Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу?
У вековном историјском кретању на размеђи два света, православног и католичког, два царства, османског и хабзбуршког, нема ничега што би се у нашој историји могло упоредити са збивањима чији је симбол Јасеновац. Премда су убиства невиног српског света била распрострта на разним тачкама злочиначке творевине која се звала Независна Држава Хрватска, симболички је њихово збирно место обележавао концентрациони логор Јасеновац. У комунистичкој Југославији, због живих учесника рата, он је у извесном смислу означен: историјским монографијама и споменичким комплексом. Но, услед политичке идеологије која је свој угаони камен имала у идеји о великосрпској хегемонији као разлогу неуспеха Краљевине Југославије и као доказу српске кривице, циљано је пропуштено да се сачува сам изглед концентрационог логора, као што је учињено са нацистичким логорима, да се спроведе поступак денацификације хрватске јавне свести и да се у југословенској култури – методама масовне медијске и вишедеценијске пропаганде – означи једно непролазно место памћења.
У српској колективној свести, пропусти су имали још фаталнији садржај: није освешћено да је геноцид – који симболизује Јасеновац – нови моменат српског културног обрасца, настао у XX веку; није опажено да је минимализовање и прекодирање историјског садржаја у комунистичким образложењима историјских догађаја у Другом светском рату превасходни облик политичке инструментализације; није препознато да је усташка држава била један од садржаја – никако једини – магистралног кретања хрватске политике: и њеног секуларног вида, код Старчевића и Радића и Крлеже, и њеног клерикалног вида, код Штросмајера, Франка и Степинца. Историјски биланс комунизма у нас има свој неизбрисиви печат у идеолошком кривотворењу геноцида чији је симбол – никако и једини садржај – Јасеновац.
Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?
Темељни је интерес хрватске културне политике да се – у новим околностима, насталим по распаду титоистичке Југославије – умањи и претумачи значење Јасеновца. То је у складу са епохалним кретањем: у бројним европским државама, попут балтичких, одиграва се процес оправдавања нацистичких формација које су учествовале у ратном походу на Совјетски Савез. Томе иду у сусрет различите интерпретативне и пропагандне технике. У обличју антикомунизма оправдава се пронацистичка прошлост, да би се културнополитички легитимисала у новонасталим приликама: као антируско кретање. Тако се пронацистичка прошлост поставља као претходни члан садашњег антируског кретања. Повратна реакција је једнако предвидива: комунизам се – у садржајима садашње руске културе сећања – поставља као претходни стадијум садашње одбрамбене реакције. Тако се – на нивоу јавне свести – блокира увид у историјски биланс комунизма. Као да руска култура сећања не сеже даље од Совјетског Савеза. Јер, ако би се сетили Катарине II, требало би да одговоре на питање због чега је Крим освануо у другој држави, кад су победили у Другом светском рату? А ако би се сетили Петра Великог, питање би било слично: ако је под њим Кијев био у Русији, због чега сада није? У ком друштвеном систему се одиграо преокрет чије су последице на делу?
Свети новомученици јасеновачки
Код нас су, пак, веома снажна настојања да се – пошто је европска агенда доживела неутрализацију са европских адреса – српска политика уклопи у неки регионални конгломерат. Тај конгломерат треба да има улогу неутрализатора разумне, компромисне, опрезне, смотрене, али аутентично српске политике, чији највећи спектар могућности се управо налази у културном подручју. Без унутрашњег (српског) онемогућавања такве политике, свако спољашње настојање (хрватско, албанско, црногорско) суочава се са великим тешкоћама на два плана: у подручју историјских чињеница и у деловању сопствених пропагандних погона.
У том подручју ситуирано је релативизовање културних и симболичких значења Јасеновца. Да би то било могуће, претходно се мора минимализовати историјски садржај геноцида чији је симбол – а никако садржај – Јасеновац. (Савршено је јасно да када се унутар српске јавне свести тај процес оконча, неминовно следи поновна хрватска релативизација оног садржаја који је наизглед прихваћен. И тако све до поништења сваког обавезујућег значења у култури сећања.) Поново се показује да историографија није – као што никад није ни била, као што то није ниједна духовна наука – политички неутрална дисциплина. Наноси идеолошких и политичких предубеђења, садржаји времена у којем живи, неуклоњиво натапају свест историчара, као што друштвени налог остварује спољашњи притисак на њихово разумевање прошлости. (То, наравно, не значи да су сви резултати историјске науке – као и других духовних наука – истоветно засновани и мотивисани, и истоветних домета, већ да је неопходно пажљиво издвајање елемената који их чине.) Отуд је политички смисао садашњих историографских расправа у вези са Јасеновцем у сагласности са основним кретањем хрватске културне политике, у сагласности са непостојањем јавне свести о значењима Јасеновца и у сагласности са регионалним настојањима садашње владајуће политике.
Владимир Димитријевић
Стање ствари
