Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду Мило Ломпар изјавио је данас да за Србију, када је у питању однос према ситуацији у Украјини, нема добрих решења „ни за народ ни за друштво“.
Ломпар је агенцији Бета казао да је основни смисао деценијске владавине председника Србије Александра Вучића било „парализовати српску државу до потпуне унутрашње неспособности да се оријентише и доноси аутономне одлуке“.
„Питање о потезу који српска власт треба да повуче поводом санкција Русији личи на матну шаховску позицију коју некоме нудите да нађе спасење. Kриза у Украјини раскрила је и спољну и унутрашњу страну српске политике. Она доводи у питање одрживост владајућег симулакрума“, оценио је Ломпар.
По његовим речима, више се не може везаношћу за руску политику правдати „издаја“ Kосова и Метохије.
„Нити учешће у повратку најгорег режима по српске интересе у Црној Гори. Нити постепено удаљавање од Републике Српске. Нити потпуно западно и америчко потчињавање економског и медијског простора Србије. Тако су српска власт и српска опозиција доспели у наглашено ризичан положај“, навео је професор.
Ломпар сматра да српска власт почива на привиду националне политике и на њеном суштинском изневеравању, и да привид, како је рекао, испуњавају три облика националног самопотврђивања.
„Први је декоративни: представљају га споменици као симулација верности традицији. Други је фолклорни: родољубиве песме и говори, као и улични мурали, задовољавају осећајну страну публике. Трећи је навијачки: он испражњава од делотворности, јер је преноси с реалних на манифестне националне садржаје. Сва три облика постоје да би прикрили како ишчезава политички облик националне политике“, објаснио је он.
На питање Бете да ли би Србија требало да се придружи западним санкцијама Русији, Ломпар је рекао да тај захтев угрожава симулакрум политику у самом основу, „јер налаже видљиву промену политичког темеља“.
„Оно што је тајно треба да се покаже као јавно. Сам захтев подразумева политичко признање уз западно тумачење кризе у Украјини. То је једини његов смисао, јер српске санкције ништа не могу наудити Русији. Што се више стање у Украјини буде показивало рђавим са становишта западних сила, оне ће тражити надокнаду на другим тачкама свог утицаја. Отуда руска победа води појачавању западног притиска на Србију“, рекао је Ломпар.
Ако изађе у сусрет оваквом захтеву, додао је професор, власт ће уклонити привид „на коме је дуго почивала“ и разићи се с расположењем „огромне“ већине народа.
„У спољној политици, власт ризикује да изгуби подршку Русије, што би Србију лишило било каквог међународног ослонца у Уједињеним нацијама. Српски народ, као целина, остао би остављен на милост и немилост западних чинилаца. Отуд не треба уводити санкције Русији, јер је боље бити с некаквим међународним ослонцем него без било каквог ослонца“, сматра Ломпар.
По његовим речима, постојање руског утицаја у српском друштву обезбеђује основу с које је могуће успоставити одржив однос са западним чиниоцима.
„Да би се то, у дугом трајању, постигло, поред народа је потребно прикладно понашање како власти тако и опозиције. Но, оно што је боље за народ и друштво није боље за носиоце власти нити за представнике опозиције“, казао је он.
На питање Бете какве ће бити последице по власт уколико уведе санкције, Ломпар је рекао да у том случају власт може рачунати на подршку грађанске опозиције, на „безубу“ критику с националних опозиционих адреса, као и ћутање утицајних јавних установа, попут СПЦ и САНУ.
„Јер, оспоравати власт у тој ствари постаје облик замерања западним чиниоцима, а на то нико није спреман“, нагласио је професор.
Упитан да ли ће по власт бити већи ризик уколико одбије западни захтев, Ломпар је рекао да би власт таквом одлуком ризиковала активирање политичких осуда у међународним организацијама, као и стављање у дејство оних делова администрације, медија и јавности који нису лојални народу него страним чиниоцима.
Kоментаришући анкете које указују да је више од 80 одсто грађана Србије против увођења санкција Русији, Ломпар је казао да ако се власт ослони на политичку вољу народа, суочиће се са сазнањем о томе да није изградила никакве механизме којима би своју одлуку подупрла.
„Нема независних механизама којима би управљала економским процесима, јер је предала све инструменте управљања. Сва у пропаганди и култу личности, у загађивању јавне комуникације. Власт нема ни унутрашњих политичких савезника који би омогућавали извесну стабилност“, оценио је он.
Истакао је да у таквој ситуацији нема добрих решења ни за народ ни за друштво.
„У томе је и био основни смисао деценијске владавине председника Србије: парализовати српску државу до потпуне унутрашње неспособности да се оријентише и доноси аутономне одлуке. Ово је класичан пример како трговина националним интересима да би се било на власти доводи до друштвеног труљења које онемогућава било какву одрживу политику. Тамо где се под политичком борбом подразумева гола борба за власт уместо истрајавања на изабраним вредностима, слом једне политике претвара се у организовање друштва на нижем нивоу: у таквом случају, колонијално-окупационо стање постаје све више окупационо“, закључио је професор Мило Ломпар.
