* Ширењем дефетизма и безнађа пасионарност се (међу Србима) систематски сузбија, а народна енергија испумпава. Иако су Устав Србије на унутрашњем, а Резолуција 1244 Савета безбедности УН на спољашњем плану чврста упоришта очувања територијалног интегритета земље, они се свесно заобилазе, прећуткују, релативизују и обезвређују, а често су и предмет недопустивог шегачења
* У томе предњачи већ неколико „гарнитура“ српске политичке номенклатуре, многи кључни државни службеници, неки добро позиционирани интелектуалци, припадници „подобних“, евроатлантистички оријентисаних НВО, утицајни медијски посленици. Та „хоботница“ покушава да јавност „преуми“, а себе оправда „реалношћу“ да Србија дефакто не контролише косовско-метохијски простор, мада је сама у огромној мери допринела том фактицитету
* Штавише, као да је обузета Стокхолмским синдромом, упорно инсистира на укључивању Србије баш у ону наднационалну интеграцију која предњачи у „отмици Косова“ (М. Кнежевић). У неким приликама, када зађе у ћорсокак псеудопацифистичко-стабилократске странпутице у решавању српског питања, покуша да нађе алиби у национално погубној самооптужујућој тези да смо, ето, једном покушали оружјем, па се зна како смо прошли
* У јеку анестезирања јавности како су тобоже разговори с „приштинском страном“ обустављени, како нема наставка док она претходно договорено не испуни, како решење никада није било даље и како међународна заједница (читај: САД и ЕУ) „Србији ништа не нуде заузврат“ (sic!) – одједном уследи пристанак на још један у низу споразума који иду прилог центрифугалности тзв. Косова и који „убијају“ српску вољу за Косовом и Метохијом у саставу Србије
* Црква би могла да буде мање „у рукавицама“ и склона утилитарним компромисима, а Војска – да не схвата „здраво за готово“ надређеност политике и цивилну контролу. Када ће, ако сада неће?
_________________________________________________________________
Аутор: Миломир СТЕПИЋ
ПОСВЕЋЕНОСТ, преданост, ентузијазам, френетичност, понесеност, срчаност, енергичност, фанатизам…
То су појмови чије значење се односи на посебно изражено стање, осећање и активност ради остварења неке воље или циља. Могу да се испољавају према различитим стварима и појавама, из различитих разлога и потреба, те рационалних и ирационалних порива.
Тако, на пример, човек наглашену наклоност често емотивно и практично показује према породици, религији, нацији, политици, хобију, заштити природе, сиромашних, болесних, обесправљених…
Етнички колективитети нарочито изражену тежњу обично имају према културно-цивилизацијском идентитету, слободи, уједињењу, политичко-територијалном конституисању… Или – како би, молећи се Богу за Србе, рекао Владика Николај Охридски и Жички – „да се сложе, обоже и умноже“.
Државе у различитим фазама развоја апострофирају и снажно манифестују посебне интересе – да се сачувају, консолидују, изнутра хармонизују и стекну међународно уважавање, да политички, економски и културно просперирају, да исправе неке геополитичке хендикепе кориговањем граница, изласком на море, приступом важној пловној реци, овладавањем неким превојем, мореузом или природним ресурсом, да се територијално прошире, створе империју, стекну колонијалне поседе или ступе у наднационалну интеграцију.
Све то немогуће је без натпросечне, некада и изузетне личне, групне и институционално артикулисане експлозивне енергије – пасионираности.
Пасионираношћу је подстицај за рађање етноса и почетни импулс етногенезе дефинисао један од најумнијих руских људи Лав Николајевић Гумиљов (1912–1992) – историчар, географ, етнолог, песник, преводилац, теренски истраживач, црвеноармејац добровољац и страдалник стаљинизма.
Као ученик и следбеник Петра Савицког, геополитичког гуруа класичног евроазијства, био је важна теоријска „копча“ неоевроазијцима у „смутном времену“ после совјетског слома. Истичући да етногенеза има узлазни, стагнантни и силазни ток, Гумиљов је издвојио неколико њених фаза: рађање и нагли успон етноса изазван ерупцијом пасионираности; нарастање и врхунац етноса под утицајем сталног дотицања енергије пасионираности; стагнација етноса услед наглог престанка пасионираности; назадовање и деградација етноса изазвани трошењем енергије пасионираности, те одумирање и расипање етноса било истребљењем или укључивањем у друге етносе, уз могућност краткотрајне регенерације и опстанка у реликтном стању услед новог импулса пасионираности, као и укључивање у неки виталнији етнос и трајање кроз следећи циклус етногенезе.
Етно-структуру поставио је хијерархијски – од субетноса, потом етноса, до суперетноса у које сврстава Русе (групе етноса које заједно чине јединствену културно-цивилизацијску целину).
Аналогно, као што мноштво пасионираних појединаца и група представљају језгро државотворности и доприносе успону државе, тако инертност и дефицит пасионираности резултирају њеном силазном путањом и крахом.
Без пасионираности нема не само зачетка етноса и настанка државе већ ни њиховог опстанка и одбране од било које врсте угрожености. У томе треба да предњаче национални лидери на свим пољима – у војсци, политици, економији, култури, просвети, науци, спорту – и да својим примером буду покретачи колективног прегнућа.
Када се крајем септембра 2020. године (поново) запуцало у Арцаху (Нагорни Карабах), медијима се пронела вест да је капитен фудбалске репрезентације Јерменије прекинуо спортску каријеру и ставио се војсци на располагање. Исто је потом учинио и председник Арцаха, прикључивши се јединицама специјалне намене како би учествовао у борби и наглашавајући да ће „на првој линији фронта бити кориснији него у позадини“.
