднесе оставку као морални чин и ако не, зашто?
– Уколико буде присиљена да га се одрекне, власт ће га се – макар на видљивом месту – одрећи. Уколико крене у сусрет задовољавању западних (америчких) интереса у вези са Косовом и Метохијом, могуће је да се захтев за његовим повлачењем са положаја министра постепено потисне на ивицу јавне пажње.
Претходних дана, такође, “ниоткуда” се појавио снимак руског обавештајца који даје коверте са новцем пензионисаном официру Војске Србије? На шта Вама личи цела та ситуација и може ли имати последице на односе Србије И Русије? И колико је тај однос актуелне власти према Русији заиста искрен.
– Бирачко тело владајуће странке и председника Републике је русофилски оријентисано. Утолико он мора стварати привид који ће обезбедити да ти људи гласају за њега. Отуд толике манифестације фолклорног карактера: вежбе, песме, пријеми, ордење. С друге стране, ова власт је довршила посао претходне: на свим местима администрације, управе, академских подручја, медија – на челу са председником владе, који је бивши службеник УСАИД-а и носилац не-традиционалне сексуалне оријентације (једини у Европи на таквом месту, баш у Србији) – налазе се људи дубоко везани за западне (америчке) интересе. Како очекивати да они спроводе русофилску политику? Русија има своје интересе, који нису увек подударни са српским, и своју снагу, која једва допире до нас. Она прати ову власт, јер прати њено бирачко тело, јер узима онолико утицаја колико може и увек је спремна да то стави на талон неке шире погодбе. Једина велика сила која нас историјски подупире, Русија – и сама Совјетија у много чему – под вишеструким је ударом западних (америчких) настојања и не може бринути о српским интересима више него што може и више него што јој одговара.
Мило Ломпар (Фото: mitropolija.com)
Како Вам се генерално чини спољна политика актуелног режима, то балансирање између Истока И Запада? И колико то може потрајати, с обзиром на захтеве обе стране, нарочито Запада у погледу Косова?
– Најважнији циљ западне (америчке) политике је признање Косова и Метохије, јер оно оправдава злочиначко и противзаконито (са становишта међународног права) бомбардовање Србије 1999. године. Оно је битно и зато што чини руски утицај много мањим. Уколико успе у настојању да Србија призна Косово и Метохију као независну државу, западна (америчка) политика обеснажује руски вето у Уједињеним нацијама. Отуд следи да руски утицај постаје занемарљив и да Русија – после три стотине година присуства – нестаје са Балкана. Кључно питање није да ли ова власт тежи задовољавању западних (америчких) интереса него да ли може да их задовољи. Последња могућа тачка организованог отпора је Српска православна црква: она може пружити отпор. Уколико се то не догоди и Косово и Метохија у неком аранжману буди признати, следи дезинтеграција Српске православне цркве на цркве новонасталих држава по распаду титоистичке Југославије. Потом: обезвређивање српске политичке индивидуалности у антисрпској Црној Гори и њено утапање у унитарну Босну и Херцеговину. То је западно (америчко) решење српског питања на Балкану, пошто је западни (амерички) свет учествовао у прогону српског народа из Хрватске. Његови темељи су положени у титоистичком поретку и процеси се – у новим околностима – појачано одвијају.
У том смислу, видите ли најаву режима да ће укинути цензус приликом Референдума као увод у промену Устава и признање Косова?
– Могуће је да се читав низ манипулација – од уставних (као што је цензус на референдуму) преко финансијских до медијских – употреби да би се изиграли српски интереси у корист останка на власти. Ова власт је спремна да учини сваку страхоту да би остала на власти. Западни (амерички) свет је спреман да одобри сваку манипулацију (попут референдума о НАТО у Македонији, на који је изашло око 30 % људи) и злоупотребу да би обезбедио своје војне и материјалне интересе. Људи су у власти злочинаца и хохштаплера, али немају времена да о томе мисле: журе на пиво (нарочито млади) или у продавницу (жене) или на утакмицу (мушкарци) или пред телевизор (старци). Врли нови свет.
Је ли Косово заиста изгубљено, као што кажу неки, и да ли је подела највише што Србија у овом тренутку може добити?
– Косово и Метохија су изгубљени и спасени онолико колико су српски народ, његове јавне установе, политички и интелектуални чиниоци, медијски свет, спремни да у свом свакодневном животу чине ствари у складу са истином: да својим ситним свакодневним радом (и каткад по цену угрожавања исто тако малених личних интереса) сведоче да им је стало до елементарних права српског народа. Другосрбијански носиоци западних (америчких) интереса упорно настоје да разложе овакво јавно осећање, да сведу човека на молекул који треба да буде повезан са другим људима (и да конституише заједницу) у области сексуалних или права животиња, али не у области традицијског света: цркве, војске, културе. Власт чини све да им омогући што шири утицај и обезбеђује им административни и медијски простор. То су историјски савезници упркос огромној личној и интересној нетрпељивости. Историја је подручје које спаја неспојиво и бордел садистичких и мазохистичких спојева.
Судећи по изјавама Макрона али и неких других европских лидера, проширење ЕУ на западни Балкан је заустављено до даљњег. Шта очекивати на домаћем плану у том смислу, с обзиром да власт у Србији већ више од 10 година промовише политику, боље речено мантра: “ЕУ нема алтернативу”?
– Моју књигу Дух самопорицања, која се појавила крајем 2011. године, нападали су управо зато што је оспоравала тада једногласно усвојену мантру да Европа нема алтернативу. Две књиге су написане против ње. Наша другосрбијанска (невладина) интелигенција, као продужетак титоистичке и комунистичке интелигенције, панично је осудила мој позив на повратак српском становишту у политици и култури, наглашавање потребе за ситним радом и захтев за преобликовањем културне парадигме. Све је то учињено у име пароле Европа нема алтернативу. Она Европу поставља као некадашњу Југославију која својим постојањем треба да обеснажи сваку помисао на рационалну, одмерену, смотрену, али аутентично српску политику. Писац једне од књига против мене чак је – три месеца пре Брегзита – писао да нико не жели да напусти ЕУ. Са тако борнираним умовима имамо посла. Други писац ћути као заливен на саопштење ЕУ да нема шансе да скоро постанемо њен део. Имамо посла са интелектуалним и медијским најамницима. Основни циљ ове пароле је да се обеснаже српска национална права. Моје настојање је супротно: та права, јер су универзална, треба заступати и ако постанемо чланови ЕУ. То сам и написао. Основни циљ је, дакле, да се онемогући српско становиште и ЕУ је добар изговор за овај продужетак титоистичке политике другим средствима.
Мило Ломпар: Дух самопорицања
Кад и како Ви сматрате да ће доћи до смене власти у Србији? Многи проричу да ће ова власт жестоко бранити своје позиције и да неће отићи без “крви”…
– Ово је власт ренегата: били су најватренији националисти и издали су себе да би досегли материјалне и јавне привилегије које обезбеђује власт у једној сиромашној и полуокупираној земљи. Као националисти, компромитовали су свако национално опредељење својом непросвећеношћу и неспособношћу да га артикулисано заступају. Све су то могли правдати моралним опредељењем: чињеницом да се јавно боре за неспорна права српског народа у Хрватској или Босни и Херцеговини или на Косову и Метохији. Сада су лишени тог моралног застора: на чистини сопствене издаје и неморалности, они немају други избор него да се по сваку цену држе власти. То је судбина ренегата. Западном (америчком) свету управо су они били неопходни. Јер, нема издаје док националисти не издају. Зато наша власт панично настоји да онемогући сваку националну политичку оријентацију у нас. Јер, тек би таква политичка оријентација – просвећена и трезвена, али неодступна – јасним светлом осветлила да је на власти галерија личних корисника једне опште несреће.
С друге стране, може ли народ сам сменити Вучића, без уплива спољних фактора? Сведоци смо, наиме, да су странци практично били неизоставан фактор сваки пут када се у Србији мењала власт у последњих 20 година…
– Није вероватно да би се садашња власт могла сменити неком слободном акцијом маса. Нема организованих партија које би могле усмеравати једну такву акцију. То значи да је режим успео да декомпонује опозиционе чиниоце, да атомизује друштво, да подстакне себичне интересе у толиком степену да људи не виде да управо због тога губе. И за све то има сагласност западних (америчких) сила, као доминантног вектора утицаја, и руског и кинеског чиниоца, као бочног вектора утицаја. Опасност би била да та два чиниоца почну да одмеравају снаге у Србији, јер је друштво толико неорганизовано да би негативне последице могле бити велике. Истовремено, преовлађујући утицај духовне ситуације времена – јак конзумеристички нагон и хедонистичка култура као доминантно обележје младих људи – демотивише млађе људе: као и свуд у свету. Где су то идеали промене, побуне, спремности на жртву, идеали правде и слободе, владајући идеали младих људи? На делу је промена духовне осе времена: уместо оригинала цене се копије, јер су много више употребљиве. Отуд младост не води побуни него прилагођавању, не води борби за своју личност него тежњи да се остане заштићен сивилом просечности. Тако да ми се чини да режим може бити смењен ипак само акцијом страних чинилаца у различитим облицима: кроз мирну транзицију власти преко прелазне владе, или организовану побуну маса или унутрашњим труљењем друштвених стубова.
Актуелна опозиција састављена је у доброј мери од људи који су већ били на власти, у разним улогама… Чему Србија може да се нада уколико ти људи поново дођу на позиције?
– Они имају своју политичку прошлост која разложно изазива сумњу у њихове способности, намере и могућности. Али, само овај режим, као режим који контролише велику већину национално оријентисаних бирача помоћу постмодерне технике симулакрума (превасходно медијски обликоване, премда комбиноване и са елементима корупције и насиља), може да издвоји Косово и Метохију из Србије. Садашња опозиција – и када би то хтела – не може то урадити, јер изазива подозрење националних бирача. Већ доласком на власт она омогућава да национални гласови обликују и неку опозицију која би се супротставила таквом владајућем науму.