Показали су (чак и да се ради о пропаганди) поштовања вредну приврженост свом народу и држави, посвећеност егзистенцијалном националним интересу „пред хиљадугодишњим изазовом“ и висок ниво срчаности, чак до спремности на лично жртвовање.
Они нису испразно мудровали, проналазили разлоге за изврдавање и пасивност, издавали се за пацифисте, позивали на мир и стабилност на Кавказу по сваку цену и истицали недодирљивост неконсеквентних граница из совјетског периода.
Нису бринули о медијском имиџу и ставу тзв. међународне заједнице, давали изјаве да, ето, и Азери имају своје интересе које треба уважавати и како су против замрзнутог конфликта, већ за компромис у коме „једна страна не треба да добије све, а друга да изгуби све“.
После геноцидног искуства са Турском 1915, веома добро су знали чему јерменско становништво у Арцаху може да се нада ако остане у саставу муслиманског Азербејџана. Нису били у дилеми да ће војним поразом и губитком Арцаха бити настављено њихово популационо-просторно „сабијање“ у границе данашње Јерменије. И да ће у првој следећој прилици нафтом и гасом богат, војно моћнији и троструко популационо-просторно већи Азербејџан покушати да пресече само тридесетак километара широку територију Јерменије и споји се са својим ексклавским делом – Нахичеванском Аутономном Републиком.
Историјских доказа српске пасионираности је безброј. Уосталом, да ње није било, не би било ни српске нације, златног средњег века, народних династија, цркве, државе, језика, културе.
Без њених заточника савремени Срби не би могли да се диче косовским заветом, светитељима, устанцима за слободу, ратним победама, традицијом државности, славним научницима који су задужили свет.
Било је и оних који су својом занесеношћу српство (не)намерно одвели на скупо плаћену странпутицу какво је, на пример, било југословенство.
А шта је данас са српском пасионираношћу?
Сведоци смо да она, упркос систематским настојањима да се негира, затоми, обесмисли, преобликује, злоупотреби и представи на наводно постмодеран, а у ствари лажан начин, у кључним тренуцима ипак плане.
Када се сматрало да је окована у (пост)титоистичке букагије ужесрбијанства, попут крашког врела или гејзира, нагло је избила у егзистенцијално угроженим српским крајевима западно од Дрине.
Иако под идеолошком копреном, а пред вишегодишњом политичко-економском пресијом Запада, агресијом најјаче војне силе у историји света и индукованом неповољном унутрашњом климом, пркосно се поново појавила у виду одбране отаџбине 1999.
Како него као манифестацију колективне енергије схватити величанствен, упоран „литијски устанак“ у Црној Гори, који је био последња одбрана идентитета и опстанка, а потом довео до изборне победе и мирне промене власти која је стварно помислила да је вечна.
Међутим, на геополитички узбурканом Балкану повремени блесак националног ентузијазма није довољан.
Мањак пасионираности најуочљивији је баш поводом „грдног судилишта“ – Косова и Метохије.
Ширењем дефетизма и безнађа она се систематски сузбија, а народна енергија испумпава. Иако су Устав Србије на унутрашњем, а Резолуција 1244 Савета безбедности УН на спољашњем плану чврста упоришта очувања територијалног интегритета земље, они се свесно заобилазе, прећуткују, релативизују и обезвређују, а често су и предмет недопустивог шегачења.
У томе предњачи, уместо да инсистира на њиховој безусловној примени, већ неколико „гарнитура“ српске политичке номенклатуре, многи кључни државни службеници, неки добро позиционирани интелектуалци, припадници „подобних“, евроатлантистички оријентисаних НВО, утицајни медијски посленици.
Та „хоботница“ покушава да јавност „преуми“, а себе оправда „реалношћу“ да Србија дефакто не контролише косовско-метохијски простор, мада је сама у огромној мери допринела том фактицитету. Штавише, као да је обузета Стокхолмским синдромом, упорно инсистира на укључивању Србије баш у ону наднационалну интеграцију која предњачи у „отмици Косова“ (М. Кнежевић).
Истовремено, и даље је у дефанзивној, често инфериорној позицији, инхибирана самонаметнутом одговорношћу за „деведесете“. У неким приликама, када зађе у ћорсокак псеудопацифистичко-стабилократске странпутице у решавању српског питања, покуша да нађе алиби у национално погубној самооптужујућој тези да смо, ето, једном покушали оружјем, па се зна како смо прошли.
Као да су Срби кренули у оружану сецесију, а не словеначка, хрватска, муслиманска и арбанашка „браћа“. А онда, у јеку анестезирања јавности како су тобоже разговори с „приштинском страном“ обустављени, како нема наставка док она претходно договорено не испуни, како решење никада није било даље и како међународна заједница (читај: САД и ЕУ) „Србији ништа не нуде заузврат“ (sic!), одједном уследи пристанак на још један у низу споразума који иду прилог центрифугалности тзв. Косова и који „убијају“ српску вољу за Косовом и Метохијом у саставу Србије.
С друге стране, две и даље најугледније националне институције – Црква и Војска – могле би да буду резолутније у ставовима и конкретније у деловању. Када ће, ако сада неће?
Прва да буде мање „у рукавицама“ и склона утилитарним компромисима, а друга да не схвата „здраво за готово“ надређеност политике и цивилну контролу.
Не може се све препустити пасионираности полетног младог света, национално одговорних појединаца и патриотских организација.
Печат, Факти