Има ли Србија потенцијала да створи нову политичку елиту И колико је то важно за њену будућност?
– Читава владајућа политика има за циљ да обезбеди кохабитацију или међусобно смењивање две идеолошке формације у културном подручју: глобалистичке интелигенције, која представља неотитоистичку формацију, и популистичке интелигенције, која представља народњачку формацију. Глобалисти су превасходно клијенти западних (америчких) чинилаца, дакле клијентела, док су народњаци, фатално везани за власт и њој упућени, превасходно багатела. До националне интелигенције, у духу националне просвећености, какву је некад оличавао Доситеј, може се доћи истрајним обликовањем културне политике у свим подручјима друштва, дуготрајним васпитавањем људи, јавним промовисањем кључних тачака српског културног обрасца. То је процес који је запуштен после 1918. године, уместо да буде модернизацијским садржајима (боља комуникација, јачи медији, згуснутост становништва у градовима) учвршћен и да делује на стварност снагом општег мишљења. Уместо тог процеса националне просвећености дошло је до промовисања садржаја који су – у складу са светскоисторијским ритмовима – изнедрили две доминантне идеолошке формације у нас. Како код нас није дошло до систематског разрачунавања са титоистичким садржајима, већ они натапају многу јавну сферу, није вероватно да је могућ повратак српском становишту и стварање националне интелигенције. А то је могао бити засад власти од 2012. године, премда није извесно да би они – да су имали тај циљ – уопште дошли на власт.
Србија робује култовима личности, чини се више од осталих балканских народа, верује им и када они драматично мењају своје идеологије и политичке циљеве… Како ту традицију променити, како поставити институције на престо уместо лидера?
– То је дуг процес који не одговара страним чиниоцима. И утолико га је теже извести. Јер, уколико имате установе, онда страни чиниоце не могу да траже неуставна решења, као што је Бриселски споразум, нити могу да добију директном погодбом послове, какав је продаја ЈАТ-а или Железаре Смедерево у два наврата, нити могу да имају своје канцеларије у Војсци Србије. Како они томе теже, онда њима не одговара правна држава и снажне јавне установе нити слободна и критичка јавност. Оне, наравно, не одговарају ни носиоцима власти, јер ограничавају њихов волунтаризам и коруптивно понашање. Дакле, правна држава и слободна јавност су корисни само за грађане Србије и српски народ. Али, носиоци власти и страни чиниоци виде у њима препреку.
Професори Милош Ковић и Мило Ломпар и издавач Бранимир Нешић на предавању „Темељи српске културе и заветна историја Срба“ у Њујорку (Фото: Твитер налог Митолог)
Сведоци смо да у сви народи у окружењу, сем у извесној мери Бошњака, заокружили своју територију, остварили национално И идентитетско питање. Српски народ није, иако је највећи на овим просторима. Дуго се у јавности Меморандумом САНУ баратало као неким српским националним планом, мада он то по свом садржају и суштини није био. Да ли Србија може даље без једног озбиљног, промишљеног, визионарског плана за будућност? И ко треба да га сачини, напише?
– Највише што се у овим околностима може јесте обликовање пасивног отпора. Он би преовлађујуће опозиционо расположење требало да ујединити у мање тачке отпора: клубове, друштва, кружоке. Из њих би се емитовали садржаји – у мањим аутономним медијима, у доступним постојећим медијима, на трибинама, постепеним деловањем међу људима, организованим односом према темама – који би демаскирали владајућу политику (не само њене актуелне носиоце) и премрежиле поља утицаја. Тек повећањем њиховог броја могло би се кренути ка делимичној промени укупне слике стварности: стварањем националних политичких партија. У овом тренутку нема услова за то: духовна ситуација времена, објективно стање друштва, основни правци пропаганде, представљају снажне чиниоце онемогућавања отпора или његовог распршивања у безброј неделотворних садржаја.
Има ли нам спаса? И шта је оно што бисте ви прво урадили да сте којим случајем у ситуацији да одлучујете. А шта друго и треће…?
– Као професор, радим оно што ми је професија: предајем српску књижевност и пишем књиге, расправе, студије и есеје о Његошу, Црњанском, Драгиши Васићу, Николи Милошевићу, Слободану Јовановићу, Аници Савић Ребац. Као интелектуалац, јавно се противим – књигама, интервјуима, предавањима – антинационалној и антидемократској политици режима. Одбијам да будем учесник манифестација у корист режима, не учествујем у телевизијским и новинским програмима које не одобравам. Тако сам се владао и за владе претходних режима. То је највише што могу учинити. Будући да код нас влада антиинтелектуална атмосфера, циљано обликована, некоме се то може учинити недовољним. Повољно је што не мора да ме слуша нити прати: нека сам покуша оно што мисли да је боље.
Антоније Ковачевић
Наслов и опрема: Стање ствари
